Pravo zaposlenih na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada

Počev od prvog dana tekuće godine, stupila je na snagu odluka da je u glavnom gradu naše Republike javni gradski saobraćaj besplatan za sve građane. Imajući u vidu ovu novu okolnost, mnogi su postavili pitanje da li će poslodavci i dalje imati obavezu da zaposlenima isplaćuju nadoknade troškova prevoza.

Ovim tekstom podsetićemo se na to na kako je uređeno pravo na putni trošak zaposlenih važećim propisima, te ćemo odgovoriti na pitanje o obavezi poslodavaca u svetlu odluke o javnom prevozu u Beogradu.

Važeći propisi o pravu na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada

Na početku ćemo podsetiti da je pravo na naknadu putnog troška nastalog dolaskom na rad uređeno Zakonom o radu – dakle propisom koji važi na teritoriji cele Republike Srbije. Shodno navedenom, nekako je logično da se nameće zaključak da promene na lokalnom nivou, kakva je odluka o besplatnom javnom prevozu u jednom gradu, ne bi trebalo na bilo koji način da utiču na obaveze poslodavca utvrđene propisom koji važi za celu državu. Prema tome, svakako da zakonske obaveze poslodavca u pogledu naknade troškova dolaska i odlaska sa rada ostaju.

Na koji način je definisana zakonska obaveza poslodavca u pogledu putnih troškova?  Pravo zaposlenih na naknadu svih troškova koji nastaju u vezi sa radom regulisano je članom 118. Zakona o radu.

U tom smislu, Zakon o radu određuje da „zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, i to za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz”. Zakon dalje propisuje još samo sledeće: Promena mesta stanovanja zaposlenog nakon zaključenja ugovora o radu, ne može da utiče na uvećanje troškova prevoza koje je poslodavac dužan da naknadi zaposlenom u trenutku zaključenja ugovora o radu, bez saglasnosti poslodavca.

Imajući u vidu citirano zakonsko određenje, u nastavku teksta pišemo o načinu ostvarivanja prava zaposlenih na putni trošak sa osvrtom na određene specifične okolnosti, kakva je besplatni javni prevoz u Beogradu.

Ko ima pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada?

Iz gore citirane zakonske definicije prava zaposlenog na naknadu troškova koje ima u pogledu prevoza na posao, možemo zaključiti sledeće:

1) Ovo pravo rezervisano je za zaposlene, to jest lica u radnom odnosu. Lice koje je angažovano na obavljanju privremenih i povremenih poslova (pp poslovi), ugovora o delu i drugih ugovora van radnog odnosa, ne smatra se zaposlenim. Samim tim takvo lice nema zakonsko pravo na naknadu troškova prevoza do posla (kao što ima zaposleno lice), odnosno poslodavac nema zakonsku obavezu nadoknade putnog troška. Uvek postoji mogućnost da se ugovorom odredi da će i lice koje radi van radnog odnosa imati ovo pravo, ali zakonske obaveze, kao za zaposlene poslodavac nema.

2) Svaki zaposleni ima određene troškove dolaska na rad i odlaska sa rada, a poslodavac je dužan da ih nadoknadi. 

3) Poslodavac u okviru zakonskih odredbi sam reguliše način isplate navedenih troškova opštim aktom i ugovorom o radu;

4) Naknada se plaća najmanje u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju;

5) Poslodavac je dužan da plati ove troškove samo ako zaposlenima nije obezbedio prevoz u sopstvenoj režiji (autobus poslodavca, službeni auto i slično);

6) Promena mesta stanovanja zaposlenog nakon zaključenja ugovora o radu, ne može da utiče na uvećanje troškova prevoza koje je poslodavac dužan da naknadi zaposlenom prema trenutku zaključenja ugovora o radu. Prema tome, visina naknade troškova prevoza koju poslodavac mora da isplati zaposlenom određuje se isključivo prema mestu stanovanja zaposlenog u trenutku zaključenja ugovora o radu. Ukoliko tokom trajanja ugovora o radu zaposleni promeni mesto svog stanovanja i trošak prevoza se uveća, poslodavac nema obavezu da zaposlenom isplaćuje uvećan iznos putnog troška.

