Bojan Dimitrijević – majstor za selidbe i svedok mnogih životnih priča

Ko se seli, taj se ne veseli. Verovatno ova izreka nije nastala slučajno. Bez obzira koji je povod selidbe, prelazak u veći stan, odlazak iz roditeljskog doma, zajednički život za tek venčane, ili možda nevolja ili razvod, preseljenje je uvek velika životna promena. Osim emotivnih muka, selidba može da bude vrlo komplikovana u praksi, naročito za one koji nisu vični pakovanju stvari i nemaju predstavu koliko je zapravo sve ono što drže po fiokama i ormarima zapravo veliko, teško ili kabasto.

Zato oni koji su bar jednom u životu menjali adresu, znaju koliko znači dobra ekipa za selidbe. Među poznatim beogradskim svedocima mnogih novih početaka svakako je Bojan Dimitrijević i njegov tim za selidbe – LUANA moving. Nikada se, kaže nije reklamirao, a uspešno preseljava već dve decenije, sada već i potomke svojih prvih mušterija. Najbolja je reklama kaže, od usta do usta.

Sam posao, nije nimalo lak, a ni dosadan, a od njega može pristojno da se zaradi, smatra ovaj nesuđeni poljoprivredni inženjer, koji je slučajno postao “stručnjak za selidbe”.

– Tokom studija na Poljoprivrednom fakultetu, zajedno sa prijateljem krenuo sam da pomažem kao povremeni radnik u firmi za selidbe kako bih dopunio džeparac. Moglo je lepo da se zaradi, pa je sve više vremena odlazilo na posao, a manje sam se bavio studiranjem – kaže Bojan za Infostud i dodaje da nije znao da će taj privremeni posao postati i životni poziv od koga i danas živi i izdržava porodicu.

Pola tone na rukama

Prema podacima Agencije za privredne registre, u Srbiji postoji 9 preduzeća i 91 preduzetnik registrovanih za uslugu selidbi. U toku ove godine registrovalo se novih 17 preduzetnika, ali sudeći po broju oglasa na internetu, verovatno ih radi i mnogo više. Iako mnogi veruju da je za pokretanje ovog biznisa dovoljno samo imati vozilo, prema rečima našeg sagovornika, da bi se selidbe obavljale profesionalno, potrebno je mnogo veštine i iskustva.

– Ne pakuju se svi predmeti na isti način, veoma je važno da se zaštite osetljivi komadi, spakuju u odgovarajuću ambalažu i obeleže. Naročito je bitno kako se manevriše krupnim i teškim nameštajem, jer pre svega neveštim nošenjem, ne samo da može da se ošteti pokućstvo, već postoji rizik da se radnici povrede – kaže Bojan i dodaje da su najteži komadi koje su iznosili klaviri, TA peći, kao i medicinska oprema.

– To su ogromne laboratorijske mašine teške oko 500 kilograma i postoje metode kako se prenosi takav teret, dok od alata koristimo skejtove, sanke, kaiševe. Ovakvu vrstu tereta ne može svaka firma da radi, a mi smo obučeni i za to, pa nas angažuju i za najkomplikovanije ture – objašnjava naš sagovornik i dodaje da 80 odsto selidbi obave u Beogradu, a osim domaćinstava, sarađivali su i sa mnogim institucijama, bankama, firmama…

Kako navodi, raspolaže kamionom i sa dva kombija, a tu su i dva kompletno obučena tima od ukupno sedam članova, a kada zatreba za velike poslove angažuje do 20 pomoćnih radnika.

– Ako jedna ekipa ode na teren van Beograda znači da je nedostupna za sve ostale poslove u prestonici, pa su nam uglavnom ti poslovi u unutrašnjosti baš veliki, poput nedavnog opremanja ordinacije medicinskim uređajima u Valjevu – objašnjava Bojan Dimitrijević.

On smatra da je nekada bilo jednostavnije pakovati stvari za selidbu – malo trake i papira, a danas ima mnogo više izazova, pa i različite opreme, ambalaže, specijalnih folija i zaštitnih materijala. Na poseban se način pakuje recimo posuđe, osetljiv i vredan nameštaj, umetničke slike, kolekcije vina, dok je za nošenje teških komada najvažnija tehnika.

Dnevnica oko 6.000 dinara nije privlačna mladima

– U toku dana možemo da obavimo tri do pet selidbi, ako su manji poslovi, poput prenošenja komada nameštaja, ili jedne sobe. Kompletnih selidbi čitavog stana sa jedne na drugu lokaciju, bude jedna u nekoliko meseci. To podrazumeva da bukvalno svaki predmet u nečijem domu spakujemo, od tanjira, knjiga, garderobe, do nameštaja i bele tehnike, demontriramo sve, raspakujemo i montiramo na drugoj lokaciji. Takav posao može da traje i 12 sati uz potpuno uigran brojni tim gde svako tačno zna šta i kako radi – kaže Bojan.

Cena takve selidbe košta od 700 do 1000 evra, dok su jednostavniji poslovi u proseku oko 300 evra, ali na formiranje cena utiče mnogo faktora.

– Pre svega, pravilo je da uvek izađem na teren da bih izbegao niz nesporazuma, tipa “mislila sam da se podrum podrazumeva”, ili “zaboravio sam i ostavu” i procenim koliko mi je potrbno vremena i ljudi. Na cenu utiče i osetljivost i vrednost nameštaja, samim tim je veća odgovornost, a potrebni su skuplji materijali za zaštitu i pakovanje. Bitno je i da li zgrada ima lift, kakav je prilaz, na kom je spratu stan – objašnjava ovaj majstor za selidbe i dodaje da od ovog zanata može lepo da se zaradi, ali da mora da se zapne.

– Danas je recimo teško da se nađe pomoćni radnik, iako su dnevnice oko 6.000 dinara i često uz dodatne poslove može da se zaradi i više. Naročito mladi ne žele da na ovaj način zarađuju, da se saviju, podignu, pomuče, ali ni da poslušaju kako da savladaju tehniku nošenja teških predmeta i izbegnu povredu kičme.

Selidba je velika životna promena

Tokom višegodišnjeg iskustva kroz selidbe, Bojan i njegova ekipa bili su svedoci mnogih životnih priča i sudbina. Bilo je pakovanja, slaganja i nošenja praćenih smehom, ali i suzama.

– Nije selidba slučajno svrstana u jedan od najvećih stresova. Ona je uvek velika životna promena. A tokom mog radnog veka bilo je mnogo različitih priča. Dešavalo se da danas selim, a da sutra iseljavam i sve vraćam nazad. Najtužniji su momenti kada ulazimo u dom da selimo posle nečijeg gubitka bližnjih, a teški su i momenti kada su u pitanju selidbe zbog razvoda – navodi naš sagovornik.

Kako kaže, pamti mnoge sudbine, neke stalne mušterije selio je iz stana u stan, pratio životne priče kroz kutije, pakete i kofere. Dešavaju se i svađe, porodične drame, dok uvijaju u papir, lepe i iznose.

– Pamtim situaciju kada je klijentkinja zvala da preselim stvari na lokaciju gde čeka njen suprug, a kada sam sa kamionom došao tamo, čovek nije imao pojma da je izbačen iz kuće – govori Bojan i kaže da nije želeo da učestvuje u prinudnim iseljavanjima, kada ljude izbacuju iz kuća.

Kako pojašnjava, stvorio je krug stalnih mušterija koji se već godinama postepeno širi. Iako je ponekad težak, svoj posao, kaže, poštuje i voli.