U prvom delu našeg blog posta o Doprinosima za penzijsko i invalidsko osiguranje smo govorili o osnovnim oblicima socijalnog osiguranja, ko su kategorije obavezno osiguranih lica i kako se stiče status osiguranog lica. U drugom delu veći akcenat smo stavili na doprinose, samostalnu uplatu doprinosa i odlike sistema penzijskog i invalidskog osiguranja.
Doprinosi
Osnovni izvor finansiranja svih vidova obaveznog socijalnog osiguranja, pa tako i penzijskog i invalidskog osiguranja, predstavljaju doprinosi.
Uplatom propisanih doprinosa, čiju kontrolu obračunavanja i plaćanja u Republici Srbiji vrši Poreska uprava, kao organ uprave u sastavu Ministarstva finansija, formiraju se sredstva kojima Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, nosilac poslova ovog vida obaveznog socijalnog osiguranja, izvršava obaveze utvrđene zakonom i drugim propisima iz ove oblasti, odnosno obezbeđuje davanja iz penzijskog i invalidskog osiguranja (penzije, naknade za tuđu negu i pomoć itd.).
Institut doprinosa za sve vidove socijalnog osiguranja kod nas je uređen jedinstveno, Zakonom o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje. Ovim zakonom utvrđeno je ko je sve obavezan da obračunava i plaća doprinose, na koju osnovicu i po kojoj stopi, beneficiran staž, način obračunavanja i plaćanja doprinosa itd.
Za osiguranika zaposlenog doprinos plaćaju zaposleno lice i poslodavac, po istoj stopi i na istu osnovicu. Obveznik obračunavanja i plaćanja doprinosa i na teret radnika i na teret poslodavca za zaposlena lica, izabrana, imenovana i postavljena lica, kao i za lica koja obavljaju privremene i povremene poslove je poslodavac. Poslodavac je dužan da doprinose obračuna i isplati istovremeno sa isplatom zarade. Ako poslodavac ne isplati zaradu do kraja tekućeg meseca za prethodni mesec, dužan je da najkasnije do tog roka obračuna i isplati doprinose za prethodni mesec na najnižu mesečnu osnovicu doprinosa.
Doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje plaća se na osnovicu koju čini isplaćena zarada zaposlenog sa porezima i doprinosima (bruto zarada), s tim što su određene granice u vidu najniže i najviše mesečne osnovice doprinosa. Najnižu mesečnu osnovicu doprinosa čini iznos od 40% prosečne mesečne zarade u Republici isplaćene u prethodnom kvartalu za koju su objavljeni podaci Republičkog zavoda za statistiku, a primenjuje se od prvog dana narednog meseca po objavljivanju u “Službenom glasniku Republike Srbije”. Doprinos mora da bude obračunat minimalno prema ovoj osnovici, a ukoliko je isplaćena zarada viša od najviše mesečne osnovice doprinosa, doprinos se plaća na tu najvišu osnovicu, a ne zaradu. Najvišu mesečnu osnovicu doprinosa čini petostruki iznos prosečne mesečne zarade isplaćene po zaposlenom u Republici prema poslednjem objavljenom podatku Republičkog zavoda za statistiku.
Za preduzetnike, osnivače privrednih društava, advokate i ostale samostalne delatnike najniža mesečna osnovica osiguranja u 2018-oj godini iznosi 23.053,00 dinara, a najviša je 329.330,00 dinara. Za sveštenike, umetnike, poljoprivrednike najniža mesečna osnovica osiguranja u 2018 -oj godini takođe iznosi 23.053,00 dinara. Stopa doprinosa za sve navedene kategorije je 26%.
Samostalna uplata doprinosa
Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju dopušta mogućnost da se sami uključite u obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje. Ovo pravo imaju sva lica starija od 15 godina života, koja imaju prebivalište u Republici Srbiji, a niu obavezno osigurani (npr nezaposleni, studenti). Ova lica sama biraju jednu od 13 ponuđenih osnovica, pri čemu je najniža na nivou 35% prosečne mesečne zarade u Republici u prethodnom tromesečju, a najviša je u visini 5 takvih proseka. Stopa doprinosa je 26%, a doprinos se uplaćuje do 15-og u mesecu za prethodni mesec. Ovo konkretno znači da se mesečni izdatak za doprinose u 2018-oj godini kreće na mesečnom nivou u rasponu od 5.993,78 dinara do 85.625,80 dinara. Dakle lica koja nisu obavezno osigurana po zakonu, ukoliko imaju sredstva iz kojih mogu da finansiraju uplatu doprinosa, mogu to da učine na jedan od gore navedenih načina i na taj način stiču penzijski staž.
Odlike sistema penzijskog i invalidskog osiguranja u Republici Srbiji
Republika Srbija se svrstava u red država koje svojim propisima, odnosno merama javnog karaktera, teže da svojim građanima pruže zaštitu od posledica socijalnih rizika smrti, bolesti, invalidnosti, starosti, koji izvesno pogađaju svakog od nas u određenom trenutku. Upravo zbog značaja i izvesnosti socijalnih rizika ne dopušta se pravo izbora oko plaćanja doprinosa i osiguravanja od navedenih rizika, već je ono pravnim propisima uvedeno kao obavezno, kako bi se obezbedila neophodna finansijska sredstva. Najrasprostranjeniji oblik pružanja socijalne sigurnosti, kao što je navedeno u uvodnom delu, danas predstavlja socijalno osiguranje koje se zasniva na principu solidarnosti, po kom svaki od osiguranika redovno doprinosi podršci drugih osiguranika koje je pogodio neki od predviđenih socijalnih rizika. Ovaj vid osiguranja teži da se finansira isključivo iz doprinosa, koje u različitoj srazmeri plaćaju osiguranici i druga lica, od kojih su najčešći njihovi poslodavci. Međutim, i država često mora na različite načine da učestvuje u finansiranju socijalnog osiguranja iz budžeta. Dakle, doprinosi se plaćaju iz tekućih zarada osiguranika, odnosno iz tekućeg platnog fonda poslodavaca, a koriste se za finansiranje tekućih naknada iz socijalnog osiguranja. Drugim rečima, socijalni osiguranici, uplaćujući doprinose za svoje buduće socijalno osiguranje, finansiraju trenutne korisnike socijalne sigurnosti.
S druge strane, iako je namera da se postigne siguran sistem pružanja zaštite od posledica socijalnih rizika, rizika koji svakodnevno pogađaju najširi krug stanovništva, ovaj sistem finansiranja je održiv u uslovima povoljnih demografskih parametara koji obezbeđuju zadovoljavajuću proporciju između onih koji ostvaruju prava iz socijalnog osiguranja i samih osiguranika. To danas u Republici Srbiji nije slučaj usled starenja stanovništva prouzrokovanog smanjenim prirodnim priraštajem i velikim migracijama mlađeg stanovništva u inostranstvo u potrazi za boljim životom, kao i zbog malog broja osiguranika, što je posledica velike nezaposlenosti. Primera radi, 1961. godine imali smo 6 zaposlenih na jednog penzionera, da bi u periodu najveće ekonomske krize taj odnos spao na svega 1,1 zaposleni prema jednom penzioneru, što znači fiskalnu neodrživost. U cilju poboljšanja situacije država je prinuđena da preduzme niz mera kojima će sistem učiniti finasijski održivim, odnosno kako bi se obezbedile stabilne I dovoljne penzije za sve i povećala pravednost penzijskog sistema. Ovo izvesno znači nastavak reformi obaveznog/javnog penzijskog sistema, zasnovanog na tekućem finansiranju, i jačanje privatnog penzijskog osiguranja.