Period je godine kada smo u kratkom vremenskom razmaku imali niz verskih i državnih praznika, te se ovih dana često postavljaju pitanja o pravu da se ne radi u dane praznika uz naknadu zarade, o tome ko je ipak obavezan da radi čak i na dan praznika, i najzad koliko poslodavac treba da plati zaposlenog koji mora da radi kada najveći deo građana praznuje neradno.
Kada govorimo o pravu na odsustvo na dan praznika uz naknadu zarade i o pravu na uvećanu zaradu za one koji moraju da rade na dan praznika, neophodno je konsultovati dva zakona – Zakon o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji i Zakon o radu. Prvi, jer daje odgovor na pitanje koji se praznici obeležavaju neradno; i drugi, jer uređuje pravo zaposlenih na (uvećanu) zaradu, odnosno na naknadu zarade, u zavisnosti od toga da li zaposleni u dane praznika rade, ili ne rade.
Koji praznici se slave neradno?
Zakon o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji definiše da se neradno praznuju:
- Sretenje – Dan državnosti Srbije – 15. i 16. februara;
- Nova godina – 1. i 2. januara;
- Praznik rada – 1. i 2. maja;
- Dan primirja u Prvom svetskom ratu – 11. novembra;
- Prvi dan (pravoslavnog) Božića – 7. januara;
- Vaskršnji praznici po julijanskom kalendaru (pravoslavni Vaskrs)– počev od Velikog petka zaključno sa Vaskršnjim ponedeljkom.
Citirani zakon određuje da u vreme navedenih 6 praznika ne rade državni i drugi organi, privredna društva i drugi oblici organizovanja za obavljanje delatnosti ili usluga. Prema tome, pravo na odsustvo za ove praznike imaju svi zaposleni bez obzira na veroispovest, iako su Božić i Vaskrs po julijanskom kalendaru verski praznici samo određenih pravoslavnih crkava. Kada je reč o Republici Srbiji, radi se ipak o verskim praznicima većinskog naroda, te je pravilo da ne radi niko, pa ni građani koje ove praznike ne slave (ili ih ne slave na te datume, kao što je npr slučaj sa katolicima). Pravo na uvećanu zaradu za rad u ove dane (ako se raditi mora), odnosno pravo na odsustvo uz naknadu zarade u ove dane (o čemu pišemo u nastavku teksta) imaju svi koji imaju status zaposlenih.
Ko može, a ko mora da radi na dan državnog praznika?
U dane državnih i verskih praznika koji se praznuju u Republici Srbiji neradno, određeni poslodavci imaju mogućnost, a poneki i dužnost da rade.
Tako je zakonom propisano da dužnost da rade na dan praznika imaju zaposleni kod državnih i drugih organa, privrednih društava i drugih oblika organizovanja za obavljanje delatnosti ili usluga, koji na osnovu zakona moraju obezbediti neprekidno obavljanje delatnosti, odnosno usluga i u dane praznika. Radi se o delatnostima, odnosno uslugama kod kojih bi prekid obavljanja izazvao štetne posledice za građane i državu (npr policija, zdravstvene ustanove i slično).
Osim dužnosti rada na dan praznika, zakon predviđa i mogućnost (dakle ne i obavezu) takvog rada. Tako je propisano da privredna društva i drugi oblici organizovanja za obavljanje delatnosti ili usluga čija priroda delatnosti, odnosno tehnologija procesa rada zahteva neprekidan rad, mogu da rade i u dane državnih i verskih praznika koji se praznuju u Republici Srbiji.
Pravo na odsustvo u dane praznika se pretpostavlja u privredi, a dužnost rada u dane praznika poslodavac utvrđuje odlukom o rasporedu radnog vremena. Opšte je zakonsko pravilo da poslodavac rešenjem odlučuje o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenog, u pisanom obliku sa obaveznim obrazloženjem i poukom o pravnom leku. Shodno navedenom, poslodavac o odsustvu zaposlenog ili radu na dan praznika, trebalo da odluči rešenjem.
Kako se plaća rad na dan praznika, a kako naknada?
Svi zaposleni, koji su po nalogu poslodavca dužni da rade na navedene praznike, ostvaruju pravo na uvećanu zaradu u utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu, ali najmanje 110% od osnovice. Osnovicu za obračun uvećane zarade čini osnovna zarada utvrđena u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu. Osnovna zarada određuje se na osnovu uslova, utvrđenih pravilnikom, potrebnih za rad na poslovima za koje je zaposleni zaključio ugovor o radu i na osnovu vremena provedenog na radu. Najčešće se u praksi osnovna zarada definiše u fiksnom iznosu, ili u vrednosti prema času rada, ili u vrednost časa rada koji se množi sa koeficijentom složenosti poslova, ali je suština da se osnovna zarada utvrđuje na osnovu dva parametra:
1) uslova potrebnih za rad na poslovima za koje je zaposleni zaključio ugovor o radu, utvrđenih Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova, (što su složeniji, zahtevniji uslovi u pogledu obrazovanja, stručne spreme, znanja-veća je i osnovna zarada)
2) vremena provedenog na radu.
Kao što smo rekli u uvodu, uvećanje zarade zbog rada na dan gore navedenih 6 praznika koji se neradno praznuju važi za sve zaposlene, bez obzira na njihovu veroispovest.
