Ko će nam popravljati cipele: Svake godine sve je manje obućara

Obućarstvo je zanat poznat u Srbiji vekovima unazad, bio je izuzetno rasprostranjen, a društveni položaj i socijalni status šustera, kako ih i danas zovu u pojedinim delovima zemlje, bili su izuzetno visoki.

Veštine kojima su se služili i umeće koje su pokazivali bili su vrlo cenjeni, i nije bilo majstora koji nije imao u radionici barem jednog mladog šegrta željnog znanja.

Na žalost, danas je ta situacija mnogo drugačija. Pre svega, obućarstvo je doživelo sudbinu svih drugih zanata koji polako ali sigurno izumiru, i to ne samo na Balkanu, već u čitavoj Evropi, pa nekako i ne iznenađuje podatak da je mladim ljudima ono nije ni malo privlačno.

Samo pet ustanova školuje obućare

Uz sve to, sagovornici sajta Poslovi Infostud naglašavaju da je kvalitet današnje obuće najčešće loš i da se najviše kupuje zbog prihvatljive cene, a da je njihova popravka ponekad nemoguća. Kako su nam pojasnili obućari, ovaj posao se uglavnom obavlja tokom zimskih meseci, dok leti posla gotovo da nema.

Zbog svega toga, a možda i što posao obućara podrazumeva sedenje na ne baš udobnim stolicama i položaj tela od kojeg se vrlo brzo pojave bolovi, zainteresovanih za obućarski zanat je sve manje. A najpre razlog malog broja obućara na tržištu treba tražiti u mesečnoj plati koja, u proseku, ne prelazi više od 40.000 dinara.

– Samo pet škola u Srbiji ima obrazovni profil za obućara, a mi smo jedna od njih. Kod nas u Knjaževcu je bila poznata fabrika obuće „Leda“, pa je ovaj zanat u ovom delu Srbije bio izuzetno popularan. Nekada je ovde u izradi obuće radilo oko 3.000 ljudi, sada je ta brojka za trećinu manja, ali je i dalje zadovoljavajuća. Ipak, mi danas retko uspemo da skupimo jedno celo odeljenje. Po godini upišemo oko 20 učenika i to je to – kaže nam Ljiljana Žikić, direktorka Tehničke škole u Knjaževcu.

Katanac na porodični posao dug 70 godina

Stariji i iskusniji obućari sa setom se sećaju saveta svojih učitelja da se „zanat očima krade“ i sa uzdahom nezadovoljstva konstatuju da te reči nemaju težinu u vremenu kad niko ne želi da gleda dok uči.

– Tradicija bavljenja ovim poslom moje porodice duga je više od 70 godina. Moj deda Petar Stajić je 1940. godine stigao iz Kaža u Beograd kao šegrt i ovde je stekao zvanje majstora obućarskog zanata. Potom je svoje znanje preneo na mog oca Stevana, a on na mene. Pored toga, za ovaj zanat sam se usavršavao i u Kožarskoj školi u Beogradu, gde sam stekao diplomu Tehničara za izradu obuće. Prvu radnju sam otvorio 1985. godine  i to je bila radnja za popravku obuće, ali sam je pre nekoliko godina zatvorio jer nisam imao kome da je ostavim – kaže  Branislav Stajić iz Beograda za sajt Poslovi Infostud.

Pokušao je naš sagovornik da sačuva radnju koju je toliko voleo, ali, priča nam, jednostavno nije bilo računice.

– Posao je jedno vreme preuzela moja žena, od nje moj sin, ali je i on ubrzo otišao u Kinu, gde danas predaje engleski. Imao je nešto više do 20 godina, mesečno mu je ostajalo oko 50 do100 evra i zaista nije video nikakvu svrhu daljeg bavljenja obućarstvom. Dažbine za zanatlije su ogromne, mušterija je sve manje i ovako je najbolje. Radnja je danas zatvorena, ja sam u penziji i koliko god da voleo taj posao, više se ne bavim obućarstvom – kaže obućar Bane.

Održava ih ljubav prema poslu

Među onima koji i dalje ne žele da se predaju, ma koliko teško i malo isplativo bilo je i Milan Nekić koji ima više od dve decenije radnog iskustva, a poslednjih pet godina drži obućarsku radnju u Bulevaru kralja Aleksandra.

– Nestalo je interesovanje mladih ljudi da rade ovaj posao. Dolaze mi mališani iz komšiluka, raspituju se, zanimljivo im je kad me vide radim, ali nema onih koji bi ostale da nauče zanat i time se bave. Uz to, mnogo se promenila i obuća. One patike i cipele koje su se pravile pre 20 ili 30 godina i ove današnje ne mogu da se porede. Danas gotovo da nema kože, sve je skaj ili što u šali umem da kažem „mušema“. To se čak ni ne isplati popravljati. Ipak, ko se pomuči i želi da radi, može da preživi od ovog posla, ali nije to ni približno onome što je nekada bilo – ističe Milan Nekić.

Zaključak na kraju je vrlo jasan i veoma poražavajući. Obućarstvo je zanat koji se gasi, jer reparacija obuće lošeg kvaliteta se ne isplati, a mali je broj i onih koji sebi mogu da priušte ručno pravljenje obuće po meri.

Jedino što u ovom trenutku i dalje održava „šusteraj“ u životu su velika ljubav obućara prema, kako oni kažu, ovoj vrsti umetnosti i njihovo uživanje u tome da svojim rukama ulepšavaju svet oko sebe. Ipak, nadaju se da će se stvari promeniti i da će obućarstvo ponovo zauzeti mesto kakvo je nekada imalo.