PRAVА I ОBAVEZE FRILENSERA

Pre dva meseca Poreska uprava je na svojoj zvaničnoj internet stranici objavila obaveštenje da će započeti sa strožom kontrolom plaćanja poreza i doprinosa na prilive novčanih sredstava iz inostranstva. Poslata je opomena svim licima koja nisu platila porez na prihod iz inostranstva da to što pre samoinicijativno učine, jer bi u suprotnom mogli da se suoče sa prekršajnim postupkom.

To bi značilo ne samo plaćanje poreskih obaveza unazad zajedno sa zakonskom zateznom kamatom, već i kažnjavanje za prekršajno delo.

Mnogi su kao metu ovog upozorenja prepoznali frilensere-lica koja žive u našoj zemlji, a putem interneta, odnosno sredstava elektronske komunikacije obavljaju poslove za strane kompanije. Kako je došlo do ovog „konflikta“ države i frilensera i ko su zapravo frilenseri, odnosno kakav je njihov pravni položaj kod nas?

Nepravilnosti u plaćanju poreza

U cilju efikasnog funkcionisanja države uspostavlja se poreski sistem, odnosno sistem plaćanja dažbina od strane građana i privrednih subjekata kojim se obezbeđuju finansijska sredstva za realizaciju funkcija države kao servisa građana. Postoji niz prekršaja i krivičnih dela čijim se propisivanjem sankcionišu  nepravilnosti u prijavljivanju, evidentiranju i plaćanju poreza.

Teže nepravilnosti predstavljaju poreska krivična dela, kada poreski obveznici svesno krše poreske propise u cilju izbegavanja obaveze plaćanja poreza. Za poreska krivična dela mogu se izreći kako novčane, tako i zatvorske kazne. U slučaju lakših delikata izbegavanja podnošenja poreske prijave i plaćanja poreza, kao i prijavljivanja manjih iznosa za plaćanje, radi se o prekršajima, za koje se plaća novčana kazna u  procentualnom iznosu od vrednosti poreza kod čijeg (ne)plaćanja je učinjena nepravilnost.

Kada govorimo o frilenserima, s obzirom da oni nisu zvanično registrovali delatnost ni kao pravno lice, ni kao preduzetnik, preti im sankcija zbog neplaćanja poreza na prihode iz inostranstva, jer je Zakon o poreskom postupku i administraciji predvideo da nepodnošenjem poreske prijave fizičko lice koje nije preduzetnik čini prekršaj za koji je propisana kazna od 5 do 150 hiljada dinara. S obzirom da prema Zakonu o prezu na dohodak građana svaki rezident Republike Srbije (lice koje u njoj ima prebivalište ili u Srbiji boravi 183 ili više dana u periodu od 12 meseci) mora da plaća porez, bez obzira na to gde se nalazi poslodavac za koga je obavio posao i nevezano za to gde je posao urađen, jasno je da trenutni propisi obavezuju frilensere da prijave i plate porez za obavljeni posao i da im preti prekršajna kazna ako to ne učine. Pošto zakonsko gonjenje za prekršaje zastareva za 5 godina, moguće je teretiti ih za svako neprijavljenje i neplaćenje poreza do koga je došlo u poslednjih 5 godina.

Zašto baš sada i kome je namenjeno upozorenje o obavezi plaćanja poreza?

Izmenama Zakona o poreskom postupku i administraciji iz decembra 2019. godine poslovne banke su u obavezi da Poreskoj upravi, na zahtev ovog državnog organa, dostavljaju podatke o stanju i kompletnom prometu na tekućim računima i štednim ulozima pravnih lica, preduzetnika i fizičkih lica, i to za period koji odredi Poreska uprava u svom zahtevu. Poreska uprava Republike Srbije na osnovu raspoloživih podataka o uplatama iz inostranstva i jednostavnim poređenjem tih podataka sa podnetim poreskim prijavama i plaćanjem poreza samooporezivanjem i pripadajućim doprinosima na prihode fizičkog lica, ustanovila je visoku stopu nepoštovanja poreskih propisa. Koristeći novu zakonsku mogućnost, a mnogi će reći motivisana nedostatkom novca u državnoj kasi prouzrokovanog manjim prilivom sredstava tokom trajanja pandemije koronavirusa, Poreska uprava je istakla već pomenutu opomenu licima koja nisu plaćala porez na prihod iz inostranstva da to što pre sami učine, kako se ne bi suočili sa prekršajnom odgovornošću.

