Oštrači noževa: Zanatlije na putu zaborava

Danas, kada se savremena tehnologija razvija brže nego ikad i kada mnoga tržišta imaju masovnu i jeftinu industrijsku proizvodnju, opstanak starih zanata sve je teži. Ipak, ima i onih zanatlija koji uprkos tome uspevaju da istraju u poslu. Naši sagovornici bave se oštrenjem raznih vrsta sečiva, a koliko je danas ta usluga tražena, pričaju za Infostud Dejan Tonšić i Laslo Hošek.

Obojica sagovornika nastavili su porodičnu tradiciju. Dejanov deda bio je 1936. godine jedan od prvih oštrača u Beogradu, a onda je svoju radnju iz centra prestonice, prebacio u mali lokal u Zemunu, u Zmaj Jovinu 20.

Način rada nije se mnogo menjao

– Tata je posao nasledio. A ja sam po zanimanju vazduhoplovni mehaničar. Ali dok sam još išao u osnovnu školu, dolazio sam u radnju, gledao kako rade i učio zanat. Kasnije sam se zaposlio u “Jatu” i tamo proveo skoro osam godina. Ali kad otac više nije mogao ovde da radi, a ni ja da budem na dva mesta, preuzeo sam radionicu – priča Dejan.

Prvi predmet koji je samostalano naoštrio u radnji, bila je satara. Bilo mu je tada, oko trinaest, četrnaest godina. Na pitanje koliko se u radu i šta promenilo od prošlog veka do danas, Dejan odgovara “malo toga”.

– U mom slučaju ne razlikuje se proces mnogo jer ja radim na starinski način, skoro isto kao deda i otac i maltene na istim mašinama. Sam pravim alate za oštrenje, na način na koji su to oni radili. Ima nekih sitnih razlika, na primer, nekad sam turpijao, a sada brusilicom nešto skinem – objašnjava on.

Broj mušterija varira. Jedan dan ne dođe niko, drugi dan ima puno posla. 

– Nema pravila. Nekad jedna osoba donese više stvari, a nekad više ljudi po jednu. Dešava se i da za ceo dan niko ne uđe. Češće nam dolaze stariji ljudi dok mladi uglavnom bacaju stare noževe, makaze i radije kupuju nove. Umesto da kupe kvalitetno i da im uz održavanje traje godinama. Ne shvataju da uvek najskuplje košta ono što je jeftino – kaže Dejan.

Dažbine i dalje velike

Cene oštrenja zavise od stanja u kome se predmet nalazi. Da se naoštre noževi treba od 300 do 400 dinara. Za makaze od 500 do 1.500, isto i za sekire.

– Dešava se često da uradim nešto i za džabe. Kad, na primer, dođe neka baka i donese nekoliko noževa. A kaže da ima 1.000 dinara. Naplatim joj jedan, a ostale uradim za džabe. Nije mi problem da tako uradim. Ali ako uđes i kažeš “ma to je posao od 2 minuta, zašto toliko košta”, onda neću ni za novac. Da bi bio dobar u ovom poslu moraš da imaš osećaj u rukama – tvrdi naš sagovornik.

Najneobičniji “zadatak” koji je dobio je set veoma dugačkih viljuški koje su mušterije želele da im se skrate i ponovo naoštre. A još neobičnije je što posle toga nikad nisu došli po njih, priseća se Dejan.

Iako Ministarstvo privrede svima koji imaju Sertifikate starih zanata daje poreske olakšice i oslobađa ih evidentiranja prometa preko fiskalne kase, Dejan kaže da to nije dovoljno da bi se mladi motivisali za ovakve profesije, a zanati sačuvali od zaborava.

– Meni su na godišnjem nivou dažbine opet velike. Ovo nije zanat kao neki čiji proizvodi mogu da se izvoze i gde zaista može da se zaradi puno. Nekada je samo u sezoni svinjokolja bilo dovoljno posla da isplatis dug prema državi za celu godinu. Više nema takvog posla. Zanati koji nude samo usluge, kao moj, su u ozbiljnom problemu i lako mogu da nestanu – smatra Dejan.

Tajna je u rukama

Istog mišljenja je i njegov kolega iz Novog Sada, Laslo Hošek. On je peta generacija oštrača noževa, a lokal koji je 1895. godine otvorio njegov čukundeda, smestio se u Dunavsku ulicu. 

– Mladi nisu zainteresovani za ovaj posao. Da bih nekoga obučio potrebno je vreme, a red je da taj neko bude i tada plaćen. A koliko je realno da ga platite dok je na obuci kada obimnog posla nema? Zato će mladi radije otići u kafić da rade za platu i bakšiš – kaže Laslo i dodaje da je pre tridesetak godina kada je preuzeo radnju bilo šestoro zaposlenih u radionici i jedan u administraciji. A sada ih je samo troje.

– Manuelni rad je neka vrsta umetnosti. Ovaj posao nije fizički naporan ali zato morate biti 100 % koncentrisani. Svaki nož ili svake makaze zahtevaju druge uglove pod kojima se oštre, od drugačijeg su materijala i tvrdoće. Pored znanja i mašina, tajna je u rukama – objašnjava Laslo.

– Ne isplati vam se za takve predmete da pravite alate jer vam oni retko stižu u radionicu, zbog toga je takav rad zahtevniji. Mi oštrimo sve vrste sečiva, od makaza, mašinica za šišanje, sekira, mikrohiruških instrumenata, mesoreznica, preko testera, burgija, klizaljki – dodaje Laslo.

Naši sagovornici kažu da savremeni aparati za oštrenje noževa i kućnu upotrebu, koji mogu da se kupe u prodavnicama, nikad neće moći da naoštre nož kao što to može da uradi majstor.

 – To će biti oštrije od onoga što je bilo, ali će ga aparat unišiti jer oštri nož samo u jednom pravcu. Jedan nož ide na 6, 7 različitih mašina dok ne bude gotov – poručuje Dejan.