Pored navedenog, treba naglasiti i sledeće: uopšteno posmatrajući, sam zakonski koncept naknade troškova podrazumeva da isti moraju da nastanu, da bi postojala obaveza njihove nadoknade.  U tom smislu, ukoliko zaposleni faktički ne radi (na bolovanju je ili na godišnjem odmoru, ili je odsutan sa posla iz drugih razloga) nema pravo na naknadu ovih troškova jer oni nisu mogli ni nastati. Zbog toga poslodavac mora da vodi preciznu evidenciju dolaska na rad svakog radno angažovanog lica, što se obično čini potpisivanjem spiskova prisutnosti prilikom dolaska na posao ili na drugi sličan način. Takav dokument jeste osnova za kasniji obračun isplate troškova dolaska na rad-vrlo jednostavno, postoji obaveza plaćanja samo onih dana kada je zaposleni zaista dolazio na rad.

Odluke sudova o pravu zaposlenog na naknadu troškova dolaska na rad ako ne koristi prevoz

Upravo opisano zakonsko uređenje samog prava stvara određenu zabunu. Usled navedenog, sudske presude o ovom pravu su šarenolike.

Ističemo neke delove sudskih presude koje su odlučivale o pravu zaposlenog na putni trošak.

• Odluka Ustavnog suda IUo-154/2011, Ustavni sud proglašava neustavnom odredbu kojom je propisano da zaposleni ostvaruje pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada ako stanuju na udaljenosti od najmanje 2,5 km od mesta rada.

• Presuda Vrhovnog Kasacionog suda (VKS) br. Rev2 680/2016 od 19. maja 2016. godine: pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada nije uslovljeno rastojanjem od mesta prebivališta do radnog mesta, ni obavezom zaposlenog da se posebnim zahtevom obrati radi priznavanja troškova prevoza. Pravo na naknadu troškova prevoza pripada svim zaposlenima, odnosno i onima koji ne koriste javni saobraćaj, već od kuće do radnog mesta dolaze sopstvenim automobilom ili pešice.

• Presuda VKS: Rev2 3269/2020 od 28. decembra 2020. godine: VKS zauzima stav da zaposleni imaju pravo da od poslodavca zahtevaju da im na drugi način nadoknadi troškove prevoza i da poslodavac ovu svoju obavezu nije izvršio tako što je zaposlenima uplatio mesečne pretplatne karte u javnom autobuskom prevozu.Praktično – zaposleni imaju pravo na izbor naknade troškova: ili uplatom mesečne karte kod javnog preduzeća koje organizuje prevoz ili isplatom novčanog iznosa u visini cene mesečne pretplatne karte u javnom saobraćaju.
• Presuda VKS: Rev2 3069/2020 od 10. februara 2021. godine, sadrži sledeće delove: “odluka o osnovanosti tužbenog zahteva zavisi od činjenica svakog konkretnog slučaja jer se mora sprečiti zloupotreba ovog prava koja može da nastane ako naknadu troškova traži zaposleni koji te troškove i nema, kakva je situacija u konkretnom slučaju. Tužilja stanuje 357 metara od mesta rada i na posao dolazi pešice”. Obrazloženje presude dalje kaže: “Pri tom su autobuska stajališta na većem ukupnom rastojanju pešačenja od mesta stanovanja do autobuskog stajališta i od autobuskog stajališta do mesta stanovanja i u oba smera iznose 1260 metara, a ukupno rastojanje direktnog pešačenja od mesta stanovanja do mesta rada, u oba smera iznosi 714 metara, iz čega proizlazi da je tužilji potrebno više vremena za pešačenje do autobuskih stajališta nego pešice do posla.

Kod takvog stanja stvari, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak prvostepenog suda da razdaljina od mesta stanovanja tužilje do mesta rada prema razumnoj oceni ne opravdava udovoljenje zahtevu za naknadu ovih troškova, bez obzira što Zakon o radu i Poseban kolektivni ugovor ne uslovljavaju pravo na troškove dolaska i odlaska sa rada udaljenošću mesta stanovanja od mesta rada”.

