Zaposlena sam u firmi u kojoj je jedna od ključnih vrednosti timski rad i drago mi je da je tako, međutim, postavljam sebi a i vama pitanje gde je granica između timskog rada i momenta kada imamo potrebu da se ogradimo i kažemo NE?
Vikend je, subota, 5 sati ujutru, budi
me plač mog pileta, dok drugo pile mirno spava.
Kada se beba utišala i ponovo zaspala,
pokušala sam i ja da zaspim, ali bez uspeha.
Premotavam sliku prethodnog radnog
dana sa posla.
Mišljenja sam da je u mnogim firmama
petak jedan od napornijih radnih dana, da li zbog činjenice što je kraj radne
nedelje ili što se mnogi sete pred kraj iste da treba još nešto da se
pozavršava…
Još u ranim jutarnjim časovima, tog
petka, kolega do mene i ja konstatujemo kako je neki težak dan, a napolju bitka
proleća i zime…znate ono kad se ljudi žale na glavobolju koju pripisuju
promeni vremenskih uslova.
Radim u oglasnom odeljenju koje je
podeljno u nekoliko segmenata, ima nas trenutno 6 administratora + 2 desne ruke
(a to su naši honorarci). Lepa strana našeg posla je ta što je zaista
zanimljiv, iako nekome ko ne zna sa čim se susrećemo svakodnevno može izgledati
suprotno. Organizovani smo tako da svaki administrator radi svoj segment, s tim
da je dogovor da pokrivamo jedni druge kada ima potrebe i kada smo u prilici.
Druga strana medalje nije uvek sjajna,
dešava se da se u finišu trke kao na nekom poligonu pojave odjednom od svuda
razne prepreke i situacije koje te uspore baš kad imaš želju da finiširaš a to
je momenat u kome učimo najviše, o sebi, o timu.
Trka počinje lagano u 8-9, zavisi ko
kad stiže na posao i traje do 16-17 sati.
Zastavica za presek prijema oglasa za
tekući dan se spušta u 14 sati, a do ostatka radnog dana imamo prostora da
istrčimo stazu do kraja sa svim krivinama, usponima i spustovima.
Kao u basni Kornjača i zec, svi želimo da što pre stignemo na cilj, a na koji način ćemo doći najviše zavisi od nas samih, nekada nije dovoljno biti samo brz, potrebno je gledati širu sliku.
Tog petka obim posla je bio
značajniji, mejl za mejlom stiže, i dok ih rešavam jedan po jedan, između
obrade i objave oglasa, negde oko 14 sati javlja se kolega Petar sa prepiskom
na grupnom kanalu za komunikaciju sa porukom da bi mu značilo kada bi neko iz
tima uskočio da mu pomogne.
U komunikaciju i pomoć mu se javlja
samo 1 koleginica, a nama ostalima promiče sadržaj navedene prepiske, jer smo
bili u svom modu rada i prioriteta…
Da
li vam se nekad desilo da pored vas neko nešto priča a vi ne čujete? Jednostavno, želite da se ogradite i
fokusirate na trenutni posao koji radite.
Istovremeno slažem svoje misli u glavi
i oglase na sajt te se preispitujem šta još treba da uradim kako bi svoju ček listu radnih zadataka za taj dan
smatrala rešenom.
Osećam da sporije primam i obrađujem
informacije, koncentracija opada, umesto da ustanem, prošetam, napravim pauzu i
osvežim energiju, ja nastavljam da kuckam po tastaturi i trudim se da guram
napred.
Mislima sam delom i kod kuće i
pripremom za predstojeći vikend…
Tek sat vremena kasnije primećujemo
Petrovu poruku, nudimo se za pomoć, ali je u međuvremenu postignut dogovor sa koordinatorom da će Petar
(kolega koji je zatražio pomoć) ostati malo duže na poslu.
Kasnije sam se preispitivala, da li je
u redu sa naše strane što nismo istog momenta svi odreagovali, i mislim da je
donekle opravdano, al smo se zato dogovorili da Petar sledećeg puta bude glasniji i da nas slobodno povuče i
za rukav ako treba J
Da li da ovaj nesporazum u komunikaciji
pripišem retrogradnom Merkuru, glavobolji, „onim danima u mesecu“ … al ono
što želim da kažem je da mi ja žao što je do navedenog propusta od strane nas
kolega uopšte i došlo.
Sad je 7 sati ujutru, moji pilići su
ustali, a i meni je lakše kad sam svoje misli i osećanja stavila na papir. Te
eto jednog predloga kako lakše preboleti zgužvani petak.
A kakvi ste vi u komunikaciji sa vašim kolegama? Da li vedrite ili mračite? Da li ako se prepoznate u negativnom smislu uviđate svoje greške i trudite se da se unapredite?
p.s. po istinitoj priči, ime kolege je izmišljeno 😉
