Zanatske radionice, mesta kojih će uskoro biti samo na slikama

Put od šegrta preko kalfe, pa sve do zvanja majstora nekada je u Srbiji bio veoma težak i trnovit. Njime su išli mladi i vredni momci i devojke, a on im je omogućavao da budu cenjeni i poštovani deo društva, to su mahom bili ljudi čije su se ruke smatrale „zlatnim“.

Danas, ovom trasom životnog obrazovanja i poziva ide toliko mali broj svršenh školaraca da će još malo, zanatlije kao takve, nestati iz naših ulica i sokaka, kao što je to slučaj sa mlekadžijama, kojih se još sećamo samo kroz slike naših baka i deka u nekom starom otomanu u kući na selu.

Ko se još seća šta je sarač?

To potvrđuju i  podaci o broju oglasa za posao sa sajta Poslovi Infostud, prema kojima je u prvih osam meseci 2021. godine oglašeno svega 2.294 upražnjenih pozicija iz oblasti zanatskih usluga, od kojih prednjače one za kuvara (782), automehaničare (336), građevinske radnike (291) i bravare (265), a čije se plate kreću u rasponu od 30.000, pa do 120.000 dinara, mada u nekim oblastima može da bude i viša.

Međutim, s druge strane, u ovoj godini još niko nije oglasio da mu je potreban tašner, obućar, grnčar ili možda sarač.

– Zanatlije su nekada bile izuzetno poštovane, vrednovao se njihov rad i cenio ručni rad kojim su se bavili, a danas smo došli u situaciju da veliki broj zanimanja više ni ne postoji. Evo, kad ste poslednji put čuli za nekog mutavdžiju? Ukoliko neko ne zna, to su bili majstori koji su pravili tašne od kozje dlake u kojima se nosio sir, a kako im one ne bi ulazile u usta oni su uglavnom ćutali i tako su dobili nadimak mutavdžije – kaže u razgovoru za sajt Poslovi Infostud Tatjana Momčilović iz Udruženje samostalnih privrednika i zanatlija u Nišu.

U Nišu nestalo celo sokače

Ima, priznaje nam Tatjana, zanimanja koja su se poput automehaničara i vulkanizera odlično prilagodila novim trendovima, ali većina njih nije uspela u tome.

– Mladi ljudi se mahom okreću IT industriji ili nekom kancelarijskom poslu i gotovo da nema onih koji i dalje veruju u poslovicu ‘sve, sve, ali zanat’. A nekada su se ljudi ponosili time što poznaju neki zanat. Primera radi, ja sam pravnik, ali umem i da šijem i da šišam – ističe Tatjana Momčilović i dodaje:

– Gotovo je nemoguće pronaći grnčara, koje su uništili jevtini i nekvalitetni proizvodi iz Kine, obućari i tapetari se poslednjih godina polako vraćaju, ali i dalje je sve to slabo. Kao jedna ilustracija ovoga što pričam neka bude Kazandžijsko sokače u Nišu. Tu je osamdesetih i devedesetih godina bilo mnogo zanatskih radnji, a danas nema ni jedne jedine. Istina, ulica je tada bila blatnjava, danas je mnogo lepša, ali su umesto radionica, u njoj samo kafići i lokali – kaže Momčilović.

Malo je pravih pekara

Među zanatima koji polako izumiru nalazi se i onaj pekarski, budući da je, kako su nam rekli u Uniji pekara Srbije, sve manje i manje pravih pekara.

– Ugašena je tradicija samostalnih zanatskih pekarskih radnji, a ne postoji ni zakon o zanatskim uslugama, poput onih koji postoje širom Evrope. Uz to, ne postoji školovan kadar, jer je sve manje škola koje iznedre nove zanatlije. Širom Srbije gase se mnoge prave pekare, dok će u Beogradu praktično samo Balkanska ulica i Skadarlija podsećati da su nekada u ovom gradu postojale zanatlije – rekli su nam u Uniji pekara Srbije.

Među zanatima kojih u Srbiji više gotovo i da nema su oštrač, vunovlačar, šeširdžija, mlinar, jorgandžija, užar, luladžija i mnogi drugi, a onih kojih i ima poput časovničara, tašnara ili berberina, praktično da su na rubu opstanka.