Menu
Uvoz stranih radnika – trend ili neminovnost
Autor - Redakcija Poslovi Infostud | Svi tekstovi
Vozači autobusa, dostavljači, građevinci, ali i konobari, barmeni, pa čak i viljuškaristi danas u Srbiju dolaze iz belog sveta. Gotovo 80.000 stranih radnika je tokom 2024. dobilo radnu dozvolu, a podaci pokazuju da ih je iz godine u godinu sve više. Najčešće stižu iz Azije, Turske i Rusije. Ono što brine je da i pored tolikog broja stranih radnika, naša zemlja muku muči sa nedostatkom pojedinih kadrova.
Prema zvaničnim podacima, stopa nezaposlenosti u Srbiji je 8,6 odsto, što je iznad EU proseka, ali treba naglasiti da je ona u poslednjih desetak godina značajno smanjena. Ipak, problem nedostatka radnika postoji.
– Problem je u tome što je veliki deo tih nezaposlenih potpuno pasiviziran, odnosno nalazi se na evidenciji nezaposlenih, ali već godinama, pa i čitavu deceniju ne traže posao. Ti ljudi, na žalost, više predstavljaju socijalnu kategoriju, za koju su potrebni programi i podsticaji od strane države, kako bi se ponovo uključili na tržište rada, kao aktivna radna snaga. Sa druge strane, strani radnici se uglavnom uvoze da bi pokrili nedostajuće kadrove, pre svega niže ili srednje kvalifikovanih u oblasti građevinarstva, saobraćaja, primarne poljoprivredne proizvodnje, ugostiteljstva, ali i pojedinih oblasti prerađivačke industrije – kaže Bojan Stanić, pomoćnik direktora Sektora za strateške analize, usluge i internacionalizaciju Privredne komore Srbije.
Problem je, prema mišljenju našeg sagovornika, nastao zbog demografske krize. Jednostavno, u zemlji opada broj stanovnika, pa se samim tim smanjuje i baza za nove kadrove. Negativni prirodni priraštaj nije moguće preokrenuti u dogledno vreme, te se mora skoncentrisati na mehanički priliv stanovništva:
– Najbolje bi bilo da se privuku ljudi iz Istočne Evrope, jer oni imaju veće kvalifikacije, ali mogu i da se lakše integrišu u društvo. Naravno, nastaviće da dolaze radnici iz vanevropskih zemalja, ali bi taj broj trebalo da bude više kontrolisan imajući u vidu rizike. Međutim, da bi se privukao što veći broj kvalitetnih radnika, koji bi u Srbiji trebalo da ostanu dugoročno, potrebno je unaprediti atraktivnost života u Srbiji, a to pored dobrih uslova za rad (cena rada i bezbednost na radu) podrazumeva i bolje ekološke, zdravstvene i obrazovne uslove.
Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, s druge strane, smatra da Srbija kao evropska država deli sudbinu Evrope, u kojoj je konstantan manjak radne snage i postoji uvoz radnika iz drugih zemalja. Evropi nedostaju niže obrazovni kadrovi, a nama gotovo svi, a za to je više razloga:
– Srbija je suočena sa velikim odlivom radne snage. U nekoliko godina gubimo po jedan manji grad. U početku je bio ekonomske prirode, građani su odlazili zbog većih plata I finansijske sigurnosti, dok u poslednje vreme mnogi dobro plaćeni radnici u Srbiji, odlaze u zemlje EU jer traže uređene, pravne države u kojima se znaju pravila igre. Idu u zemlje u kojima nema partijskog zapošljavanja i napredovanja, nego se ceni znanje, stručnost i posvećenost radu. Idu tamo gde direktori, šefovi nisu stranački kadrovi, nego su na ta mesta došli na osnovu svog iskustva i menadžerskih sposobnosti upravljanja velikim sistemima. Sve dok Srbija ne postane takva država iz nje će odlaziti inženjeri, lekari, radnici različitih profila. Ostaće nam nestručni doučeni kadrovi koji će dovesti do još većeg nezadovoljstva građana i masovnog odliva našeg stanovništva.
Savićeva dalje navodi da Srbija trenutno nema velike mogućnosti da privuče kvalitetne kadrove iz inostranstva, pošto su plate kod nas su na nivou zarada zemalja u okruženju:
– Možemo privući radnike iz siromašnih zemalja, ali je upitan kvalitet te radne snage. Srbija je pokušala da reši ovaj problem kroz inicijativu Otvoreni Balkan. Sporazum je zaključen između Srbije, Albanije i Severne Makedonije 2024. godine. Rezultati koji su postignuti su minorni. Cilj je bio da se uspostavi jedinstveno tržište ovih zemalja u pogledu protoka robe, usluga, ljudi i kapitala. To se, međutim, nije desilo.
Otvoreni Balkan nije prihvaćen među drugim članicama Zapadnog Balkana. Njemu se nisu pridružile, niti videle neki interes Crna Gora, kao ni Bosna i Hercegovina.