U javnosti je ostavljen utisak da je ovakvo upozorenje Poreske uprave namenjeno pre svega takozvanim frilenserima-u bukvalnom prevodu ove engleske reči: slobodnjacima. Radi se o licima koja žive u našoj zemlji, a obavljaju honorarne poslove koje pronalaze putem interneta i drugih vidova elektronske komunikacije. Frilenseri nisu registrovani preduzetnici, nemaju osnovanu firmu, niti su u radnom odnosu, pošto često nemaju jednog  poslodavca, već poslove obavljaju za kompaniju koja ih angažuje za određeni projekat. Dakle u radnopravnom smislu oni nisu angažovani jer ne mogu se svrstati ni u zaposlena lica, niti u osnivače firmi ili preduzetnike. Otuda i termin frilenser, odnosno slobodnjak, jer ova lica nemaju konvencionalno, tradicionalno radno angažovanje kroz upravo pomenute oblike rada iz zakona, već ad hok nalaze angažman za koji bivaju plaćeni po obavljenom poslu od poslodavca, koji često nije registrovan u Srbiji. Uglavnom se radi o kratkoročnim intelektualnim poslovima: programiranje, dizajn, pisanje, prevođenje, nastava putem interneta i slični poslovi podobni za ovakav proces rada.

Prednosti i mane frilensinga

Prvi utisak je da frilensing predstavlja dobar način zarade: radi se iz udobnosti svog doma, sa fleksibilnim radnim vremenom, i sa onolikim obimom posla koliko sam radnik odluči. Naročito je primamljivo (ako pojedinac sve vremenski može da uklopi) kao vid dodatnog radnog angažovanja, odnosno primanja mimo osnovne zarade. U praksi međutim situacija je veoma šarenolika. Pošto se radi o populaciji od nekoliko desetina hiljada ljudi (nema tačnog podatka), među njima možete naći one koji zarađuju nekoliko puta više od proseka, ali i one koji time ostvaruju prihod jedva dovoljan za osnovne potrebe njihovih porodica.

Takođe, postoje frilenseri kojima je to osnovna delatnost, ali i oni kojima je to dodatni posao. Kada govorimo o licima koji nemaju neko drugo primarno zanimanje već im je jedini izvor prihoda frilensing, njihov položaj nije tako zavidan. Pre svega, frilenseri su ugroženi tako što ih domaći pravni sistem ne prepoznaje, ne garantuje im važna minimalna prava (npr minimalnu zagarantovanu zaradu), ali ih smatra obveznikom poreza na dohodak građana. Poslodavci često nude uslove koji su daleko od sjajnih, dok nisu retke ni situacije da im ne isplate ni tako ugovorene honorare. U slučaju spora najčešće je predviđena  nadležnost nekog stranog suda, jer strane kompanije računaju na to da se lica iz siromašnijih zemalja neće boriti za honorar od par stotina evra, kada samo započinjanje neke parnice u zemlji koja je mesno nadležna košta desetak puta više. I tako se od idealnog posla dolazi do neizvesnog izvora prihoda.

Sadašnji pravni okvir

U domaćem pravnom sistemu ne postoje digitalni radnici, kao kategorija samozaposlenih radnika, koji plaćaju poreze i doprinose od prihoda ostvarenih radom za inostrane poslodavce koji nemaju sedište u Srbiji, odnosno koji nisu registrovali delatnost, to jest predstavništvo u našoj zemlji.  S obzirom na ovu pravnu prazninu, frilenseri po trenutno važećim propisima, ako žele da registruju delatnost mogu to da učine samo kao preduzetnici ili da osnuju sopstvenu firmu i na taj način plaćaju zakonom određene dažbine.