Isto tako i svi zaposleni koji u ove praznike nemaju radnu obavezu, za neradni dan ostvaruju naknadu zarade (takođe, bez obzira na veroispovest zaposlenog). Zakon propisuje da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, za vreme odsustvovanja sa rada na dan praznika koji je neradni dan. U zaradu na osnovu koje se obračunava prosek za prethodnih 12 meseci ulaze: osnovna zarada; deo zarade po osnovu radnog učinka zaposlenog; uvećana zarada za ostvareni prekovremeni rad, noćni rad i rad na dan praznika u prethodnih 12 meseci; delovi zarade po osnovu doprinosa poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i slično), kao i druga primanja koja imaju karakter zarade, a koja su u prethodnih dvanaest meseci isplaćena (topli obrok, regres, druga primanja zaposlenih propisana opštim aktom ili ugovorom). Ovde spadaju sva primanja iz radnog odnosa osim: dividende, naknade troškova (troškova rada, puta, boravka na terenu…), otpremnine, jubilarne nagrade i solidarne pomoći.
Međutim, moguće su situacije da zaposleni u poslednjih 12 meseci, nije sve vreme ostvarivao zaradu, već naknadu zarade (npr. zaposlena koja je koristila porodiljsko odsustvo i odsustvo sa rada radi nege deteta). Pošto prema zakonu u osnovicu za obračun naknade zarade ulaze sva primanja koja čine zaradu (a ne naknadu zarade), u ovom slučaju kao polazna osnova se uzima ugovorena osnovna zarada zaposlenog uvećana za minuli rad.
Šta ako praznik pada u nedelju?
Zakon uređuje i situaciju kada praznični dan pada na nedelju, koja je za većinu zaposlenih i inače neradan dan. Tako je propisano da ako jedan od datuma kada se praznuju državni praznici Republike Srbije padne u nedelju, ne radi se prvog narednog radnog dana. Uzmimo za primer Praznik rada tekuće godine. Navedeni praznik se po zakonu neradno proslavlja dva dana-01. i 2. maja. Ove godine 01. maj pada u nedelju. Citirano zakonsko pravilo (ako jedan od datuma koji se praznuju neradno pada u nedelju, ne radi se prvog narednog dana) u 2022. godini u praksi znači da se ne radi u ponedeljak 02. maja, ali ni u utorak 3. maja. Naime, pošto je 01. maj u nedelju, onda se ovaj jedan dan prenos na prvi sledeći radni dan, što je utorak, 03.maj.
Pravo zaposlenih na odsustvo prema veroispovesti
Pored toga što je za gore pomenute praznike odredio da se praznuju neradno, Zakon o državnim i verskim praznicima u članu 4. propisuje i da zaposleni, shodno svojoj veroispovesti, imaju pravo da ne rade u dane sledećih verskih praznika:
1) pravoslavci – na prvi dan krsne slave;
2) katolici i pripadnici drugih hrišćanskih verskih zajednica – na prvi dan Božića i u dane Uskršnjih praznika počev od Velikog petka zaključno sa drugim danom Uskrsa, prema njihovom kalendaru;
3) pripadnici islamske zajednice – na prvi dan Ramazanskog bajrama i prvi dan Kurbanskog bajrama;
4) pripadnici jevrejske zajednice – na prvi dan Jom Kipura.
Treba ukazati na razliku u definisanju neradnih dana za državne i verske praznike koji se praznuju neradno na nivou Republike Srbije, a koje smo definisali na početku teksta, u odnosu na neradne dane za ovde pomenute verske praznike. Za razliku od državnih i verskih praznika koji se praznuju neradno na državnom nivou, gde zakonodavac predviđa mogućnost, a ponegde i dužnost rada u te dane, formulacija člana 4. Zakona naglašava da „zaposleni imaju pravo da ne rade.“ Ovom pravu zaposlenog da ne radi odgovara dužnost poslodavca da odobri plaćen neradni dan. Drugim rečima za sva odsustva koja su predviđena članom 4. Zakona, ne postoji mogućnost poslodavca da jednostrano utvrdi radnu obavezu zaposlenom odnosno uskrati pravo na odsustvo. Primera radi, moguće je da lice pravoslavne veroispovesti radi na dan pravoslavnog Božića, ako je zaposleno kod poslodavca koji obavlja takvu delatnost da može (ili mora) da nastavi sa radom i tokom praznika. Poslodavac može takvom zaposlenom da naloži rad na dan 07. januara, s tim da je dužan da mu plati uvećanu zaradu za rad na dan Božića, uz uvećanje od najmanje 110%. Međutim, istom tom zaposlenom poslodavac ne može da naloži rad na dan njegove krsne slave. Pravo je zaposlenog da na dan svoje slave ne radi, kao što je i dužnost poslodavca da mu neradni dan za slavu obezbedi, te da mu plati naknadu zarade za taj radni dan u visini prosečne plate po radnom času iz poslednjih 12 meseci.
Zaposleni se po pravilu prilikom zasnivanja radnog odnosa izjašnjavaju poslodavcu koje su veroispovesti, kako bi poslodavac nesporno mogao da zna koje praznike praznuje konkretan zaposleni.
