Kad odmor ne pomaže i posao počne da vas guta – Sedam znakova burnouta i kako iz njega izaći

„Mesecima sam gurala kroz obaveze verujući da će se umor povući sam od sebe. Vikendi su prolazili bez odmora, godišnji odmor nije doneo olakšanje. Svakog ponedeljka vraćala sam se na posao još iscrpljenija. Sve mi je izgledalo besmisleno, a onda jednog jutra nisam imala snage ni da ustanem iz kreveta. To je bio trenutak kada sam shvatila – nisam samo umorna, u burnoutu sam.“

Ovakve ispovesti poslednjih godina sve češće se čuju. Burnout, ili sindrom sagorevanja koji se obično vezuje za posao, više nije retkost već realnost sa kojom se suočavaju zaposleni u različitim profesijama – od lekara i nastavnika, do IT stručnjaka i menadžera. 
Iako se ponekad meša sa stresom ili običnim umorom, sagovornice Infostuda, Irena Radić, HR konsultantkinja i autorka kursa o burnoutu za Krojačevu školu, i psihološkinja Dragana Jelić, konsultantkinja za treninge i koučing u TIM Centru i docentkinja na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, upozoravaju da je burnout mnogo dublje i ozbiljnije stanje.

Kako prepoznati burnout i koji su prvi koraci ka oporavku

Kako naše sagovornice kažu, burnout se najčešće opisuje kroz tri ključne dimenzije: iscrpljenost, depersonalizaciju (otuđenje) i osećaj neefikasnosti. Međutim, kada ih prebacimo u svakodnevni život, one se prepoznaju kroz vrlo konkretne znakove:

1. Hroničan umor koji ne prolazi, osećaj iscrpljenosti i posle sna, vikenda ili odmora 
2. Udaljavanje od ljudi, povlačenje iz društva kolega, prijatelja i porodice 
3. Bezvoljnost i gubitak entuzijazma, nestaje želja da se radi, uči ili stvara 
4. Cinizam i negativnost, osećaj da „ništa nema smisla“ i kritički stav prema svemu oko sebe 
5. Osećaj neefikasnosti, te i najjednostavniji zadaci deluju teški i često se odlažu 
6. Gubitak kontrole  odnosno osećaj da život i posao klize iz ruku 
7. Pesimizam i bespomoćnost i uverenje da nema izlaza ili promene

Svetska zdravstvena organizacija je u najnovijoj, jedanaestoj reviziji Međunarodne klasifikacije bolesti (ICD-11) uvrstila burnout ne kao bolest, već kao profesionalni fenomen odnosno sindrom hroničnog stresa na poslu kojim se ne upravlja na odgovarajući način. 
 
„Nakon posla sam toliko iscrpljena da nemam snage ni da gledam TV ili odem na kafu. Samo legnem i ćutim. Pokušam da odmorim, ali ne pomaže“, požalila se mlada programerka nedavno na društvenoj platformi.

„Upravo je prvi alarm kada primetimo da se odmorom ne vraćamo u balans i da se i posle produženog perioda odmora zadržava osećaj umora. Kod običnog umora dovoljno je nekoliko dana pauze, dok iscrpljenost izazvana burnoutom traje mesecima“, objašnjava Dragana Jelić, a Irena Radić dodaje da je burnout mnogo jača iscrpljenost koja obuhvata sve sfere funkcionisanja, a da umor ostaje i kada realni pritisci u tom momentu ni ne postoje. 
 
Pogođeni ovim sindromom žale se na nesanicu, osećaj praznine i gubitak motivacije, osećaju se emotivno i fizički „istrošeno”. 
 
„Prepoznatljiva obeležja burnouta su depersonalizacija, odnosno otuđivanje od okoline, kao i osećaj da ništa što se radi nije dovoljno dobro. Osoba postaje odsečena, hladna, često cinična i negativna. Na poslu su to često oni ljudi koji imaju kritiku za sve, koji ni u čemu ne vide dobro i koji se kroz takvo ponašanje udaljavaju od svojih kolega. Takođe, i pored truda, osoba oseća da ništa ne radi dovoljno dobro”, kaže Radić.

