Menu
Moja teretana je ceo svet!
Autor - Konstantin Radulović | Svi tekstovi
Jao, kako da treniram u parku, šta ako me neko vidi? Ne razumem šta se plaća ako treniramo napolju? Da li ćemo trenirati i ako padne kiša?
Tri pitanja od kojih bi se Marku Mažaru, sportskom novinaru i fitnes instruktoru digla kosa na glavi, samo da je ima. Ali, na njegovu sreću, ovaj tridesetpetogodišnji svršeni student Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja, na kojem u svojstvu gosta predavača na predmetu rekreacija drži časove o fitnesu u prirodi, odavno ju je izgubio, pa niko u njegovoj u blizini ne može da provali koliko ga nerviraju i koliko mu se stomak okrene kad ih čuje.
A od 2011. godine kad je pokrenuo Boot camp, 100% prirodan program fitnesa čuo ih je „mali milion puta“. Ali priznaje da se frekvencija njihove učestalosti prilično razredila i da su vežbači u Srbiji konačno prihvatili ono što je u svetu odavno najnormalnije – vežbanje u prirodi!
– Naravno da sam kao mlađi odlazio u teretanu, ali sam još na fakultetu imao ideju da napravim fitnes program u prirodi, kakav je recimo sredinom šezdesetih godina prošlog veka bio „trim pokret“ u Norveškoj. Ta ideja se pojačala nakon što sam posle diplomiranja počeo da radim u jednom od elitnih beogradskih fitnes centara, gde sam video da to nije ono što ja zamišljam – kaže Mažar.
– Nije to bilo ni malo lako, ali svaki početak je težak. Daću vam samo jedan primer. Pre desetak godina sam bio u Beču na jednom sličnom programu i na temperaturi od minus pet stepeni bilo je 15 vežbača, a ja sam u to vreme imao dvoje ljudi koji su vežbali sa mnom. I svi su mi govorili: „Džabe se trudiš, nema šanse da nateraš ljude Srbiji da treniraju po zimi. Takav je naš mentalitet“. Ali nisam odustao i u decembru 2019. godine, nakon decenije napornog rada, došao sam u situaciju da na istoj toj temperaturi od minus pet sa mnom bude još 25-30 vežbača. To je neverovatan uspeh na koji sam ponosan.
– Pre svega vežbanje u prirodi, potpuno zdravo i na svežem vazduhu. A sve ove godine slušam ista pitanja. Prvo su me pitali šta se to plaća ako treniramo napolju, kao da nečije znanje i trud ne treba da se cene i vrednuju. Zatim, u prvim godinama su mi često govorili da ih je sramota da ih neko ne vidi dok treniraju u parku, a takav način treninga u svetu je sasvim normalan. Primera radi, u Americi samo u jednom parku postoje tri ili četiri instruktora koji drže treninge. I na kraju, pitanje na koje sam posebno alergičan je ono „Treneru, pada kiša, da li ćemo imati trening danas?“.
– A šta će im to, šta ima loše u tome da malo pokisnete? Ljudi ne shvataju koliko je lepo trenirati u takvim uslovima. Tu je nastao naš slogan „izađi iz zone komfora, jer tek tada nastaju prave stvari“.
– Ostvario sam svoj san jer je ceo svet moja teretana. U Beogradu smo trenirali na Adi Ciganliji, Tašmajdanskom parku, Kalemegdanu, Košutnjaku, Divčibarama, Bukulji, zatim Adi Bojani u Crnoj Gori, na plažama Grčke, u Austriji, na Malti… Ipak, u poslednje vreme uglavnom smo na Košutnjaku. Baš kod mog fakulteta.
– Da, baš to. Jedan moj prijatelj kaže: „Beograd ima Banovo, Petlovo, Labudovo, Lekino, Topčidersko, Julino, Kanarevo i Mažarevo brdo“. To je mesto gde sam izlazio kao klinac, gde sam trenirao i gde sada držim treninge.
– Trudim se da svaki trening bude drugačiji i da ubacimo nešto novo. Učim ih kako da iskoriste kamen, klupu, drvo… Sve što mogu da pronađu. Recimo, ljudi ne znaju koliko dobar trening mogu da urade sa jednim najobičniim peškirom. Ili recimo, koliko je dobro i kvalitetno kada trenirate sa partnerom. To su vrlo sadržajni treninzi. A uz to, svi zajedno učimo da volimo prirodu i da čuvamo prostor oko nas.
