Kakva plata, takva vrata

(Preuzeto sa sajta Press - 02. 05. 2010.)

Na čemu je izgrađen mit o Srbima koji su u belom svetu navodno izuzetno vredni, predani i odgovorni radnici, a u vlastitoj zemlji neviđene lenčuge, zabušanti i krivinaši? Pa, na stvarnosti... I lošijim uslovima rada.

Jedna urbana legenda kazuje da je 2000. godine čovek kupio novog „stojadina" u kragujevačkoj „Zastavi", kojem je već nakon mesec dana otpala postava sa vrata. Prema istom kazivanju, malerozni kupac je između postave i vrata našao papir s natpisom „Kakva meni plata, takva tebi vrata". Ravno deceniju kasnije sva 284 radnika privatizovane račanske fabrike „Zastava elektro" napustila su firmu, iako su pre toga mesecima protestovala, blokirajući čak i ulice Beograda, tražeći da im se pokrene proizvodnja!

Pomenuta dva primera k'o stvorena su za argumente zagovornicima teze o lenjosti radnika u Srbiji, kojem ni dve decenije tzv. tranzicije nisu bile dovoljne da se trgne iz ušuškanosti „socijalizma sa ljudskim likom". Paralelno s ovom, građena je postavka o čoveku istog genetskog materijala i sposobnosti koji je, navodno, na Zapadu u samom vrhu lestvice marljivosti.

Na čemu je izgrađen mit o Srbima koji su u belom svetu navodno izuzetno vredni, predani i odgovorni radnici, a u vlastitoj zemlji neviđene lenčuge, zabušanti i krivinaši? Kao i svaki mit, delom ima uporište i u stvarnosti.

Naime, istraživanja pokazuju da su radnici u Evropi više nego duplo produktivniji od radnika u Srbiji. Uzmemo li u obzir da su među tim evropskim radnicima i srpski gastarbajteri mit je, čini se, sasvim opravdan. Ipak, da bismo razumeli da nije sve tako crno-belo, potrebno je vratiti se u kasne šezdesete i rane sedamdesete godine prošlog veka. U to vreme u zemlje zapadne Evrope krenuo je prvi kontingent radne snage s ovih prostora, koji su se, prema tadašnjoj socijalističkoj terminologiji, zvali „radnici na privremenom radu u inostranstvu". Taman posla da bi se u to doba iko zvanično usudio i da pomisli da se neki od njih nikad neće vratiti. A koliko je to „privremeno" potrajalo, najbolje svedoče sastavi današnjih evropskih reprezentacija u fudbalu, čije boje brane „ibrahimovići", „vastići", „jakupovići", koji su druga ili treća generacija prvih gastarbajtera, ne samo iz Srbije, već iz cele bivše SFRJ.

Sedamdesete godine su prelomna tačka od koje uporedo počinju da postoje dva sveta radništva, jedan u matici, drugi u tuđini. Isprva, ovi prvi nimalo nisu zavideli sunarodnicima koji su otišli u pečalbu. Nemačke i jugoslovenske plate u to vreme bile su gotovo egal, s tim što je za nemačku trebalo daleko više nategnuti kičmu. Zato i ne čudi što prvi susret sa potpuno drugačijim odnosom prema radu mnogi nisu ni izdržali i vratili se na rodnu grudu na kojoj se nije nešto puno radilo. Prvi pečalbari koji su počeli da se vraćaju iz zemalja zapadne Evrope ni približno nisu izgledali glamurozno poput kasnijih gastarbajtera, kakve pamtimo po čuvenim „mercedesima stodva'estrojkama".

Ipak, iza prve, najčešće polovne i bele „mečke" koja je u rodnom selu sijala zlatnim sjajem, kao i iza kuća čija su dvorišta ukrašena gipsanim lavovima i labudovima, stajali su žuljeviti dlanovi i sati prolivenog znoja po bauštelima Frankfurta, Štutgarta i pilanama Fulde. Sve je to, međutim, bivalo zaboravljano istog trenutka kad se iza krivine ugledala tabla s natpisom rodnom mesta, a za komšijske uši bile su samo priče o pohotnim Švabicama i nostalgiji za lepotama zavičaja, lišene kazivanja o mučnom životu po radničkim barakama.

