Pandemija korona virusa, koja traje u našoj zemlji već gotovo godinu i po dana, prouzrokovala je poslodavcima mnoštvo problema u organizaciji posla, između ostalog i u pogledu odlučivanja o vremenu korišćenja godišnjeg odmora.
S obzirom da bi stroga primena Zakona o radu u mnogim firmama značila nemogućnost korišćenja pripadajućeg godišnjeg odmora, Vlada Republike Srbije donela je na početku tekuće godine Zaključak kojim je preporučila poslodavcima na koji način da omoguće zaposlenima korišćenje starog godišnjeg odmora. Šta je Vlada preporučila poslodavcima?
Zaključak Vlade
Zaključkom se preporučuje poslodavcima na teritoriji Republike Srbije da, zaposlenima koji nisu iskoristili pripadajući godišnji odmor za 2020. godinu: zbog prirode posla u vanrednim okolnostima usled epidemije zarazne bolesti COVID-19 ili zbog privremene sprečenosti za rad usled oboljenja od zarazne bolesti COVID-19 ili zbog određivanja izolacije, omoguće da taj odmor započnu i iskoriste u 2021. godini ili da prvi deo u trajanju od najmanje dve radne nedelje iskoriste u 2021. godini, a preostali deo zaključno sa 30. junom 2022. godine. Kada iz istih razloga nije iskorišćen godišnji odmor za 2019. godinu poslodavcima je preporučeno da omoguće zaposlenima da taj deo godišnjeg odmora iskoriste najkasnije do 30. juna 2021. godine, a pre korišćenja pripadajućeg godišnjeg odmora za 2020. godinu.
Šta kaže Zakon o radu?
Zakon o radu je jasan u pogledu rasporeda korišćenja godišnjeg odmora: moguće ga je koristiti jednokratno ili u više delova. Ukoliko zaposleni koristi godišnji odmor u delovima, prvi deo koristi u trajanju od najmanje dve radne nedelje neprekidno u toku kalendarske godine, a ostatak najkasnije do 30. juna naredne godine. To znači da je prvi deo godišnjeg odmora za 2019. godinu poslodavac trebao da obezbedi zaposlenom najkasnije do 31.12.2019. godine, a ostatak odmora do 30. juna 2020. godine. Po istom principu prvi deo godišnjeg odmora za 2020. godinu trebalo je po zakonu iskoristiti do kraja 2020. godine, a ostatak se može iskoristiti do 30. juna tekuće godine.
Iz navedenog je jasno da je Zaključak Vlade u koliziji sa Zakonom o radu, te se postavlja pitanje šta je obaveza poslodavca, odnosno koji akt je dužan da primeni?
Šta poslodavac ima na raspolaganju
Poslodavac u svakom slučaju neće pogrešiti ako primeni Zakon o radu. Radi se o opštem aktu koji ima jaču pravnu snagu od podzakonskog akta, kakav je zaključak Vlade. Takođe, podzakonskim aktom ne mogu se određivati pravila koja su suprotna zakonskim. Vlada je, naravno svesna tog problema, te je gore citirani zaključak dat u formi preporuke. Dakle, on nije obavezujući za poslodavca, ali Vlada poslodavcu ostavlja mogućnost da postupi i na način koji nije uskladu sa Zakonom o radu. Time praktično poručuje poslodavcima da je svesna da postoje problemi u primeni zakonskih odredbi, te svojim Zaključkom praktično produžava mogućnost korišćenja godišnjeg odmora za još godinu dana.
Iznuđeni potez
Pravno gledano jedini ispravan put bi bio promena Zakona o radu, pošto sam zakon definiše ograničenja u kojima poslodavac mora da se kreće određujući vreme i način korišćenja godišnjeg odmora. Očito je procenjeno da to ne bi imalo smisla jer se ne radi o dobrom rešenju, već o iznuđenom potezu koji svoje opravdanje ima jedino u trenutnim vanrednim okolnostima. Zbog toga se pristupilo donošenju neobavezujućeg zaključka, a ne promeni zakona.
Zanimljivo je zapravo da Zakon o radu propisuje da će se novčanom kaznom od 400.000 do 1.000.000 dinara kazniti za prekršaj poslodavac sa svojstvom pravnog lica ako postupi suprotno odredbama ovog zakona koje uređuju godišnji odmor. Svojim Zaključkom Vlada je jasno stavila do znanja da Inspekcija za rad neće podnositi prekršajne prijave protiv poslodavaca koji su postupili suprotno odredbama Zakona o radu i nisu obezbedili korišćenje godišnjeg odmora u rokovima koje Zakon o radu određuje.
