Menu
Moja potraga za prvim poslom: sva ona vrata koja treba otvoriti
Autor - Mirjana Vujisić | Tražim posao
Autor - Mirjana Vujisić | Tražim posao
Pronalazak prvog posla nikada nije bio lak proces posebno ako tražite da zaposlenje bude u struci, pa još da ima štiklirane sve one plusiće koji su nam bitni (odgovarajuće radno vreme, dobrog mentora, platu na vreme i sl.).
Imam utisak da se mnogima svet sruši kada shvate da posle diplomiranja upadaju na početne pozicije, koje često nisu naizgled ni u kakvoj vezi sa studijima.
Verujem da ste tokom školovanja i li studiranja, slavili svaki uspeh ili položeni ispit i jedva čekali da broj preostalih svedete na nulu. Međutim, kada i to toga dođe, postavlja se pitanje, šta sad? Kako do posla? Kome se obratiti, na koja vrata pokucati?
Kao diplomirani ekonomista sa preko 10 godina radnog iskustva, promenila sam čak 8 poslodavaca. Trenutno radim kao administrator u oglasnom odeljenju na sektoru Poslovi u Inofostudu, posao je zanimljiv, kolege sjajne, dinamika samo takva… Neki bi rekli med i mleko, a da bih vam pokazala da nije sve uvek bila čista poslastica, podeliću sa vama svoje iskustvo i to kako je tekla moja potraga za prvim zaposlenjem. Trebalo je otvoriti mnoga vrata.
Evo kako je to bilo:
Već prvog ponedeljka, nakon stečene diplome, otišla sam na tzv. biro rada da se prijavim i eventualno raspitam da li neka firma traži pripravnika.
Kuc kuc, dobar dan… primila me je ljubazna teta, koja i dan danas radi u NSZ. Razmenivši par rečenica, uputila me je na obuku o pisanju CV-ija i prijavila na evidenciju. Osećala sam da je gospođi bilo baš žao što u gradu u kome stanujem nema ama baš nijedan aktuelan oglas za mene. Zamislite, ama, baš ni jedan. Svesna situacije u zemlji i u okruženju, verovala sam da će nešto od posla ipak iskrsnuti.
Ma nije bilo prošlo ni mesec dana da sam na evidenciji NSZ, kad ono, dobijem ponudu za volontiranje u firmi koja mi je izašla u susret prilikom pripreme diplomskog rada. Pošto nisam imala drugih opcija, reših da prihvatim ponudu. Nakon dva meseca volontiranja, stigla je odbijenica od NSZ da program volontiranja ipak nije odobren zbog FTP1 (fali ti još 1 papir). Period volontiranja je bio kratak, te se nisam obogatila praksom, ali mi je značio zbog samopouzdanja na sledećem intervjuu. Navedeni rad se nije nigde beležio, tako da su i eventualna potvrda o volontiranju ili pečat u radnoj knjižici izostali.
Drugaricina mama mi je dala ideju da se prijavim u privatnu agenciju za zapošljavanje što sam i učinila. Agencija je funkcionisala tada tako da je bila posrednik između poslodavca i kandidata. Nakon procene kandidata i njegovih kompetencija agencija je upućivala kandidate na razgovor za posao kod poslodavca. Ukoliko bi usledilo zaposlenje preko njih, jedina obaveza bi bila da od prve plate isplatiš 30% agenciji u vidu nadoknade.
Već posle desetak dana usledio je poziv za intervju, od strane privatne agencije za zapošljavanje, prošla sam nekoliko krugova kod poslodavca, ušla u najuži izbor, kvalifikovala se za probni rad od 3 dana i dobila sam posao. Mislim da je veliki doprinos imala želja za radom kao i prethodno volontiranje. Zvanično sam zaradila prvi pečat u radnoj knjižici. Kako sam samo bila ponosna što sam upela da nađem posao pa još samostalno. Od momenta diplomiranja pa do prvog zaposlenja prošlo je tačno 5 meseci.
Pozicija na kojoj sam počela bila je poslovni sekretar, jeste početna i možda prejednostavna u odnosu na obrazovanje, al u tom momentu meni je bilo najbitnije da počnem da radim, da probam, da vidim kako to sve izgleda u praksi. Za vrlo kratko vreme sam sve savladala, osećala sam se kao riba u vodi. Upoznala sam se stručnim službama, poslovnom dokumentacijom, da multitaskujem. Upoznala sam različite karaktere i saznala kako izgleda raditi u jednoj renomiranoj firmi. Isto tako, počela sam da upoznajem sebe kao i šta je to meni važno u poslovnom smislu. Spoznala sam da je administrativni posao moj teren i da mi najviše leži.
Fima je bila u usponu, sa prelepim enterijerom, redovnim radnim vremenom. Pa ipak,posao mi je nakon nekoliko meseci postao monoton a i kinta skromna, te je vremenom nezadovljstvo raslo i odlučih da posle simboličnih 9 meseci rada dam otkaz. U toku otkaznog roka, poslodavac mi je ponudio drugu radnu poziciju u službi finansija, al ja sam se ipak odlučila da se oprobam kod drugog poslodavca
I tako su se nizala i vrata i poslodavci, kod nekih bi se zadržala duže kod nekih kraće, al sam svugde nešto novo naučila. Do sada sam radila u proizvodnoj firmi, trgovinskoj, uslužnom i bankarskom sektoru, al zajedničko za sve je da je posao uvek bio administrativni. Kada sam osećala da je potrebna promena, povremeno bi odlazila na izlete u vidu intervjua i tragala za novim firmama.
Svaka vrata kroz koja prođemo, svaki poslodavac kod kog se zadržimo je jedan vid škole i prakse koja nam služi u budućnosti. Poenta je, da znamo šta želimo, da stremimo svom cilju i da nikad ne odustanemo. I da ako nismo u potpunosti zadovoljni, treba da budemo hrabri i napravimo taj iskorak iz zone komfora. U suprotnom, nezadovljstvo se produbljuje, motivacija jenjava, a to na kraju ne može da bude dobar ishod ni za zaposlenog, ni za poslodavca. Ja se do sada nisam pokajala. A kakva su vaša iskustva? Kako je izgleda vaš put?
Ako znate neki kraći put do prvog zaposlenja, pišite nam.