Autor - Ivana Canić | Tražim posao
Intervju se bliži kraju i regruter kaže: „Imate li vi neka pitanja za mene?“.
Verovatno ste, na mnogim sajtovima pročitali preporuku da je bolje da postavite neka pitanja jer ćete na taj način pokazati interesovanje i motivaciju. Da li je to baš tako? Ne mora da znači jer je nekad bolje ne postaviti pitanja uopšte nego postaviti ona pogrešna.
Potpuno je ljudski i racionalno da nas na intervjuu interesuje broj dana godišnjeg odmora, dinamika povećanja plate, benefiti koje kompanija pruža, mogućnost napredovanja i slično, ali intervju nije prostor kada treba insistirati na tim informacijama. Koliko god tržište rada bilo dinamično i raspoloživost kandidata sužena, intervjueri i dalje kreiraju utiske o kandidatima na osnovu pokazane motivacije za radom, a ne na osnovu lične koristi kandidata.
Prema tom principu se na različite načine tumače i pitanja kandidata.
Pitanja koja su usmerena na dodatno interesovanje za radno mesto obično regruteru šalju pozitivnu poruku o kandidatu.
Primeri:
– „Da li postoji obuka za ovo radno mesto jer nemam iskustvo na ovim mašinama?
– „Da li je problem što nikad pre nisam radio u SAP-u?“
– „Kakva su vaša očekivanja od ovog radnog mesta u smislu konkretnih godišnjih ciljeva?“
– „Moj otkazni rok je 30 dana. Da li to pravi problem u slučaju da me izaberete?“
Potpuno su legitimna i pitanja poput:
– „Da li možete da mi kažete rutu vašeg autobusa koji prevozi zaposlene?“
– „Interesuje me organizacija smena jer imam malo dete. Retko se dešava, ali ako mi je nekad potrebno da zamenim smenu, da li je to moguće?“
Ovakva pitanja govore o poželjnoj vrsti motivacije jer ste zainteresovani za dodatne informacije o konkretnom radnom mestu. Kandidat koji želi više da čuje o tome šta se od njega očekuje, kako da odgovorno obavlja posao, kako da obezbedi brzo prilagođavanja i slično ostavljaju afirmativni utisak o sebi.
Potpuno suprotan efekat ostavljaju kandidati koji su usmereni na pitanja kojima pokušavaju da saznaju o ličnim potencijalnim koristima i dobitima. Svaki intervjuer zna da kandidati imaju svoje interese i želje. Imaju ih svi zaposleni pa i taj regruter. Samo, intervju nije kontekst u kom želite da ostavite utisak osobe koja se ne interesuje za ono što treba da pruži, nego isključivo za ono što može da dobije.
Primeri:
– „Kada mogu da ostvarim pravo na godišnji odmor?“
– „Vezano za hibridni način rada – da li ja biram dane kada mogu da radim od kuće?“
– „Za koliko mogu da očekujem povećanje zarade?“
Ponekad nespretno formulisana, a ponekad samo čudna, postoje i pitanja koja regrutera mogu da zbune. Često se tumače kao simptomatična i regruter retko hoće da rizikuje sa ovakvim kandidatima. To su najčešće pitanja koja, ničim izazvana, pokreću određene teme koje „bacaju senku“.
Koliko god da ste imali negativna iskustva na prethodnim intervjuima, ne treba da projektujete to iskustvo na svaki sledeći intervju i upropastite sebi šansu.
Primeri:
– „Kakav je vaš odnos prema zaposlenima koji često uzimaju bolovanja?“
– „Da li se za primanje u radni odnos traži potvrda da se protiv mene ne vodi istraga?“
– „Da li u timu u kom ću raditi ima ženskih osoba?“
– „Koliko godina ima menadžer koji će mi biti nadređen?“
– „Jednom su me na intervjuu pitali da li planiram uskoro da osnujem porodicu. Da li i vas to interesuje?“
Ako bismo rezimirali preporuke na ovu temu, one bi, ukratko, glasile:
I na najdinamičnijem tržištu rada se cene vaspitanje i kultura. Treba ih primeniti i na intervju prilikom postavljanja pitanja. Naravno, važi za obe strane.