Procenjeno je da poslodavci imaju opravdanje u opterećenju koji nosi organizacija posla u uslovima pandemije, te im je data mogućnost da odlože vreme korišćenja godišnjeg odmora. Naravno, još jednom napominjemo da se Zaključak Vlade kojim se poslodavcima preporučuje da produže zakonski rok za korišćenje godišnjeg odmora odnosi na tri kategorije zaposlenih: na one koji tokom 2020. godine nisu mogli da koriste godišnji odmor preostao iz 2019. ili godišnji ormor za 2020. godinu zato što su morali da rade, zatim na one koji su bili na bolovanju zbog kovida 19 i na one koji su morali u izolaciju propisanu zakonom.
Mogućnost naknade štete
Mnogi zaposleni kojima nije do sada omogućeno korišćenje godišnjeg odmora za 2019. godinu ili prvog dela odmora za 2020. godinu, pitaju se da li mogu zbog toga od poslodavca da potražuju naknadu štete.
Zakon o radu u jednom članu reguliše pravo na novčanu naknadu zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora: u slučaju prestanka radnog odnosa, poslodavac je dužan da zaposlenom koji nije iskoristio godišnji odmor u celini ili delimično, isplati novčanu naknadu umesto korišćenja godišnjeg odmora, u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, srazmerno broju dana neiskorišćenog godišnjeg odmora. Ova naknada ima karakter naknade štete. To je jedina mogućnost koju zakon daje da se umesto korišćenja godišnjeg odmora plati novčana naknada, kojoj zakon daje karakter naknade štete. U svim ostalim slučajevima primenjuje se sledeći princip, takođe predviđen Zakonom o radu: zaposleni ne može da se odrekne prava na godišnji odmor, niti mu se to pravo može uskratiti ili zameniti novčanom naknadom, osim u slučaju prestanka radnog odnosa u skladu sa ovim zakonom.
Shodno navedenom opštem pravilu, poslodavac nema mogućnost da zaposlenog „isplati“ umesto da mu obezbedi godišnji odmor. On nema takvu mogućnost, ali ima obavezu da to učini kada je godišnji odmor ostao neiskorišćen zbog prestanka radnog odnosa.
Primera radi, ako zaposleni da otkaz ugovora o radu, bez prethodne najave, pri tom poštujući zakonski otkazni rok od 15 dana, a ostalo mu je npr. 3 nedelje neiskorišćenog godišnjeg odmora, poslodavac nema objektivnu mogućnost da obezbedi korišćenje godišnjeg odmora. Za takve slučajeve zakonodavac je propisao obavezu naknade štete. Ne postoji niti jedna druga situacija dopuštena zakonom u kojoj bi isplata novca zamenila godišnji odmor. Zakonodavac je time želeo da spreči praksu koja bi se možda pojavila kod određenih poslodavaca (a možda je to nešto što bi priželjkivali i neki zaposleni) da se daje novac umesto da se obezbedi godišnji odmor. Odmor (u toku rada, dnevni, nedeljni i godišnji odmor) ima svoju svrhu koju novac ne može da zameni- relaksiranje od svakodnevnih radnih obaveza, sve u cilju očuvanja opšteg zdravlja i radne sposobnosti. Nije u interesu zaposlenih da im se daje novac umesto odmora, te tako nešto zakonom nije propisano kao mogućnost.
Dvostruko odgovara
Naravno, ukoliko se ipak desi da poslodavac nije o bezbedio korišćenje pripadajućeg godišnjeg odmora zaposlenom, poslodavac može dvostruko odgovarati – za prekršaj propisan Zakonom o radu, za koji plaća gore pomenutu novčanu kaznu i po eventualnoj tužbi zaposlenog za naknadu štete po opštim pravilima o odgovornosti za štetu. Naknada štete za neiskorišćeni godišnji odmor bi u tom slučaju bilo novčano potraživanje nastalo iz radnog odnosa. Prema Zakonu o radu sva novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze. Konkretno pravo zastareva od poslednjeg dana kada je mogao godišnji odmor da se iskoristi. Primera radi, godišnji odmor za 2020. godinu može po zakonu da se iskoristi do 30. juna 2021. godine, pa parnica za naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg dmora za 2020. godinu može da se pokrene do 30. juna 2024. godine.