Ako je reč o frilenseru koji ostvaruje manje prihode onda je finansijski verovatno najisplativija opcija registrovati se kao preduzetnik koji sebi uplaćuje minimalnu ličnu zaradu, gde fiksni mesečni iznos poreza i doprinosa ne bi trebalo da pređe 10 hiljada dinara. U tom slučaju ostvaruju se i prava na zdravstveno i penzijsko osiguranje po ovom osnovu.

Za frilensere sa većim prihodima može biti isplativa opcija paušalnog oporezivanja. Paušalno oporezivi prihod je zapravo osnovica na koju plaća doprinose (za penzijsko, zdravstveno osiguranje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti) po ukupnoj stopi od 35,8 % i porez po stopi 10 % (ukupno 45,8%). Ovu osnovicu određuje poreski inspektor. Dakle, osnivač preduzetničke radnje podnosi zahtev za paušalno oporezivanje poreskom inspektoru. Na osnovu podataka datim u ovom zahtevu, i na osnovu Uredbe kojom se bliže uređuju uslovi za paušalno oporezvanje, poreski inspektor određuje mesečni iznos paušalnog prihoda za plaćanje poreza i dorpinosa. Ovde se takođe ostvaruju prava iz socijalnog osiguranja. Paušalno oporezivanje moguće je do iznosa od 6 miliona dinara u kalendarskoj godini, odnosno 8 miliona PDV oprezivog prometa.

Što se tiče klasičnog zasnivanja radnog odnosa, frilenser i kada bi radio za samo jednog stranog poslodavca (što uglavnom nije slučaj), ne bi mogao kod njega da bude u radnom odnosu po sadašnjim zakonima jer poslodavac kao fizičko ili pravno lice koje zapošljava jednog ili više radnika mora biti registrovan u Srbiji. Prema tome, radni odnos nije moguć, baš kao što postoji praktičan problem i u primeni Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju za slučaj angažovanja po ugovoru o delu, autorskom ugovoru ili bilo kom drugom ugovoru kod koga se za obavljeni posao plaća naknada. Poslodavac registrovan samo u inostranstvu kao poreski obveznik ne plaća svoj deo poreza i doprinosa za angažovano lice, kao što je to slučaj kod poreskih obveznika po ugovoru o delu ili autorskom ugovoru, gde domaći poslodavac plaća porez i doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje. On mora da plati i  doprinos za zdravstveno osiguranje, ako je to jedini vid radnog angažovanja lica koje za njega radi po ugovoru za koji se plaća naknada.

Naravno, pored svih pomenutih mogućnosti postoji i opcija osnivanja sopstvene firme, odnosno DOO gde bi frilenser bio zaposlen, ali time se nećemo detaljnije baviti jer je to najmanje realna opcija za konkretan problem.

Prema tome, ako frilenser nije registrovani preduzetnik kod APR i nije osnovao firmu (jer ne vidi računicu po kojoj ima dovoljno prihoda za plaćanje dažbina), a ipak kao fizičko lice ostvaruje prihode iz inostranstva za koje mu strani poslodavac nije platio pripadajući porez i doprinose (jer kao poslodavac koji nije registrovan u Srbiji to nije ni mogao), jedina zakonska mogućnost/obaveza koja preostaje je da se prijavljuje svaki pojedinačni prihod fizičkog lica iz inostranstva i za njega plaća odgovarajući porez i doprinose. Prema tome, frilenser na osnovu ugovora o obavljanju posla za koji se ostvaruje naknada (ugovor o delu, autorski ugovor i slično) koji potpisuje sa stranim poslodavcem obavlja posao za koji prima uplatu na svoj račun u Srbiji. Strani poslodavac za njega ne plaća poreze i doprinose, već od ukupno plaćenog iznosa frilenser mora kod domaćih organa da prijavi prihod iz inostransva i na njega plati porez. Primalac prihoda iz inostranstva, pa tako i frilenser, ima obavezu da obračuna i plati porez na prihod fizičkih lica i pripadajuće doprinose, bez obzira na koji način su mu devizna sredstva uplaćena (preko Western Union-a, PayPall-a, Payoneer-a, direktno na devizni račun fizičkog lica u banci u R. Srbiji). U svakom od ovih slučajeva postoji obaveza samooporezivanja – utvrđivanja i plaćanja poreza za fizička lica.

