Dragoljub Vukadinović, Metalac: Kosio travu da bi otišao na more

Gotovo pola veka, Dragoljub Vukadinović proveo je u kompaniji Metalac iz Gornjeg Milanovca. Trenutno je na poziciji predsednika Nadzornog odbora, nakon decenija provedenih na mestu generalnog direktora najpoznatije fabrike posuđa u Srbiji.

Iako ga svi smatraju Milanovčaninom, kada se pre 48 godina zaposlio u Metalcu, kao tehnolog i šef proizvodnje, u tom gradu nije poznavao baš nikoga. Pamtio je Gornji Milanovac kao obaveznu stanicu za odmor koji su vozači autobusa pravili dok je kao student putovao iz rodnog Mojkovca u Beograd.

Prvi novac zaradio sa 16 godina

Po obrazovanju Vukadinović je tehnolog, ali svoj prvi novac nije zaradio u laboratoriji, otriva on za Infostudov serijal Moj prvi posao.

– Rastao sam u velikoj porodici, bilo nas je sedmoro dece i navikli smo od malena da radimo sa roditeljima na njivi. Potičem iz radničke porodice, ali smo obrađivali i zemlju, tako da sam već kao dečak pomogao u tim poslovima. Prvi novac počeo sam da zarađujem sa 16 godina, otprilike, i to tako što sam tokom leta išao da kosim. Bilo je to vreme kada roditelji nisu mogli da obezbede deci letovanje, kao što je to danas slučaj, nego da bih otišao na more, morao sam da nađem način da sam zaradim novac. Nije to ni bio lak posao, ali pošto mi rad na polju nije bio stran, nije mi teško palo. Kosio bih onoliko dana, tokom leta, koliko mi je bilo potrebno da sebi platim put na more – seća se Vukadinović svog prvog posla i dodaje da su to bila vremena kada se skromnije i drugačije živelo.

Kaže da su se njegovi roditelji trudili da školuju svu decu, iako to nije bilo uopšte jednosavno, a ni jeftino, jer su odrastali u malom gradu koji praktično nije imao ni srednju školu, a kamoli fakultet.

– Po dolasku u Beograd, iako je to bilo vreme socijalizma, kada je studiranje bilo besplatno, opet sam morao da radim nešto kako bi imao novca da platim dom i imam dovoljno za skroman život u velikom gradu. Počeo sam zato da organizujem fakultetske igranke na mom fakultetu. U to vreme, igranke vikendom su bile vrlo atraktivna zabave među studentima, a bio je i jedan jako popularan bend – Crni Biseri, koji je redovno svirao na Tehnološkom fakultetu u Beogradu – priča nam dugogodišnji direktor Metalca.

Na pitanje, da li je njegov posao u to vreme bio preteča današnjih menadžera u klubovima, odgovara:

– Tako nekako. Bavio sam se svim detaljima organizovanja tih igranki, od angažovanja muzike, nameštanja sale i bine, do prodaje ulaznica. Taj posao dobio sam preko Saveza studenata na mom fakultetu. Za ulazak na te igranke plaćala se ulaznica, a ja sam dobijao deo tog prihoda. Ne sećam se kolika mi je bila zarada, ali znam da sam imao za sasvim pristojan džeparac i mogao sam da finansiram svoje studentske potrebe – kaže Vukadinović.

Podići preduzeće – i izazov i uživanje

Prvi stalni posao, dobio je u Valjaonici bakra Sevojno.

– Ipak je to vreme kada se posao nije menjao često kao što je to danas slučaj. Istina je da nisam odmah posle fakulteta došao u Gornji Milanovac, radio sam kratko u Sevojnu i kasnije dve i po godine u Željezari Sisak, u Hrvatskoj, ali to se ne može porediti sa decenijama provedenim u Metalcu, u koji sam došao na mesto tehnologa i šefa proizvodnje, a onda sam 25 godina bio generalni direktor – navodi Vukadinović za Infostud i dodaje:

– Sećam se da je Metalac u vreme kada sam došao u firmu bio najgora od četiri velike fabrike posuđa u tadašnjoj državi, bio je zaista izazov, ali istovremeno i zadovljstvo podizati takvo preduzeće – ističe Vukadinović.

Voli ono što radiš

On navodi i da je imao sreću što je, nakon želje da se iz Hrvatske preseli u Srbiju, zbog specifičnih političkih okolnosti u to vreme, od Metalca dobio dobar posao, ali i stan, kao i radno mesto za suprugu.

– Smatram da sam se svojim radom kasnije dokazao. Došao sam kao mlad, u fabriku u kojoj ne znam nikoga, u grad u kojem nemamo nikoga. Nisam imao zaleđinu ni tada, a ni kasnije tokom karijere. Prošao sam sve ekonomske i društvene krize na čelu jednog preduzeća i uspešno smo ga sačuvali, od svih izazova, vrednim i upornim radom. Uvek sam smatrao i govorio i svojoj deci i mladim ljudima da se posao koji radiš mora voleti, jer u suprotnom nema napretka. Evo i sada, u ovim godinama, ja povremeno dolazim u Metalac. Ni danas, kao ni tokom radnog veka, ne sećam se da mi je nekada bilo teško ili mrsko da idem na posao – zaključuje Vukadinović.