Zakon o radu uređuje pitanje radnog vremena kao jedno od najbitnih stavki u uređenju radnog odnosa. U tom pogledu zakon propisuje da radni odnos može da se zasnuje i za rad sa nepunim radnim vremenom.
S obzirom na navedeno, postavlja se pitanje obima prava iz radnog odnosa kod lica koja su u radnom odnosu sa nepunim radnim vremenom. U ovom tekstu biće reči o pravima iz radnog odnosa kojа zaposleni ostvaruje po osnovu nepunog radnog vremena, sa posebnim osvrtom na pravo na godišnji odmor. U tom smislu, najpre ćemo definisati pojam (punog i nepunog) radnog vremena.
Šta je puno radno vreme
Prema Zakonu o radu, radno vreme je vremenski period u kome je zaposleni dužan, odnosno raspoloživ da obavlja poslove prema nalozima poslodavca, na mestu gde se poslovi obavljaju.
Puno radno vreme iznosi 40 časova nedeljno, ako zakonom nije drukčije određeno. Opštim aktom može da se utvrdi da puno radno vreme bude kraće od 40 časova nedeljno, ali ne kraće od 36 časova nedeljno.
Kada govorimo o punom radnom vremenu, moramo se osvrnuti i na skraćeno radno vreme, kao jedan vid punog radnog vremena. Zakon o radu propisuje da zaposlenom koji radi na naročito teškim, napornim i za zdravlje štetnim poslovima, utvrđenim zakonom ili opštim aktom, na kojima i pored primene odgovarajućih mera bezbednosti i zaštite života i zdravlja na radu, sredstava i opreme za ličnu zaštitu na radu postoji povećano štetno dejstvo na zdravlje zaposlenog – skraćuje se radno vreme srazmerno štetnom dejstvu uslova rada na zdravlje i radnu sposobnost zaposlenog, a najviše 10 časova nedeljno (poslovi sa povećanim rizikom).
Zakon posebno naglašava da zaposleni koji radi skraćeno radno vreme ima sva prava iz radnog odnosa kao da radi sa punim radnim vremenom. Prema tome, odredbe Zakona o radu koje uređuju prava lica u radnom odnosu sa nepunim radnim vemenom ne odnose se na lica koja rade kraće od 40 časova nedeljno jer su raspoređena na poslovima sa povećanim rizikom.
Pojam nepunog radnog vremena
Prema Zakonu o radu, nepuno radno vreme jeste radno vreme kraće od punog radnog vremena. Pošto prema gore citiranoj zakonskoj definiciji puno radno vreme iznosi 40 časova nedeljno, rad kraći od 40 časova nedeljno jeste rad sa nepunim radnim vremenom. Ovo se naravno ne odnosi na gore opisane slučajeve kada opšti akt poslodavca kaže da je puno radno vreme kraće od 40 časova, ali ne kraće od 36, ili kod poslova sa povećanim rizikom, kada se puno radno vreme može spustiti do 30 časova nedeljno. Ovo se odnosi na sve ostale slučajeve kada se ugovori rad sa radnim vremenom kraćim od punog.
U kom obimu se ostvaruju prava iz radnog odnosa?
U pogledu pitanja iz podnaslova, Zakon o radu doslovce kaže: “Zaposleni koji radi sa nepunim radnim vremenom ima pravo na zaradu, druga primanja i druga prava iz radnog odnosa srazmerno vremenu provedenom na radu, osim ako za pojedina prava zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu nije drukčije određeno”. Ovo je jedna dosta uopštena formulacija i u praksi se, kao sporno, javlja pitanje obima ostvarivanja prava iz radnog odnosa zaposlenog koji radi sa nepunim radnim vremenom. Drugim rečima, zakon kaže da se srazmerno vremenu provedenom na radu ostvaruje zarada i ostala primanja, dok se ostala prava mogu ostvarivati i u celosti, čak i ako je reč o nepunom radnom vremenu.
Prava koja zaposleni ostvaruje
Sasvim je logično da je zarada veća ako je broj radnih sati veći, odnosno da je plata niža ukoliko je broj radnih časova nedeljno manji. To možemo utvrditi kao nesporno. Podsećamo da upravo zakonska definicija utvrđuje da se “pravo na zaradu sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu”. Dakle jasno je da se plata ostvaruje srazmerno vremenu koje se provede na radu.
Pravo na naknadu zarade radnik ostvaruje takođe u zavisnosti od broja sati koje je prema ugovoru o radu dužan da provede na radnom mestu, pa se na isti način ostvaruje i pravo na naknadu zarade. Drugim rečima, zaposleni može da ostvari naknadu zarade samo za sate koje bi proveo na radnom mestu da nije bio odsutan sa posla.
Srazmerno vremenu provedenom na radu se ostvaruje i dnevna pauza. Naime, prema Zakonu o radu zaposleni koji radi najmanje šest časova dnevno ima pravo na odmor u toku dnevnog rada (tzv. pauza) u trajanju od najmanje 30 minuta. Zaposleni koji radi duže od četiri, a kraće od šest časova dnevno ima pravo na pauzu na poslu u trajanju od najmanje 15 minuta. Najzad, zaposleni koji radi duže od 10 časova dnevno, ima pravo na odmor u toku rada u trajanju od najmanje 45 minuta. Prema tome, jasna je intencija da uvećanje broja radnih časova u jednoj smeni povećava i trajane pauze.