Profesije pod najvećim pritiskom i koraci “prve pomoći”

Činjenica je da se o burnoutu dosta priča tek poslednjih godina, pa se nameće pitanje da li je učestaliji nego ranije ili smo tek sad počeli da ga prepoznajemo. 
„Današnje vreme nosi mnogo više zahteva za pojedinca. Poslovno okruženje je znatno kompleksnije nego pre samo tridesetak godina. Od pojedinca se zahteva više“, objašnjava Irena Radić, a Jelić dodaje da karakteristike modernog radnog okruženja burnoutu „pogoduju“. 
 
„Stalna dostupnost, obimni poslovi, nepredvidive okolnosti u mikro i makro okruženju združeno doprinose osećaju hroničnog stresa koji, ukoliko nije tretiran adekvatnim akcijama pojedinaca i organizacija, vodi u burnout.“ 
 
Određene profesije su posebno rizične, a postoje izvesne razlike među generacijama i polovima, kao i u odnosu na vrstu i način obavljanja posla. Prema rečima Dragane Jelić, istraživanja su najpre pokazivala da su burnoutu najpodložniji radnici u zdravstvenom sektoru, da bi se kasnije visoki skorovi izgaranja beležili kod gotovo svih „pomagačkih profesija“ u koje spadaju: radnici u obrazovnim sistemima, socijalni radnici, pripadnici različitih „kriznih“ timova. 

„Danas se na burnout sve češće žale i projekt menadžeri, zaposleni u tech i IT industriji, tako da fenomen postaje globalan. Kada je reč o generacijama, postoje tendencije da se milenijalci posmatraju kao burnout generacija, a često se neformalno tako i oslovljavaju”, kaže naša sagovornica. 
 
Irena Radić dodaje da postoje razlike i među polovima kada je doživljavanje burnouta u pitanju. 
„Muškarci su češće iscrpljeni, ili češće prepoznaju i prijavljuju ovu komponentu. Žene su pak češće otuđene i osećaju se neefikasno. Postoje, naravno, i individualne razlike”, kaže ona i dodaje da su neki od osnovnih razloga u poslovnom okruženju koji dovode do burnouta – nedostatak kontrole nad sopstvenim poslom, visoki zahtevi i smanjeni resursi, izostanak pravične nagrade i povratne informacije za posao koji osoba radi, loše socijalno okruženje i nefer odnosi, kao i situacije kada ne postoje jasne vrednosti kompanije.

Kada se prepozna problem, vreme je za „prvu pomoć”

Prema rečima Irene Radić najvažnije je da osoba prepozna problem. U ovome ključnu ulogu igraju porodica, kolege i prijatelji. Nekada i HR službe mogu da budu od pomoći da se problem sistemski rešava.

„Ako to ne pomogne, treba da se obrate stručnjacima, lekarima i psihoterapeutima”, objašnjava Irena i dodaje da u prevenciji burnouta ključnu ulogu imaju pojedinac i poslodavac. Kako kaže, na ličnom nivou, važno je negovati zdrave navike – od redovnog odmora, sna i fizičke aktivnosti, do građenja toplih odnosa i realnog sagledavanja sopstvenih mogućnosti. Kompanije pak ne mogu očekivati motivisane ljude ako ne grade kulturu koja zaista podržava zaposlenog.

„Često viđam kompanije koje su uložile ogromna sredstva da definišu svoje vrednosti, a posle toga ih ne sprovode ili samo nalepe postere i očekuju od zaposlenih da nauče napamet vrednosti”, kaže ona i zaključuje da je ovaj kurs i osmislila da bi poručila da postoji izlaz.

Za kraj poručuje: „Niste sami. Ljudi iz vaše okoline mogu da budu izvanredna podrška da prebrodite burnout. Razgovarajte sa drugima i ne libite se da tražite pomoć.”
Postoje i adekvatne edukacije o ovom sindromu koje vam mogu pomoći da ga prepoznate, ublažite ili sprečite na vreme. Jedna od takvih je kurs Burnout Irene Radić koji možete upisati zajedno sa još 200 i više online kurseva u okviru godišnje pretplate Krojačeve škole.