Prodavao sam kombajne

Iako je gotovo ceo radni vek u novinarstvu, glavni i odgovorni urednik nedeljnika NIN i poznati analitičar Milan Ćulibrk, po obrazovanju je ekonomista. Diplomirao je statistiku na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, pa otuda i njegova strast prema brojevima, statističkim pokazateljima i predviđanjima. U novinarstvo je „uleteo“ slučajno, ali ne kaje se i kaže da bi sve opet isto, da može da vrati vreme.

– Svestan sam da bih kao ekonomista verovatno imao uspešniju karijeru, odnosno finansijska korist bi u tom slučaju bila veća, ali opet, ne bih menjao svoj profesionalni deo života i sve što sam prošao da mogu da se vratim na početak karijere – kaže Ćulibrk za Infostud.

Ali, dok bi on sve ponovio, onima koji sada imaju istu dilemu savetuje da ne idu njegovim stopama. Evo i zašto:

– Nažalost, ne mogu da im savetujem da odaberu novinarstvo. Danas su vremena takva da ukoliko želite da se ozbiljno i profesionalno bavite ovim našim poslom, na meti ste svih. I vlasti i opozicije. Ne valjate nikome, jer ne radite i ne pišete onako kako bi oni želeli. A ako, pak, radite onako kako bi oni želeli onda to nije novinarstvo već propaganda, pa im ne mogu savetovati ni to da rade. Da ne govorim o tome koliko je pravo novinarstvo finansijski potcenjeno, čega oni koji se u to upuštaju moraju biti svesni – kaže glavni urednik NIN-a i dodaje da je i svoju decu usmeravao tako da ne krenu njegovim profesionalnim stopama.

A gde je ovde ekonomska logika?

Pre nego što je počeo da zarađuje novinarski hleb i to u novosadskom listu „Dnevnik”, Ćulibrk je zaista i pokušao da bude ekonomista. Njegov prvi posao bio je komercijalista pripravnik i to u društvenom preduzeću „Majevica“ u njegovom rodnom mestu, Bačkoj Palanci.

– Po završetku fakulteta vratio sam se iz Beograda u Bačku Palanku i tamo sam počeo da radim kao pripravnik, u komercijali jedne velike društvene firme koja se -bavila proizvodnjom poljoprivrednih mašina, pumpi i cisterni. Međutim, zadržao sam se tu samo devet meseci – kaže naš sagovornik.

Iako je to još bilo vreme socijalizma, više nego pristojnih zarada, sigurnog radnog mesta i mogućnosti napredovanja, Ćulibrk kaže da se on u tim okolnostima nije najbolje snalazio.

– Davno je to bilo, ne sećam se kolika mi je bila plata, ali znam da se od nje moglo lepo živeti. Zarada svakako nije bila razlog zbog kojeg sam ostao kratko u komercijali, nego način na koji su tadašnja preduzeća poslovala. Doživeo sam nekoliko šokova tokom mog pripravničkog staža i uvideo da preduzeće ne posluje po ekonomskoj logici, nego po nekim prevaziđenim i samo njima znanim pravilima – objašnjava ovaj ekonomista i navodi jedan primer takvog poslovanja.

– U nekom trenutku sam ostao sam u kancelariji, kolege su bile na odmoru i došao je jedan bogati seljak iz Vojvodine sa željom da kupi specifični kombajn za šećernu repu, koji je u to vreme koštao 300.000 maraka. Bio je spreman da to odmah plati ako mu damo popust od pet odsto. Kada sam to saopštio šefovima, usledio je odgovor da to ne može tako, da nije u skladu sa načinom poslovanja i umesto da smo zaradili na toj prodaji, mi smo zbog pravila poslovanja izgubili, jer je to bilo vreme visoke inflacije i novac je brzo gubio vrednost. Ta i još nekoliko sličnih situacija u kojima se nisam slagao sa načinom na koji su odlučivali tadašnji šefovi, navele su me da shvatim da ću ja tu teško funkcionisati – priča nam urednik NIN-a.

Kad posao pronađe tebe

Novinarstvo mu se desilo slučajno, tačnije kum je njega i sebe prijavio na konkurs koji je raspisao „Dnevnik“, u potrazi za mladim novinarima.

– Nisam do tada uopšte razmišljao o novinarstvu. Sećam se da se na konkurs prijavilo oko 300 ljudi, otišao sam onako reda radi, i za razliku od njega, ja sam dobio posao. Primili su nas pet u stalni radni odnos, dok su još oko 15-ak ljudi izabrali za honorarce – priseća se Ćulibrk kako su ga tadašnji direktor i glavni urednik „Dnevnika“ nagovarali da pređe u novinarstvo, dok su mu šefovi u „Majevici“ nudili bolje uslove i „kule i gradove“ da ostane u firmi.

U „Dnevniku“ je proveo narednih 20 godina, pišući tekstove za gotovo sve rubrike, a kasnije je bio i dopisnik iz Beograda.

– Dok sam još radio u Novom Sadu povremeno bih odlazio u Beograd da pišem za „Dnevnik“ sa lica mesta. Preselio sam se kada je počela ekonomska reforma Ante Markovića kao poslednji pokušaj da se očuva tadašnja zemlja. Kasnije sam iz Beograda bio i skupštinski izveštač, ali i pisao o svim važnim temama. Bila su to ona turbulentna vremena raspada Jugoslavije, sankcija, ratova, hiperinflacije – kaže nam ovaj novinar koji se nakon dve decenije provedene u „Dnevniku“ nakratko obreo i u kabinetu jednog ministra.

Naime, njegov savetovanje Rasima Ljajića, ministra rada i socijalne politike u vladi Vojislava Koštunice potrajalo je isto koliko i rad u preduzeću „Majevica“. Došao je, kaže, sa namerom da učestvuje u reformi penzijskog sistema i socijalne zaštite, a otišao kada su se umesto rada na toj reformi desili novi izbori i promenile političke okolnosti 2008. godine.

Eh, da mi izađe tekst u NIN-u

Ćulibrk je novinarsku karijeru nastavio u nedeljniku „Ekonomist“, a poslednju deceniju je prvi čovek redakcije NIN-a.

Na pitanje da li je ikada sanjao ili barem pomislio da će posle svega biti glavni urednik NIN-a, odgovara ovako:

– Ma kakvi. Kada sam izabran za v.d. glavnog urednika NIN-a sećam se da me je moj prijatelj Slavoljub Šćekić, jedan od najboljih novinara u Crnoj Gori, podsetio da smo nekada, kao mladi, maštali o tome da nam tekst izađe u NIN-u. Tada je to bio san svakog novinara. Danas, pošto je moj prijatelj u penziji i sve ga više mrzi da piše, jedva uspem da ga nagovorim da ponekad napiše tekst za NIN – kaže Milan Ćulibrk.

Foto: Snežana Krstić