Izmenama Zakona o penijskom i invalidskom osiguranju počev od 13.12.2019. godine obavezno su osigurani na penzijsko osiguranje, kao osiguranici koja se bave samostalnom delatnošću, lica koja na teritoriji Republike Srbije rade uz naknadu za stranog poslodavca koji nema registrovano predstavništvo u Republici Srbiji. Ova lica stiču svojstvo osiguranika samostalnih delatnosti kod Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje bez obzira na formu ugovora zaključenog sa stranim poslodavcem koji nema predstavništvo u Srbiji (dakle bez obzira da li je ugovor označen kao ugovor o radu, ugovor o delu i slično).

Takođe, novac koji im se isplati za ostvareni rad smatra s ugovorenom naknadom, bez obzira da li se naziva zaradom ili naknadom. Prema Zakonu o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje lice koji ostvaruje zaradu ili naknadu za privremene i povremene poslove kod poslodavca nerezidenta Republike Srbije ili kod nekog drugog lica koje nije zakonski obavezno da obračunava i plaća doprinose, mora samo da obračuna i plati doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje plaća se po svakom od ostvarenih prihoda.  Doprinosi za zdravstvo plaća se ako je osiguranje po osnovu frilensinga jedino (ako nema prioritetnijeg  osiguranja npr u vidu radnog odnosa u Srbiji, jer se doprinos za zdravstvo, za  razliku o penzinog doprinosa, plaća samo po jednom osnovu i na jedan od ostvarenih prihoda, i to onaj koji je Zakonom o zdravstvenom osiguranju  označen kao prioritetan).

Što se tiče poreza, prema Zakonu o porezu na dohodak građana obveznik poreza je  fizičko lice koje ostvaruje zarade i druge prihode iz druge države i dužno je da samo obračuna i uplati porez, ako porez ne obračuna i ne uplati isplatilac prihoda iz  inostranstva. Ukoliko fizičko lice ostvari prihod od nerezidentnog isplatioca (stranog lica, poslodavca koji nema predstavništvo u Srbiji), koji je pritom u svojoj zemlji platio porez po odbitku i ukoliko se na tu istu vrstu prihoda u Republici Srbiji plaća porez po manjoj ili istoj stopi, fizičko lice u tom slučaju neće imati obavezu da plati porez. Ukoliko rezidentno fizičko lice ostvari prihod od nerezidentnog isplatioca, koji je pritom u svojoj zemlji platio porez po odbitku (što je u praksi ređi slučaj), a u Srbiji se na tu istu vrstu prihoda plaća porez po višoj stopi, fizičko lice je u tom slučaju u obavezi da plati porez, a porez koji je plaćen u drugoj državi bi mu se priznao kao poreski kredit (praktično plaća se razlika između iznosa plaćenog u inostranstvu i višeg iznosa koji naplaćuje Republika Srbija).

Pravo na poreski kredit se može koristiti nezavisno od toga da li Republika Srbija ima potpisan međunarodni ugovor o izbegavanju dvostrukog oporezivanja sa zemljom isplatioca prihoda. Da bi obveznik ostvario pravo na poreski kredit, potrebno je da poseduje potvrdu o plaćenom porezu u drugoj državi, izdatu od strane nadležnog poreskog organa te države.

