Da li znate Ružu Kojić? Ako ne znate, onda ni ne slutite kakva je to šteta za vas.
Ruža je frizer u Ulici 29. novembra, koja je vremenom preimenovana u Bulevar despota Stefana. Tu, gde piše broj 106, tu Ruža već decenijama fenira, farba, šiša, stavlja minival i boji toplinom ne samo komšiluk koji redovno dolazi kod nje, već i mušterije „novajlije“ poput mene, koja je jednoga dana u očaju što će ostati neofarbana, nabasala na skromni salon sa belim vratima na kojima piše Kojić Ruža – ženski Frizer „Ružica“.
Ruža me je saslušala šta želim i bez dvoumljena tada primila, pokazala na fotelju i nežno rekla: „Sedite“. I ja sam od tog momenta uronila u neka prošla vremena, iz kojih mahom i dolaze unikati.
U salonu je uvek prisutno nekoliko žena, uglavnom starijih, a vrata se otvaraju na otprilike 45 minuta, kada neki novi ženski lik proviri da pita: „Pošto šišanje duge kose“. Onda Ruža primi i tu novu mušteriju, koja će morati da sačeka da sve mi koje smo „došle ranije“ dobijemo baš onakve frizure kakve smo zamislile.
Ništa Ruža nije menjala u salonu dugi niz godina i to je jasno kako se tu kroči. Sa zida vas gledaju stari plakati ženskih frizura koje možda više i nisu u modi, a uramljeno je i nekoliko slika Ružinih „modela“ koje je frizirala za venčanja i krštenja.
– Ja sam ti ovde odavno dušo, još kada se salon zvao „Biljana“. Onda je Biljana otišla, a ja sam ostala da vodim salon. Pod imenom „Ružica“ salon postoji od ”74 godine – ispričala mi je Ruža, kada sam prvi put sela na stolicu i počela da postavljam svakojaka pitanja, što se Ruži dopalo, ili se bar meni tako učinilo, pošto se smeškala.
Ruža hoda polako i uvek nosi preko odeće frizersku kecelju. Ima promukao glas, i jasno mi je bilo odmah da su te njene tonove izbrusile cigarete. Gleda vas tamnim očima dok priča, a crna kosa joj je uvek u repu.
Nikad nisam ostala kraće od tri sata u salonu, jer Ruža hoće da primi svakoga, a to onda mora i da potraje. Ne radi po principu zakazivanja, a to što se čeka je zapravo, bar ja tako mislim, rezultat toga što Ruža uopšte ne gleda na sat. Ona samo kaže: „Može, sedite“ a to znači da ćete toga dana sigurno imati frizuru, ali kada dođete na red.
Ako kažu da je stari Beograd na izdisaju i da nas je sa svih strana okružilo neko novo vreme, neki drugačiji ljudi, neko ponašanje koje nema baš nikakve dodirne tačke sa onim što ste poneli iz kuće, onda su ovakva mesta, poput Ružinog salona, frizerke koja svaki dan dolazi u grad iz jednog od naselja smeštenog preko Pančevačkog mosta, jedinstvene male oaze u kojima ćete pored dobre frizure, pronaći i dobre ljude.
Njoj je sada oko 70 godina i već deceniju radi svaki dan od 15h do 20h, osim nedelje, dok je pre podne za frizure zadužena koleginica Mirna. Ruža se kroz ovu svoju „drugu kuću“ nepogrešivo kreće među silnim četkama, češljevima, raznim papilotnama, šamponima i subrinama, ali i modernim električnim aparatima za ispravljanje i kovrdžanje kose. Duž jednog zida nalazi se nekoliko hauba, ispod kojih je danas neka žena stavljala minival. Sve je kao i ”74, a Ruža je moj pogled prokljuvila čim sam prvi put ušla, pa mi je i objasnila:
– Ništa nisam menjala od tada, sve je isto.
Nekada idem u druge salone u kraju, ali bar jednom mesečno odem do Ruže.
– Šta ti Ružo voliš da slušaš – pitam je sa farbom na glavi.
Uvek mi je značilo kakvu muziku neko voli. Nemoj da se lažemo, po muzici se poznaju junaci.
– Volim Bebu Lončar, uf kako peva Mišo Kovač, znaš koga još…Terezu Kesoviju, volim i onu pesmu „Crno vino, crne oči“…Kako se zove taj pevač? – pita me Ruža, a ja posle nekoliko sekundi guglanja odgovorim:
– To ti je Ružo Dobrivoje Topalović.
– Vidiš. Ne bih znala da je on – kaže mi ona i dodaje da je to bila muzika „njenog vremena“.
Uvek vas pita kako ste, a pošto kod nje uglavnom dolazi starija klijentela, svakoga pita za osobu koja mu je važna. Tokom jednog odlaska kod Ruže čula sam da se nečije dete vratilo u komšiluk, šta se to desilo sa nekom drugom komšinicom, da novi oblik virusa ima simptome kao da si deset dana stalno slinav, kao i da svima Ruža po imenu zna decu i unuke i to je jedan od retkih salona gde može da se vidi kako unuče sedi u bakinom krilu, dok Ruža u šamponjeri pere kosu majci deteta.
Ruži se čini da su se „ljudi jako promenili“, to mi je danas rekla, a onda se malo zamislila i dodala da smo se verovatno svi promenili, i da joj je „sve zajedno to dosta čudno“.
– Nisu ljudi bili ovakvi – smatra Ruža, a ja klimam sa mokrom kosom i odobravam: „Nisu, nisu“.
U toj kapsuli prošlosti, u tom frizerskom salonu sa plafonima visokim bar tri metra, u toj žućkastoj boji postera na zidovima sa reklamom Dikson farbe, pronaći ćete čitav jedan svet. Zaboravljen, odbačen kao da je „pregažen u vremenu“, svet koji prkosi svim pravilima novih trendova u frizerskoj industriji, nema pultova, minimalizma, modernih pozlaćenih i srebrnih kvaka, nema knjige zakazivanja, nema te distance i prevrtanja očima što kasnite pet minuta.
Svet koji Ruža nudi daje osećaj da vas je neko pomilovao, tako da kada Ruža kaže: „Ko će kafu“, ja prva dižem dva prsta, zadovoljna što ću još malo upiti život u kojem te niko ne gura da budeš pod keratinom, pramenovima i preparatima za koje treba da se zajmiš do sledeće plate.
Pokazuje mi Ruža album sa fotografijama, uredno je posložila samo neke od frizura koje je pravila ženama za posebne prilike. Niz prste mi prolaze fotke žena sa loknama, cvenokose, crnke, plavuše, ima tu i punđa, a sve je obavijeno sa puno laka za kosu, koji svaka starija frizerka prska u obilnim količinama.
Ako ste u žurbi, to nije mesto za vas. Ako vas čekaju za 20 minuta na ćošku, to nije mesto za vas. Ako vam hitno treba feniranje jer kasnite na rođendan, to nije mesto za vas. Ako volite da je sve kao u apoteci i da svuda pišu neki brendovi, to definitivno nije mesto za vas.
Ako, ipak, ponekad pronađete vremena da biste saznali kako izgleda kada se pomešaju zvuk fena i radija Nostalgie, sa mirisom davnih vremena, ako poželite da vidite kako izbliza izgleda ljubav prema frizerskom poslu, gde se to prošlost smestila u današnjici, onda idite do Ruže Kojić po novu turu baterija za život, idite kod Ruže da saznate gde caruje skromnost i toplina, idite da vidite gde to, uprkos svemu, sunce uvek sija.