Prava koja zaposleni ostvaruje u punom obimu
Za razliku od prava na zaradu i prava na odmor u toku rada, koja se ostvaruju srazmerno vremenu provedenom na radu, neka prava se uvek imaju ostvarivati u punom obimu, čak i ako je u pitanju rad sa nepunim radnim vremenom. Zapravo se radi o tome da su pojedina prava iz radnog odnosa nedeljiva i kao takva se ne mogu ostvarivati srazmerno vremenu provedenom na radu, već isključivo u punom obimu, nezavisno od radnog vremena zaposlenog.
Ovde ćemo u najkraćem navesti ovakva prava iz radnog odnosa:
– pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada (troškovi prevoza) ostvaruju se u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz. Za svaki dan kada zaposleni mora da dođe na posao plaća se puna cena prevoza, bez obzira na to da li je došao da radi jedan, dva ili osam časova taj dan. Ovo je sasvim logično jer se radi o naknadi troška, a trošak je isti i za zaposlenog koji dolazi da radi nepuno radno vreme, kao i za onog koji radi puno radno vreme ili prekovremeno;
– pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada (tzv. topli obrok). Slično kao i kod prethodnog prava, ovde se takođe radi o naknadi troška. Kada je tako, ista zavisi isključivo od visine troška. Pošto je reč o ishrani, logično je da zaposleni ovo pravo ostvaruje u punom obimu jer visina naknade ovih troškova nije uslovljena dužinom radnog vremena;
– pravo na regres za korišćenje godišnjeg odmora. Zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Dakle, jasno je da je reč o pravu koje je vezano za gdišnji odmor, a kao što ćemo u nastavku videti, i ono se ostvaruje kao i kod punog radnog vremena. Visina regresa zavisi zavisi od ostvarenog prava na godišnji odmor, a ne od dužine radnog vremena.
– pravo na jubilarnu nagradu se ostvaruje u punom obimu srazmerno navršenim godinama rada provedenim u radnom odnosu kod poslodavca, nezavisno od radnog vremena. Ovo stoga jer se zaposlenom koji radi sa nepunim radnim vremenom kod sticanja prava na jubilarnu nagradu vreme ostvareno u radnom odnosu računa prema kalendarskom vremenu provedenom u radnom odnosu, a ne prema broju radnih časova.;
– pravo na otpremninu takođe nije uslovljeno dužinom radnog vremena jer se pri obračunu visine otrpemnine računa broj navršenih godina rada zaposlenog provedenih u radnom odnosu.
Treba istaći i činjenicu da se računanje staža osiguranja za zaposlene koji rade sa nepunim radnim vremenom vezuje za kalendarsku godinu provedenu u osiguranju i nije od značaja da li osiguranik radi sa punim ili nepunim radnim vremenom. Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju utvrđeno je da se u staž osiguranja računa vreme provedeno na radu odnosno u osiguranju u efektivnom trajanju. Ovo znači da se osiguraniku u radnom odnosu u staž osiguranja računa celokupno vreme provedeno u osiguranju za koje su plaćeni doprinosi, pri čemu se pod tim podrazumeva kalendarsko vreme, nezavisno od činjenice da li osiguranik radi sa punim ili nepunim radnim vremenom.
Dužina godišnjeg odmora
Pravo na godišnji odmor zaposleni stiče nakon mesec dana trajanja radnog odnosa kod poslodavca, računajući od momenta kada je zasnovan radni odnos. Tu se računa i eventualno bolovanje ili plaćeno odsustvo. Zaposleni ima pravo na godišnji odmor u trajanju od najmanje 20 radnih dana u svakoj kalendarskoj godini, s tim da poslodavac utvrđuje kriterijume za povećanje broja dana godišnjeg odmora.
Zaposleni ima pravo na srazmeran deo godišnjeg odmora u godini u kojoj je zasnovan radni odnos i u godini u kojoj je radni odnos prestao. U tim godinama zaposleni nema pravo na ceo godišnji odmor već za svakih navršenih mesec dana rada ima pravo na jednu dvanestinu (1/12) od ukupnog godišnjeg odmora koji bi mu pripao za celu godinu.
Prema Zakonu o radu, zaposleni ima pravo na korišćenje godišnjeg odmora jednokratno ili u delovima. Ukoliko ga koristi u delovima, prvi deo se mora koristiti u toku godine za koju odmor pripada i to u trajanju od dve neprekidne radne nedelje. Preostali deo godišnjeg odmora mora biti iskorišćen do 30. juna naredne godine.
Lica koja rade nepuno radno vreme prema Zakonu o radu imaju jednaka prava na korišćenje godišnjeg odmora kao i lica koja rade puno radno vreme.
Zaposleni ostvaruje pravo na korišnje godišnjeg odmora u zavisnosti od broja meseci koje je proveo u radnom odnosu, nezavisno od broja sati koje je radnik imao u tom periodu. Kako je Zakon o radu propisao, radnik ima pravo na 20 dana godišnjeg odmora, i to pravo radniku pripada nezavisno od toga da li je zaposlen na puno ili nepuno radno vreme, na određeno ili neodređeno vreme (osim u slučaju kada u toku te godine radnik zasnuje radni odnos ili ga prekine-pričali smo o srazmernom godišnjem odmoru)
Ukoliko je radnik zaposlen na nepuno radno vreme, on ima pravo na korišćenje celokupnog godišnjeg odmora u trajanju od najmanje 20 radnih dana za godinu dana rada provedenih kod tog poslodavca.
Ukoliko je radnik zaposlen kod dva ili više poslodavaca na nepuno radno vreme, radnik takođe ostvaruje ista prava, odnosno najmanje 20 radnih dana godišnjeg odmora, i to kod svakog poslodavca Poželjno JE da poslodavci postignu dogovor i omoguće zaposlenom da odmor koristi u isto vreme, kako bi on zaista mogao u punom smislu da iskoristi prednosti godišnjeg odmora.