• Presuda VKS Rev 22850/2023 od 30.08.2023. godine: „…pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, pripada svim zaposlenima kod poslodavca, bez obzira na činjenicu da li zaposleni koriste javni ili sopstveni prevoz, odnosno na posao dolaze pešice, niti je isplata troškova prevoza uslovljena rastojanjem od mesta prebivališta zaposlenih do mesta rada. Troškovi se određuju prema broju efektivnih radnih dana i cene pojedinačne prevozne karte u javnom prevozu. Vrhovni sud nalazi da opredeljenje zakonodavca da se visina naknade troškova prevoza prizna zaposlenima u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju istovremeno ne znači da je korišćenje sredstava javnog prevoza zakonom propisan uslov za ostvarivanje prava zaposlenog na troškove prevoza i da je zakonom to pravo uskraćeno zaposlenima koji prevoz do radnog mesta obezbeđuju na drugi način (svojim vozilom, taksi vozilom i slično).

Mora se reći da ovakve sudske presude stvaraju konfuziju poslodacima, stavljajući ih u vrlo nezavidnu poziciju da sami, od slučaja do slučaja, određuju da li zaposleni ima ili nema pravo na naknadu troškova prevoza. Jedino rešenje koje bi definitivno otklonilo svaku dilemu jeste izmena odredbe zakona ili autentično tumačenje kojim bi se dao odgovor na pitanje koja je to adekvatna razdaljina od mesta stanovanja do mesta rada koja predstavlja granicu za ostvarivanje prava na naknadu troškova prevoza. Tako bi se sprečila proizvoljnost u definisanju uslova za ostvarivanje samog prava od strane poslodavca, ali i eventualna zloupotreba od strane zaposlenog.

Kako postupiti u praksi?

Čini se da ipak većina presuda ide u pravcu priznavanja putnih troškova svakom zaposlenom. U skladu sa navedenim, kako bi se izbegli sudski sporovi, važno je da poslodavac realno sagleda i utvrdi potrebe prevoza svakog zaposlenog.

Pri tom mora da ima u vidu sledeće:

Opredeljenje zakonodavca jeste da se visina naknade prizna u visini cene karte u javnom saobraćaju, ali korišćenje javnog prevoza nije zakonom propisan uslov za ostvarivanje ovog prava. Ova odredba se tumači tako da se naknada troškova prevoza vezuje za javni prevoz samo u pogledu utvrđivanja visine te naknade. To je zakonski minimum. To ne znači da zaposleni mora na posao samo javnim  prevozom. Zaposleni može na posao peške, biciklom ili na drugi način koji smatra najpodesnijim. Ovo je stav čvrsto ukorenjen u sudskoj praksi. Shodno navedenom, ukidanje plaćanja karte u javnom prevozu u Beogradu ne znači i ukidanje obaveze poslodavca da zaposlenom nadoknadi troškove dolaska na rad i odlaska sa rada. Dodatno podsećamo-odluka o besplatnom javnom prevozu se odnosi na Beograd, a ne zaboravimo koliko radnika u glavni grad dolazi, a ne žive u Beogradu.

Kako poslodavac može postupiti? Prvo, može obezbediti sopstveni prevoz: zaposlenima obezbediti sopstvenu autobusku liniju koja će prevoziti radnike do mesta rada, može omogućiti korišćenje službenog vozila, vaučere za gorivo…postoji niz mogućnosti koje stoje na raspolaganju. Ako ne iskoristi nijednu opciju, dužan je da plati troškove dolaska na rad.

Naknada troškova prevoza se zaposlenom isplaćuje najviše do visine cene pojedinačne prevozne karte u javnom saobraćaju za svaki dan dolaska i odlaska sa rada (ne i za dane kada zaposleni nije radio).

Prema tome, poslodavac ne može pogrešiti ako obezbedi isplatu naknade u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju. Ako te cene sada nema u Beogradu, uzima se cena u najbližem mestu.Na taj način gotovo izvesno poslodavac izbegava bilo kakve sudske sporove po ovom pitanju.