Sve navedeno zapravo znači da je za obračun poreza i doprinosa za socijalno osiguranje kod frilensera najvažnije da li se radi o licu koje je već socijalno osigurano po osnovu radnog odnosa ili drugog vida radnog angažovanja ili je pak reč o nezaposlenom licu koje nije prijavljeno na socijalno osiguranje ni po jednom obliku radnog angažovanja. U zavisnosti od navedenog kriterijuma imamo sledeće situacije:

– Ako postoji osiguranje po osnovu zaposlenja (frilensing  je honorarni posao), osnovicu za obračun poreza čini bruto prihod po osnovu rada primljen iz inostranstva, a umanjen za normirane troškove (koji u zavisnosti od delatnosti mogu da budu 20%, 34% ili 43%). Porez se plaća po stopi od 20% na tako utvrđenu osnovicu, a od doprinosa plaća se samo doprinos za penzijsko o siguranje po stopi od 25,5% na istu osnovicu; doprinos za zdrvatsvo se ne plaća jer lice već ima zdravstveno osiguranje.

– Ako ne postoji prijava na socijalno osiguranje po osnovu radnog angažovanja, odnosno kada nezaposleno lice po osnovu rada za inostranog poslodavca primi uplatu zarade, osnovicu za obračun poreza čini isplaćena zarada umanjena za mesečni neoporezivi iznos zarade (trenutno je to 16.300,00 dinara) Na takoutvrđenu osnovicu plaćaju se: porez po stopi od 10%, doprinos za penzijsko osiguranje po stopi od 25,5%, za zdravstveno osiguranje 10,3% i doprinos za osiguranje za slučaj nezaposlenosti 0,75%.

– Ako ne postoji prijava na socijalno osiguranje po osnovu radnog angažovanja, odnosno kada nezaposleno lice od inostranog poslodavca primi uplatu naknade za obavljeni posao, osnovicu za obračun poreza čini bruto prihod po osnovu rada umanjen za normirane troškove (koji u zavisnosti od delatnosti mogu da budu 20%, 34% ili 43%). Na tako utvrđenu osnovicu plaća se: porez po stopi od 20%, a od doprinosa plaćaju se doprinos za penzijsko osiguranje po stopi od 25,5% i za zdravstveno osiguranje 10,3%.

Poreska prijava u elektronskom (neophodan elektronski sertifikat) ili pisanom obliku (neposrednom predajom šalteru ili poštom) mora se podneti u roku od 30 dana od dana ostvarivanja prihoda, podnošenjem tzv. PP OPO prijave. Po uspešno podnetoj prijavi fizičkom licu se dostavlja obaveštenje o tome, koje sadrži broj pod kojim je prijava primljena, kao i broj odobrenja za plaćanje koji se upisuje u nalog za uplatu. Podatke o sprovedenim poreskim prijavama i plaćenim doprinosima za penzijsko osiguranje (što je važno sa sticanje penzijskog staža) RFPiO po službenoj dužnosti unosi u matičnu evidenciju na osnovu podataka preuzetih službenim putem iz poreskih prijava PP OPO.

Premda smo akcenat stavili na angažovanje kod stranih poslodavaca, spomenućemo i da je situacija dosta čistija ako se posao obavlja za domaćeg poslodavca ili stranog poslodavca koji je registrovan za obavljanje posla u Srbiji. U ovom slučaju može biti reči o radnom odnosu,  sa tom specifičnošću da se posao obavlja od kuće. Poslodavac plaća i zaradu i poreze i doprinose na odgovarajuće račune, a frilenser nema nikavu obavezu u pogledu podnošenja poreskih prijava i plaćanja dažbina-sve obavlja poslodavac. Moguće je i angažovanje po osnovu ugovora za koji se ostvaruje naknada, kada je poslodavac u obavezi da po obavljenom poslu izvrši uplatu naknade frilenseru na njegov račun, a da na odgovarajuće račune izvrši uplatu poreza i doprinosa. Doprinos za penziono osiguranje plaća se za svaki ugovor, to jest po svakom obavljenom poslu. Ako frilenser nema radni odnos, u tom slučaju se i zdravstveno osiguranje obezbeđuje preko ugovora o delu, autorskog ugovora ili nekog drugog ugovora kod kojeg se za obavljeni posao plaća naknada.