– Birao sam uvek najlepša mesta za držanje treninga, od „Bootcamp 4 kids“ treninga sa decom u podnožju planine u Austriji, pa trening na vrhu Midžor (2169mnv) na Staroj Planini, do treninga ragbi reprezentativaca Malte na jednoj od najlepših plaža na svetu. Ipak, jedan od najneobičnijih programa koje sam imao je akcija pod nazivom „Fitnes u MAU“.
– Niste blizu. MAU je skraćenica od Muzeja afričke umetnosti! Direktorka muzeja, doktor Marija Aleksić je vežbala kod mene i u jednom trenutku me je pozvala da budem njen gost u MAU. Kad sam otišao tamo video sam prelepo dvorište i nisam mogao da odolim i ne pitam je da li bismo mogli da treniramo tu, a ona se složila sa tom idejom. Ustupili su nam dvorišni prostor, koji je fenomenalan i nalazi se u elitnom delu Beograda na Senjaku i tokom tih mesec dana smo imali sjajne besplatne treninge za decu i odrasle i upoznavali se sa znamenostima muzeja. Čak smo bili i deo ponude muzeja u okviru Dana evropske baštine, kad su ljudi posle izložbe mogli da vežbaju u dvorištu.
– Ne, Narodni muzej je došao kod nas. Bilo je to kad sam bio trener Ragbi kluba Partizan, a u nedostatku prostora trenirali smo na platou ispred stadiona u Humskoj. Ali dobro, to je neka druga tužna priča ovog kluba, o kojoj ne bih ovom prilikom. Odlučio sam da im priredim nešto novo i na trening sam doveo balerinu Ivu, članicu ansambla Narodnog pozorišta. Rekao sam im: „Momci, imam iznenađenje za vas“, a onda se pojavila Iva.
– To su i oni pomislili. Počelo je smejanje, ali kad je Iva podviknula svi su se smirlili. Ona im je pokazala određene vežbe, održala im jako kvalitetan trening posle kojeg su dobili upale mišića, jer su koristili grupe mišića koje do tada nisu bile u upotrebi. Ragbi je specifičan sport koji zahteva snagu, brzinu, koordinaciju, ali i gipkost i pokretljivost, a balet je idealan za to. Na kraju te godine smo osvojili duplu krunu i to bez ijednog poraza.
Činjenica da zbog vanrednog stanja u zemlji nije mogao da drži svoje omiljene treninge na otvorenom nisu obeshrabrili Marka Mažara, već ga je podstakla da smisli novi način treniranja za svoje vežbače.
– Taj period je bio veoma produktivan za mene, koliko god to neobično zvučalo. Naime, proteklih nekoliko godina sam često držao besplatne treninge na raznim lokacijama u Beogradu, želeći da na taj način pomognem onima koji ne mogu sebi da priušte fitnes program, a tokom karantina sam pokrenuo besplatne treninge poreko interneta. Preciznije rečeno, putem instagrama. I ljudi su to prihvatili na fenomenalan način. Toliko dobro, da su me molili da sa tim nastavim i po okončanju vanrednog stanja. I tako sam želje da pomognem došao do posla od kojeg živim.
– Ne samo njima, nego svima koji planiraju da pokrenu svoj posao. Pre svega, treba verovati u ono što radiš, a onda moraš da budeš strpljiv. Ne kaže se džabe „strpljen spašen“. U svakom poslu je potrebno da prođe određeno vreme volontiranja ili rada sa manje primanja, a onda možete da se nadate da živite od svog rada. Recimo, posle nekoliko godina planiranja supruga Anja i ja smo na našoj vikendici na Bukulji pokrenuli porodični biznis aktivnih odmora i tim bildinga.
Treninge držim ja, vodim vežbače na planinarenje, držim treninge pored jezera i bazena, a supruga sprema klopu. Naučno je dokazano da zbog sve većeg obima posla i stresa koji doživljavaju na radnom mestu, ljudi imaju takozvani „burn out“ sindrom, odnosno sagorevanje, koje se najbolje leči aktivnim odmorom. Na temelju tih istraživanja smo odlučili da od naše vikendice napravimo veliki fitnes centar i da tu organizujemo ture za poslovne ljude. Utisci su fenomenalni i verujem da će u budućnosti one biti sve masovnije, samo da prođe pandemija koronavirusa – kaže Mažar.
Pune dve decenije radio kao sportski novinar u nekoliko beogradskih i novosadskih medija i izveštavao sa velikog broja događaja, uključujući tri finala Lige šampiona. Voli da piše, specijalno intervjue i reportaže, a trenutno radi kao kopirajter i prebacuje se u svet digitalnog marketinga.