Zahvaljujući internetu srpski sirevi i džemovi našli kupce i u inostranstvu

Za poljoprivrednike koji imaju malu količinu robe i ograničene resurse neretko je mnogo veći problem da prodaju hranu nego da je proizvedu. Za razliku od velikih proizvođača i trgovinskih lanaca, oni nemaju budžete za oglašavanje i promociju svojih proizvoda, pa su im dugo pijaca i kućni prag bili jedina mesta za susret sa kupcima.

Pored toga, korona je donela nova pravila i mnogo poteškoća, ali su iz ove situacije, kako se sada čini, neki od njih ipak izašli kao pobednici. Zahvaljujući platformi „Mali proizvođači hrane u Srbiji“, poljoprivrednici su postali aktivniji, a njihovi proizvodi mnogo vidljiviji i dostupniji većem broju potrošača.

Na internetu su počeli da oglašavaju svoje sireve, džemove, suhomesnate proizvode, slatkiše, voće i povrće. Nije bilo lako prodati sir i kajmak u kraju gde ih gotovo svako domaćinstvo proizvodi, ali su onda mlečni proizvodi sa Kopaonika počeli da putuju širom Srbije i da stižu na trpeze u Beogradu, Nišu, Kragujevcu. Džem od kajsija iz Vojvodine stigao je i do najudaljenijih krajeva Srbije, pa i u inostranstvo. Zahvaljujući ovom konceptu, koji sada više i nije tolika novina i na koji su se navikli i proizvođači i potrošači pokazalo se da svaka roba i bukvalno ima svog kupca i da se svaki dobar posao pravi uz veliki trud i posvećenost.

Pogoditi ukus kupaca

Za „Ukuse Kopaonika“ koje u svojoj seoskoj radionici pravi Ana Karanović iz Rudnice nadaleko se čulo tek kada su se predstavili na platformi „Mali proizvođači hrane“. Od tada su prošle dve godine, a sada Ana kaže da ne može da postigne da napravi dovoljne količine sira i napominje da je potražnja stalno veća od ponude. Tome su doprinele i pozitivne kritike potrošača, koji ispod njenih objava ostavljaju svoje utiske kada degustrijaju specijalitete nastale na obroncima Kopaonika – sireve sa tucanom paprikom, belim lukom, susamom, origanom, kao i sokove kakvih u gradu nema – od borovnice, trnjine, kupine…

– Oduvek sam maštala da ću ja nešto sama da radim. Mleko smo prodavali budzašto, uslovljavali su nas otkupljivači i tu nije bilo nikakve isplativosti za nas. Odlučila sam da probam da pravim sir sa ukusima, da domaćinstvo dobije dodatni kvalitet, proizvode koji će imati veću cenu i koji će biti zanimljivi većem broju potrošača. Za vreme korone sam se prvi put oglasila i tada je krenula ekspanzija, a sada štagod da napravim i koliko god da napravim – uvek je malo – kaže  Ana Karanović.

Ona objašnjava da proizvodi koje pravi nisu organski, jer nema sertifikat za to, ali ističe da ne koristi pesticide, ni konzervanse.

– To je konvencionalna proizvodnja, po starinski, voda sunce i šta mu Bog da. Mleko sam do skoro imali svoje, ali pošto mi je mama preminula nedavno, morali smo drugačije da se organizujemo i krave da prodamo, i sada svo mleko otkupljujem. Mleko kupujem isključivo od onih koji gaje krave kao mi, koji ih izvode na ispašu, koriste svoj kukuruz za ishranu – priča Karanović.

Kaže da od ovog posla može normalno da se živi, ali da to nije biznis za one koji bi da se obogate preko noći, jer mora da se radi od sedam do sedam. Kupci joj preko platforme poručuju proizvode, a ona ih  isporučuje svake nedelje u jedan od tri grada – Beograd, Kragujevac i Novi Sad. Kaže da je u novim okolnostima, kada je gorivo poskupelo to postalo sve manje isplativo, ali da svojim mušterijama ne naplaćuje dostavu.

