Neformalno obrazovanje
Neformalno obrazovanje sve više izlazi iz senke u kojoj je bilo. Sve je cenjeniji stav da je mogućnost usavršavanja kroz ceo život postala neophodna i da je neformalno obrazovanje to u potpunosti omogućilo. Kako bismo objasnili pojam neformalnog obrazovanja, prvo ćemo da definišemo pojam formalnog.
Formalno obrazovanje spada u one oblike obrazovanja koji se pojavljuju uglavnom u školskim institucijama i ono je propisano pravnim aktima. Znanja i veštine se stiču prema planu i programu koji je unapred predodređen i koji u manjem stepenu obraća pažnju na individualnost pojedinca. Znanje se usvaja postepeno, shodno uzrastu i zbog toga je izdeljeno po razredima i stepenima (osnovna, srednja, visoka škola i fakultet). Iako je najtipičniji primer formalnog obrazovanja škola, formalnom obrazovanju pripadaju svi sadržaji i institucije za koji važe isti principi (na primer, polaganje vozačkog ispita). Formalno obrazovanje se sporije menja u skladu sa potrebama društva i to je ujedno i njegova osnovna mana. A uporedo sa formalnim obrazovanjem razvija se i neformalno obrazovanje.
Neformalno obrazovanje
Kako se razvijalo društvo, proizvod većeg stepena obrazovanja bilo je povećanje i apetita za usavršavanjem. Ovaj "fenomen" je uslovljen ubrzanim razvojem nauke i tehnologije. S obzirom na prirodu formalnog obrazovanja i "pravilima organizovanja" toka učenja, ono nije moglo uvek držati korak sa razvojem novih znanja i nastanak neformalnog obrazovanja se upravo na ovim nedostacima temelji. Dakle, neformalno obrazovanje služi da dopuni formalno i da nam da priliku da pristupimo svim onim sadržajima koji su u formalnom nepristupačni ili čak potpuno netaknuti (razni kursevi specifičnih veština, praktičnih poslovnih znanja, ličnog usavršavanja poput plesa, masaže....). U nekim slučajevima, zbog nedostatka dovoljno efikasnog modela fleksibilnog formalnog obrazovanja, neformalna edukacija je nosilac smanjenja jaza izmedu postojećeg i potrebnog obrazovanja, naučnih disciplina i želja mladih ljudi. Neformalno obrazovanje se sprovodi kroz aktivnosti kao što su kursevi, seminari, predavanja, konferencije, radionice, razni tipovi treninga, kao i volontiranje.
Iako neformalno obrazovanje nije zakonski propisano i ne postoje direktno određena pravila kako ono treba da izgleda, mora postojati okvir u kom će se ono sprovoditi, kao i unapred razrađeni ciljevi i zadaci koje će pratiti i koji će biti prilagođeni ciljnoj grupi. Upravo zbog diferencijacije edukativnog sadržaja, on mora biti fleksibilan kako bi odgovarao svim polaznicima. Ono što je tipično za neformalno obrazovanje je da postoji dobrovoljno učešće polaznika tih kurseva, seminara i slično, često nezavisno od godina, iskustva i prethodnog obrazovanja. Predavač mora biti obučena i kompetentna osoba i njegova uloga nije da samo "predaje" polaznicima već između njih mora postojati razmena iskustava i veština, i učenje kroz praktičan rad, tako da oni koji uče postaju aktivni činioci procesa učenja.
Neformalno obrazovanje se može podeliti u dve kategorije
Neformalno obrazovanje nudi mnoštvo programa edukacije, koji se mogu svrstati u dve široke kategorije i ovi programi su namenjeni najrazličitijim ciljnim grupama:
1. Obrazovni programi (za sticanje različitih znanja i veština)
2. Programi koji se tiču vaspitanja (učenje stavova i pozitivnih životnih vrednosti).
Ciljna grupa u neformalnom obrazovanju ne poznaje godine (naravno, mora biti u realnim mogućnostima vezanim za sam program). Za neke osobe ono može biti čak jedino moguće i jedino dostupno obrazovanje, jer su im, iz raznih razloga, vrata formalnog, instucionalnog obrazovanja zatvorena. Takođe može da bude od velike pomoći ljudima koji su stekli formalno obrazovanje ali im ono nije dovoljno pa ga u tom slučaju određujemo kao "učenje i osposobljavanje odraslih za rad, život, društvene aktivnosti koje ne podležu direktno standardizaciji i strogim postupcima verifikacije".
Sa druge strane, stečeno formalno obrazovanje određenoj osobi može biti od velike praktične koristi u nekim slučajevima, ali se često formalno obrazovanje završava nakon studija (osnovnih i postdiplomskih). A ako osoba sledi koncept stalnog učenja kroz život, onda joj, osim kroz sticanje praktičnog i životnog iskustva, i mogućnosti neformalnog obrazovanja mogu biti od velikog značaja. I kad osoba zađe u 30-te, 40-te, 50-te i kasnije godine. Nikada nije kasno za usavršavanje.
Neformalno obrazovanje podržava obrazovanje koje traje celog života, a predavači imaju veliku odgovornost da približe temu i zainteresuju učesnike te na taj način osiguraju kvalitetan nivo znanja koji će posle te obuke steći.
U literaturi se često pominje i termin informalno obrazovanje, koje treba razlikovati od neformalnog, Informalno obrazovanje je ono što bismo u svakodnevnom govoru nazvali "škola života". Ono je neplanirano, spontano, nastaje kroz interakciju sa prijateljima, roditeljima, medijima, bez posebnog plana i strukture. Međutim, i informalno obrazovanje ima svoje loše strane. Dešava se da mladi ljudi od svog okruženja usvoje stavove i negativne vrednosti. Neosporna činjenica je da su u svakom procesu učenja, u ma kako maloj meri, prisutni i formalno i neformalno i informalno obrazovanje i ova tri vida obrazovanja se međusobno nadopunjuju i zajednički jačaju elemente doživotnog procesa učenja.