Do 31.12.2018. godine poslodavac je podnosio Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje (RFPIO) prijavu o uplati doprinosa po osnovu ugovorene  naknade, odnosno naknade po osnovu ugovora o dopunskom radu i visini te naknade (prijava M-UN). Prema zakonskim odredbama koje su u primeni od 01.01.2019. godine poslodavac više nema obavezu predaje M-UN obrazaca jer RFPiO sam utvrđuje u svojoj matičnoj evidenciji podatke o visini isplaćene ugovorene naknade, periodu za koji je naknada isplaćena, osnov za njenu isplatu i visinu plaćenog doprinosa za penzijsko osiguranje. Podatke RFPIO unosi u matičnu evidenciju na osnovu službenih evidencija Ministarstva državne uprave, Centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja, Poreske uprave, drugih organa i organizacija, ali i na osnovu dokaza dostavljenih u  pisanoj ili elektronskoj formi.

Moguća rešenja

Kao što vidimo, sadašnji pravni okvir je prilično komplikovan i finansijski opterećujući, naročito za one koji ostvaruju male prihode. Osnivanje DOO ili preduzetničke radnje uglavnom zahteva i angažovanje lica koje će obavljati knjigovodstvene poslove za frilensera, što podiže cenu rada. Podnošenje poreske prijave baš za svaki prihod, kao druga opcija, uz to je veoma nepraktična jer zahteva mnogo administracije, a ponekad se radi o veoma malim uplatama. Primera radi, potpuno je iracionalno očekivati od nekog ko je za sat vremana predavanja engleskog jezika dobio 5 dolara za svaki odrađeni sat i posebno primljenu uplatu podnosi posebnu poresku prijavu i plaća porez. Prema tome, ako se zakonska rešenja ne bi menjala i ukoliko bi ostala sadašnja obaveza podnošenja poreske prijave na svaki pojedinačni prihod iz inostranstva, potrebno je makar do kraja pojednostaviti proceduru i omogućiti frilenserima da prijavu podnose i porez plaćaju bez fizičkog odlaska u filijalu Poreske uprave.

Jednostavna platforma koja bi omogućila brzo elektronsko podnošenje prijave, nakon koje bi frilenser onlajn dobio rešenje o porezu i uplatnicu, omogućila bi mu prijavljivanje i plaćanje poreza iz udobnosti svog doma, bez obilaženja šaltera. Takođe, moglo bi se razmotriti i progresivno, umesto linearnog oporezivanja, odnosno da se stopa po kojoj se plaća porez snizi za manje prihode, a uveća za značajnija primanja.

Ukoliko bi se propisi menjali, jedna od mogućnosti bi bila pronalaženje originalnog zakonskog rešenja upravo za frilensere, kao novi vid radnog angažovanja tipičan za modernu eru interneta i elektronskih komunikacija. U tom cilju bilo bi dobro da se osnuje udruženje frilensera čiji bi predstavnici ušli u pregovore sa predstavnicima Vlade i Poreske uprave kako bi se našlo najbolje dugoročno rešenje za budući period, ali i za aktuelni problem neplaćenih poreza u poslednjih 5 godina. Premda bi Poreska uprava imala pravo po zakonu da pokrene postupak naplate 5 godina unazad (pomenuli smo da u tom roku zastareva poreski prekršaj), bilo bi poželjno da se nađe neki kompromis i oko ovog problema. Činjenica da 299 od 300 prihoda iz inostranstva nije oporezovano govori o tome da se ne radi o pojedinačnim slučajevima kršenja poreskih propisa, odnosno nije u pitanju manja naplata od očekivane, već se radi o jednoj masovnoj pojavi prouzrokovanoj slabom informisanošću građana. U tom smislu bilo bi kontraproduktivno sankcionisati nekoliko desetina hiljada ljudi jer evidentno da ne može biti krivica samo na građanima, s obzirom da gotovo niko od njih nije ni znao da treba da obračuna i plati porez na primljenu uplatu iz  inostranstva.