Za to vreme socijalističko radništvo Jugoslavije ostvaruje petogodišnje planove, ušuškano sindikalnom i partijskom zaštitom i solidnim platama, koje su dobrim delom pokrivane kreditima i zaduživanjima u inostranstvu, ali i zahvaljujući nekim dobrim izvoznim poslovima koje je imala tadašnja država. Na zvaničnom nivou i ovde se gradio i slavio kult radništva, ali samoupravnog. Na partijskim skupovima smišljane su jezgrovite radničke parole, ili su prepisivane iz Marksovog „Kapitala". Međutim, radnici su imali svoje: „Al' je dobar ovaj režim, plata ide, a ja ležim" ili „Niko ne može da me plati toliko malo koliko ja malo mogu da radim".

Posmatrajući to vreme, ne može se poreći da su dva sistema proizvela dva potpuno različita radnika. Prvi radnik najčešće nije birao, niti je bio u poziciji da bira poslove. Bio je štedljiv, a trošenje novca imalo je smisla samo u zavičaju, ulaganjem u kućerine u kojima je provodio samo godišnje odmore. Iz ove perspektive, radio je „kao Nemac", mada je u tadašnjoj Zapadnoj Nemačkoj, koja je bila koncipirana kao tzv. socijalna država, odnosno država blagostanja, za naporan rad uzrečica je bila „radi kao Amerikanac".

Drugi radnik, istina, nije vozio „mečku", ali je bio zadovoljan životom. Vozio je „keca", radio je posao koji ga nije trošio i koji mu je bio siguran do penzije. Imao je kredit za kuću koji će u perspektivi pojesti inflacija, odnosno stan koji je dobio od države.

Sve do kraja osamdesetih drugi radnik nije nešto preterano zavideo prvom, niti je imao nekog posebnog razloga. Tih nekoliko dana tokom kojih je gledao komšiju koji se šepuri u „opel omegi" već je nekako mogao da i proguta. Ceh na naplatu mu je stigao u tranzicijskim dvehiljaditim. I dok je u devedesetim bio nekako anesteziran prividom sigurnosti, ali i represijom, u novom milenijumu mu je već bilo jasno da je došao kraj socijalističke bajke. Bilo je prekasno. Nije mu vredelo da se vezuje lancima za ogradu fabrike, za koju je i dalje verovao da je njegova, nisu mu vredeli buna i blokiranje saobraćaja po ulicama prestonice. Preostao mu je izbor: ili da radi za platu koju treba da zaradi do poslednjeg dinara, ili da uzme otpremninu, k'o što su uradile njegove kolege iz „Zastave elektro", s početka ovog teksta.

Priča o dva radnika, od kojih je jedan ostao u Srbiji, a drugi otišao u inostranstvo, umnogome podseća na priču u cvrčku i mravu koju su u školama učila i deca socijalizma, ali čija poenta očigledno nije naišla na primenu u praksi, bar ne kod većine.

Zbog toga smo danas svedoci dva ekstrema. Naime, za razliku od vremena „socijalističkog raja", kad se mirne duše moglo konstatovati da su radnik u Srbiji i isti taj radnik u inostranstvu zapravo bila dva radnika, za današnje vreme nije moguće dati tako jednoznačan odgovor. Danas uporedo egzistiraju dve Srbije.

Jedna, koja je prespavala dve decenije i koju su nove gazde probudile nagnute nad ugašenim mašinama. U istoj toj Srbiji je ona blejačka, koja na izlazi iz bašti kafića na centralnim gradskim kafićima i ulicama, u kojima vrti neke „kombinacije", a zapravo parazitira na tuđem radu, između ostalih i na radu rođaka na pečalbi koji godišnje u Srbiju pošalju tri milijarde dolara, što je više od trećine ukupnog srpskog izvoza. U toj Srbiji je i birokratska Srbija: armija državnih činovnika, dobrim delom besposlenih, koje dnevno efektivno radi četiri sata.
Druga Srbija ustaje u pet ili sedam ujutro, radi i po 10 sati dnevno, ne zna za slobodne vikende i državne praznike, radi u smenama i ne hvata krivine fiktivnim bolovanjima.

Zato i nije toliko komplikovan odgovor na pitanje „kad će nam biti bolje". Za početak, bi bilo dovoljno samo da ravnomerno rasporedimo radne sate.

Najmanje plandujemo

Često smo skloni da verujemo da smo zemlja u kojoj se najviše planduje. Međutim, u poređenju sa drugima državama, Srbija spada među zemlje sa najmanjim brojem neradnih dana zbog državnih praznika. Radnici u Srbiji imaju 10 neradnih dana godišnje, koliko i Mađari, dok Belgijanci praznuju celih 15 dana godišnje.

Miodrag Marković