Draža Petrović: Bio sam organizator u pozorištu, noćni čuvar, a novinarstvo je došlo sasvim slučajno

On jeste satiričan, ali uvek veoma precizan i direktan. Smiren i ne toliko bučan koliko se glasno čitaju njegovi tekstovi. Dok je bio mali sanjao je da projektuje zgrade. Život mu je, ipak, namenio drugačije, ali svakako društveno korisno zanimanje.

Poznati dugogodišnji novinar i urednik Dragoljub Draža Petrović, u prvi mah novine je samo voleo da čita, a onda se na nagovor majke obreo u nedeljniku Vreme.

Tamo je shvatio da je, ma koliko god to tada bilo teško da prizna, talentovaniji za pisanje nego za produkciju koja ga je više zanimala. Naučio je da piše novinarski, a to školovanje mu je otvorilo vrata jednog od najpoznatijih medija tadašnje Jugoslavije – lista Borba.

– Znam da je moj prvi honorar u Borbi bio veći od obe plate mojih roditelja. I dobro je došao u porodičnom budžetu u prvoj godini posle čuvene hiperinflacije. Tada su plate bile pet nemačkih maraka i obezvređene su ako ih ne potrošite što brže. Inflacija je bila surova. A od prve plate sam kupio diktafon sa malim kasetama, neophodan svakom novinaru – počinje priču Petrović za Infostudov serijal „Moj prvi posao“.

Noćni čuvar devedesetih

Šta god da Draža ispriča ili napiše, deluje tako jednostavno, pa se stiče utisak da je put do statusa jednog od najuglednijih srpskih novinara bio lagan. Ali, naprotiv.

– Prvi posao koji sam radio bio je u Malom pozorištu „Duško Radović“ na Tašmajdanu, gde je moj otac bio glumac, pa sam ja tamo otišao da volontiram na poziciji organizatora. Najpre na predstavi „Kapetan Džon Piplfoks“, posle i na još nekim. A potom sam upisao studije Pozorišne i radio produkcije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, te sam za angažovanje u pozorištu počeo da primam honorare. Prvi sam dobio za predstavu „Vinski kabare“ u kojoj je pored ostalih glumila Mirjana Karanović, a muziku je komponovao Bajaga. Radio sam još svašta. Bio organizator u Dramskom studiju „Talija“ Olivera Viktorovića, možda mesec dana, kasnije i kao noćni čuvar u fri-šopu na Čukaričkoj padini. Pazio sam da neko ne razbije izlog i pokupi robu, a ne zaboravite da je to bio početak devedesetih kada je kriminala bilo puno – navodi Petrović.

Kad je došao u Borbu, iz koje je kasnije, ne želeći da piše kako mu se kaže, već kako mu se hoće, otišao dalje, već je bio zaražen novinarstvom.

– Ja sam kao mali hteo da budem arhitekta jer je u komšiluku moje zgrade živeo Relja Kostić, čuveni arhitekta, koji je  imao predivnu veliku kuću i auto kabriolet. Mislio sam da ću tako i ja. Onda sam se zaljubio u pozorište, pa sam dugo razmišljao da studiram dramaturgiju. To je zato jer sam u školi uvek bio miljenik nastavnica srpskohrvatskog, koje su govorile da pišem lepe sastave. Onda se desilo novinarstvo, i ja taj posao zaista volim, a ljubav prema pozorištu zadovoljio sam tek mnogo kasnije, kada sam i sam morao da glumim kada smo snimali emisiju PLJiŽ. Uglavnom, pokazalo se da se u životu bavim poslom u koji sam ušao sasvim slučajno. I srećan sam zbog toga bez obzira što u novinarstvu nema mnogo para, to je posao za pozitivno lude ljude – smatra naš sagovornik.

U Borbi pekao zanat

Kao što se mnoge dobre stvari dešavaju slučajno, tako je i Draža slučajno pokazao koliki je talenat i šta sve ume sa rečima, a onda je namerno ostao tu gde jeste punih 30 godina.

– Novinarstvo mi nije bilo na spisku želja kada sam razmišljao čime bih voleo da se bavim. Voleo sam rad u pozorištu jer sam tamo i odrastao, proveo veći deo detinjstva, ali je novinarstvo došlo sasvim slučajno. Nedeljnik Vreme pravio je 1994. godine Novinarsku školu. Moja mama je poslednjeg dana konkursa za tu školu, odnela u njihovu redakciju i moju prijavu. Ja sam obožavao da čitam novine, ali mi na pamet nije padalo da budem novinar. Ta škola je trajala nekoliko meseci, predavali su nam razni afirmisani novinari. Od Aleksandra Tijanića do Slaviše Lekića i Dragoljuba Žarkovića, pa su nam na kraju rekli da biramo u koju redakciju bismo voleli da idemo na praksu. Od četiri ponuđene redakcije ja sam izabrao dnevni list Borba, a bili su tu još Radio B92, agencija Beta i list Vreme. Otišao sam tamo i oni su me odmah „gurnuli u vatru“. Pisao sam o velikim temama, najčešće crnoj hronici, pravio reportaže, pa su me posle samo godinu i po dana primili u stalni radni odnos – navodi Draža.

Danas, dok se kao glavni i odgovorni urednik lista Danas trudi da dokaže kako novinarstvo u Srbiji i te kako postoji, kaže nam da shvata koliko je važno i korisno svako iskustvo koje je stekao u karijeri.

– Čovek nešto nauči i kad čita jelovnik u restoranu, ali kada radite uvek stičete neke nove veštine i znanja. Posle 30 godina u novinarstvu, ja i danas učim mnoge nove stvari, na primer da rukovodim kolektivom od 70 ljudi. To mi nikada nije padalo na pamet dok nisam postao glavni urednik. Veoma je važno u životu raditi, pa makar i volontirati za početak, jer nikada ne znate da sebe nećete pronaći u nekom poslu za koji ni ne znate da imate skriveni talenat. Meni se upravo to desilo – zaključuje Petrović.

Foto: Mitar Mitrović