Dakle edukacija bi takođe bila veoma značajna za naredni period-pojasniti građanima da ovaj porez postoji.  Što se tiče do sada nastalog duga, stroga primena zakona dovela bi do toga da se nekoliko desetina hiljada ljudi oseća kao da im se iz nekog (njima) neobjašnjivog razloga odjednom nameću stotine ili hiljade evra poreskog duga. Oprost jednog dela duga, plaćanje dugovanja bez obračuna kamate, umanjenje duga naknadnim izuzimanjem od oporezivanja nižih iznosa uplata-sve su to moguće solucije koje se mogu primeniti i koje su u prošlosti primenjivanje u slučaju nagomilanog duga. Takođe, treba naći rešenje pre svega za buduća primanja iz inostranstva, jer ih je godišnje oko 5 milijardi evra, a dobar deo otpada na prilive frilensera.

Da bi se obezbedila redovna naplata poreza na buduće prilive potrebno je regulisati pravni status frilensera na taj način da se i oni uvere da plaćanjem dažbina državi od nje, kao od servisa građana, zauzvrat i dobijaju neke pogodnosti: npr ako se uvede status samozaposlenog lica uplatom doprinosa dobijaju penzijski staž i zdravstveno osiguranje. Takođe, država bi mogla da im u tom slučaju omogući da ne moraju da plate doprinose ako je prihod manji od minimalne zarade za mesec. Na isti način može da se uvede i neoporezivi minimum prihoda, a moglo bi se razmisliti i o progresivnom oporezivanju. Najzad, procedura prijave i plaćanja mora biti pojednostavljena jer ako je komplikovana može da izazove bojkot  koji nije podstaknut željom da se izbegne plaćanje poreza, već da se izbegne administartivno maltretiranje.

Svi radnici moraju da poseduju pravo da se udružuju i na taj način štite svoja prava, tako da bi frilenseri morali biti prepoznati kao kategorija koja može osnovati svoj sindikat i može sa državom (imajući u vidu njihov specifični položaj) pregovarati o osnovnim radnim i socijalnim pravima. Prema tome, možda kategoriju samozaposlenog radnika nije trebalo ukidati izmenama Zakona o radu iz 2014. godine jer bi svakako frilenseri mogli da se svrstaju u takvu vrstu radno angažovanih lica. S obzirom na evidentiran prihod iz inostranstva, na mesečnom nivou bi im se donosilo rešenje o porezima i doprinosima, koje bi onlajn preuzimali i plaćali na isti način. Tako bi i država ostvarila svoje pravo da naplati dažbine, ali bi i samozaposleni radnici s druge strane imali krajnje jednostavnu proceduru plaćanja poreza i doprinosa i ne bi imali izgovor da nisu znali za poreske obaveze. Takođe, ostvarili bi određene olakšice i kompletna prava iz socijalnog siguranja, a njihovo reprezentativno udruženje bi pregovaralo sa Vladom sve buduće uslove, odnosno uređivalo radnopravni položaj.

U svakom slučaju, nikom nije u interesu da se situacija zateže i da se primenjuju krajnje mere, odnosno radikalna rešenja. Tačno je da i lica koja imaju primanja iz inostranstva moraju da plaćaju poreze i doprinose, baš kao i građani koji imaju poslodavce na teritoriji Srbije, ali je isto tako činjenica da dosadašnji sistem nije funkcionisao, jer u suprotnom ne bismo imali preko 99% neplaćenih dažbina na prihode iz inostranstva. Stoga i država mora da preuzme deo odgovornosti za sadašnje stanje, a ne da sav teret prebaci na građane koji nisu plaćali obaveze jer im nisu jasnio prezentovane i na koje nisu do sada bili upozoravani. 

Racionalno rešenje bi podrazumevalo kompromis oko obaveza nastalih do sada i oko budućeg statusa frilensera. Državi je u interesu da novac i dalje pristiže u Srbiju, a frilenserma da ostanu u svojoj  zemlji radeći za strane poslodavce, ukoliko tako žele. Svaki drugi ishod značio bi dodatni odliv intelektualaca i stručnih kadrova, što je jedan od osnovnih problema koje ovo društvo ima decenijama. Ako se želi zaustaviti dalje iseljavanje stanovništva, mora se saslušati i njihova strana priče i postići dogovor u interesu svih-i frilensera i društva.