– Prednost ove vrste posla je što sam na svežem vazduhu i što me niko ne juri. Ako sam pogrešila, ako ne mogu više da radim, mogu da odmorim i da sve prilagodim svom tempu, pa nastavim kad meni odgovara. Dragoceno je da čovek živi bez tog pritiska – smatra Ana i dodaje da svoju mrežu potrošača širi  po preporuci onih koji su probali njene proizvode.

– Bez društvenih mreža bi prodaja bila ograničena. To je za sada besplatno i svako od nas može da reklamira svoje proizvode u grupi malih proizvođača onoliko puta koliko smatra da je to potrebno. Imamo potpunu slobodu  i mislim da to treba iskoristiti dok traje – kaže naša sagovornica.

Dodaje da je jedina negativna stvar ovog načina prodaje što se ponekad dešava da ljudi naruče robu, a da se posle ne pojave da je preuzmu, ali da se to ipak ne dešava često.

Nema računice ako je teglica skuplja od džema

I na drugom kraju Srbije, u Banatskom Karlovcu, petočlana porodica Tešović bori se da dođe do potrošača.

Počeli su sa prodajom krušaka i kajsija na pijacama, a sada Miljana sa suprugom i troje dece pravi džemove i sokove i prodaje ih preko interneta širom Srbije. Tokom posta prodaju i dimljenog šarana i svežu ribu, a u ponudi ponekad imaju i piletinu, jer piliće hrane za svoje potrebe, a ono što im pretekne prodaju vernim mušterijama.

– Imamo 300 stabala kajsija i 1.000 krušaka. Prvi zasad smo podigli 2016. godine, a drugi pred koronu. Počeli smo da proizvodimo džemove i sokove. Naše cene nisu visoke, a da bi tako bilo morali smo da nađemo jeftiniju ambalažu da tegla ne bude skuplja od našeg proizvoda, jer onda tu nema računice. Uzeli smo neku klasiku, da bude pristojno, da finalni proizvod ne bi bio preskup. Ima mnogo lepih teglica, ali kada smo videli koliko one koštaju shvatili smo da bi u njima naši džemovi bili mnogo manje dostupni većini potrošača i nismo hteli da eksperimentišemo s tim – priča Miljana Tešović.

Ona kaže da je život na selu lep, ali da nije lak i da tome mogu da posvedoče i njena deca, dva srednoškolca i jedan osnovac, koji su mesec i po dana tokom leta brali kajsije.

– Kuvam kao što kuvam za sebe, nema nikakvog posebnog recepta. Godinama nosim majicu sa Homerom Simsonom i ona je znak raspoznavanja za kupce, kada razvozimo robu. Sada sam nabavila i roze kapu kad idem na isporuku i ne mogu da me promaše. Kupovna moć po selima je mnogo manja nego po gradovima i zato nam je taj novi kanal prodaje važan. Šaljemo i postekspresom, za Mitrovicu, Sombor, Kruševac. Gledam da ljudima ispadne što jeftinije, ali bude mi krivo kada kuriri bacaju tegle, pa razbiju flašu. Dešavalo se da ja pošaljem da nadoknadim, jer sa njima ne mogu da se nerviram. Sitni su novci, a ti gubiš brdo živaca. To je loša strana ove vrste prodaje, ako robu ne raznosiš sam – ukazuje Miljana Tešović.

Uz svaku teglu i kotur sira vredne domaćice poput Ane i Miljane iz svojih domaćinstava širom Srbije šalju deo seoskog mira i kvalitet domaćeg proizvoda,  a kupci u svakom zalogaju to osete. To je sigurno i razlog što ima sve više onih koji tradicionalne načine kupovine i trgovinske lance zamenjuju ovim proizvodima sa dušom koji hrane čitave porodice – i onih koji ih prave i koji ih degustiraju.