I Bojan Stanić iz PKS donekle je saglasan sa ovom konstatacijom. Po njemu za Otvoreni Balkan ne samo da ne možemo reći da je uspeo, nego smo bliže tome da saopštimo da ovaj projekat nije zadovoljio očekivanja, koja su bila definisana prilikom inauguracije inicijative oktobra 2019. godine.
– Ipak, činjenica je da protok ljudi i robe sada jednostavnije funkcioniše nego što je bio slučaj ranije, ali se to može reći i za druge zemlje Zapadnog Balkana, koje nisu deo ove inicijative. Ovaj projekat je sada u senci jednog drugog, Berlinskog procesa, koji obuhvata sve privrede Zapadnog Balkana, ali je i njegov razvoj ka integrisanom regionu vrlo trom – ističe Stanić.
Za Marka Bogdanovića, direktora firme „Istvest links“ uvoz radne snage u Srbiju je u neku ruku biznis. Njegovim posredstvom do posla je došlo nekoliko hiljada radnika i to uglavnom iz Indije. Najviše njih zaposlilo se u građevini, oko 70 odsto, ali i ugostiteljstvu, proizvodnji, na poslovima magacionera…
Uvoz radnika više nije samo trend već neminovnost, jer se rastuće ekonomije suočavaju sa nedostatkom radne snage – kaže Bogdanović.
On otkriva da najbolje iskustvo ima sa radnicima iz Indije. Mnogi od njih su, kaže u svojim zemljama, radili kao službenici u bankama, a sada pristaju na fizičke poslove i na znatno niže profesionalne pozicije. Plate su im ovde dovoljno velike da pristaju da pređu hiljade kilometara.
– Jedini problem sa kojim se susreću jeste hrana, ali se i to rešava tako što im poslodavci isplaćuju novac, pa oni sami obezbeđuju sebi obroke. Jezičke barijere gotovo da nema, s obzirom da većina naših ljudi zna engleski, a kod njih je to zvaničan jezik na teritoriji cele zemlje. Sada nam već dolaze i devojke iz Indije koje rade kao pedikiri i manikiri, dok u ugostiteljstvu pokrivamo sve pozicije, od pomoćnih radnika u kuhinji do sobarica, barmena i kuvara – priča Bogdanović.
Stručna javnost i sindikalne organizacije u Srbiji ne spore da je potpuno legitimno da strani radnici nalaze posao u našoj zemlji i saglasni su da razlog što to oni čine nije zato što kod nas može dobro da se zaradi, a radno zakonodavstvo je dobro, već zbog toga što, između ostalog, dosta srpskih radnika odlazi “trbuhom za kruhom” u inostranstvo, pa u nekim sektorima postoji manjak radne snage.
Ranka Savić dodaje da u Srbiji postoje i nesavesni poslodavci koji su spremni na to da strane radnike angažuju za iznos minimalne zarade, ali i da koristeći ih kao jeftiniju radnu snagu otpuštaju domaće radnike.
– Zapošljavanje stranaca, ipak, neće ugroziti našu radnu snagu. Radnici koji dolaze iz inostranstva su iz deficitarnih oblasti. Radi se o vozačima, građevinskim radnicima, ugostiteljima. Njih nema dovoljno, pa samim tim se ne ugrožava domaće stanovništvo, niti se utiče na povećanje njihove nezaposlenosti. Na sve strane radnike se primenjuje domaće zakonodavstvo i oni imaju ista prava, ali i obaveze kao i ostali zaposleni državljani Srbije.
I Bojan Stanić je mišljenja da ako se radi o kontrolisanom broju radnika, koji ulaze u zemlju, nema potrebe za brigom, jer imamo očigledan nedostatak. Sa druge strane, ukoliko bi taj priliv bio veliki onda bi svakako došlo do pada cene rada i time bi bili ugroženi domaći radnici.
U Nacionalnoj službi za zapošljavanje navode da se prilikom prijave potreba za zapošljavanjem, poslodavci ne izjašnjavaju direktno da li žele da zaposle strane državljane, ali nekada zbog specifičnih uslova koji se navode u prijavi, NSZ I nije u mogućnosti da uradi predselekciju domaćih državljana.
– Takođe, pojačanim aktivnostima u radu sa poslodavcima, primenom usluga i mera koje su nam na raspolaganju, podstičemo zapošljavanje domaćih državljana. Uočeno je da postoji povećana potreba za pojedinim sezonskim poslovima, u određenom periodu tokom godine, kao što su: sadnja, setva, berba, žetva, zaštita bilja, pripreme zemljišta, orezivanje, čišćenje, ljušćenje, sortiranje, šišanje ili striže, ispaše i slično, i to u sektorima poljoprivrede, šumarstva i ribarstva.
Iako je angažovanje stranih radnika trenutno neophodno kako bi se premostio jaz u radnoj snazi, važno je da to ostane pomoćna, a ne glavna strategija. Dugoročno rešenje mora biti ulaganje u domaće kadrove kroz kvalitetno obrazovanje, prekvalifikacije, bolje uslove rada i jačanje poverenja u domaće tržište. Bez toga, rizikujemo da postanemo zemlja koja radnu snagu samo uvozi, umesto da je razvija i zadržava.