Logopedi u Srbiji: Njih sve manje, a govornih mana sve više

Sudeći po sadržaju oglasa, ali i medijskih izveštaja o deficitarnim zanimanjima u gotovo svim zemljama razvijenog sveta, logoped je izrazito deficitarna pozicija. Traženi su u većini evropskih država, ali i dalekoj Australiji u kojoj im se nudi mesečna zarada i do 10.000 evra. Ni Srbija nije izuzetak, ali njihov manjak u našoj zemlji nije posledica velikog odliva ovog kadra u bogatije države, gde je i zarada mnogostruko veća, tvrde u Udruženju logopeda Srbije, već pre svega nedovoljne svesti države o važnosti koju imaju u pravilnom odrastanju i razvoju najmlađih.

Srbiji nedostaje minimum 750 logopeda

 U ovom Udruženju kažu da se tačan broj logopeda u našoj zemlji ne zna, ali da podaci kojima raspolažu govore da ih je u državnim ustanovama oko 350 i da se njihov broj godinama smanjuje. “Nema otvaranja novih radnih mesta ni u jednom od tri sektora u kojima smo inače zaposleni (zdrastvu, obrazovanju, socijalnoj zaštiti), jer nijedan od tih sektora nije isključivo nadležan za regulisanje i obavljanje logopedske delatnosti”, kaže za Poslove Infostud Marijana Mirković, predsednica Nadzornog odbora Udruženja logopeda Srbije i dugogodišnji logoped.

Ona dodaje da ovako mali broj zaposlenih ukazuje na činjenicu da u našoj zemlji ima gradova koji imaju jednog ili čak nijednog zaposlenog logopeda, pa zbog toga ne treba da čudi što smo na samom dnu lestvice evropskog standarda .

Akademik Mirjana Sovilj, direktorka Instituta za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora Đorđe Kostić podseća za naš sajt da je u bivšoj Jugoslaviji, sredinom 80-ih godina, propisima bilo ustanovljeno da u vrtićima na 300 dece bude jedan logoped, u osnovnim školama na 500 dece, dok bi danas, s obzirom na broj dece sa poremećajima u govoru, to trebalo da bude jedan logoped na 150 dece u vrtićima i na 300 učenika. Naša sagovornica ističe da članice EU imaju u proseku jednog logopeda na 6.000 stanovnika. “Neke zemlje EU poput Belgije, Holandije, Danske, Finske, Francuske imaju jednog logopeda na 2.500-4.500 stanovnika, a kod nas je to više od 20.000 stanovnika”, ističe ona, a kao jedan od razloga za nedostatak ovog kadra navodi, baš kao i Marijana Mirković, višedecenijsko odsustvo interesovanja državnih organa da se reguliše status logopeda . “Ova profesija još uvek nema Zakon o logopedskoj delatnosti. U poslednjih trideset godina nekoliko puta je bezuspešno podnošen Nacrt zakona ali nikad nije ušao u procedure. Samim tim status logopeda zavisi od odnosa institucija u kojima su zaposleni. Ne postoje protokoli kao ni propisi i normativi o pružanju logopedskih usluga, kao ni standardi o broju logopeda u vrtićima, školama, domovima zdravlja...

Prema nepotpunim evidencijama u zdravstvu je zaposleno oko 350 logopeda, a u prosveti oko 100, što znači da u odnosu na prosek u EU Srbiji nedostaje najmanje njih 750. Nema tačne evidencije o broju privatnih logopeda, jer nije regulisan jedinstven način registracije logopedske službe, a značajan broj logopeda radi bez registrovane delatnosti”, ističe Mirjana Sovilj.

Mladi logopedi mahom u privatnoj praksi

 Da je tačan broj logopeda na tržištu nemoguće utvrditi potvrđuje i predsednica NO Udruženja logopeda. “Njihov broj je značajno veći od navedenih 350. Problem je što mladi stručnjaci ne mogu da nađu zaposlenje u državnoj službi, pa se  zapošljavaju u privatnim ordinacijama kojih je iz godine u godinu sve veći broj ili otvaraju vlastite. Za našu profesiju ima interesovanja, jer se svake godine na konkurs za upis na smer logopedije, prijavi veći broj mladih od predviđenog broja mesta na fakultetu”.

Njihov nedostatak na tržištu, kako kaže Mirković, negativno utiče na pravovremeno otkrivanje dece sa kašnjenjem u govorno-jezičkom razvoju. Ona navodi da su potrebe za logopedima tri ili četiri puta veće, pošto se broj dece sa govorno-jezičkom patologijom, kao i dece sa smetnjama u razvoju poslednjih godina značajno povećava, a razloge za to logopedi vide u naslednim, genetskim i faktorima sredine. “Svedoci smo da su današnja deca veoma rano izložena uticaju mobilnih telefona i neprimerenim medijskim sadržajima, što može negativno da se odrazi po njihov kognitivni, socioemocionalni i govorno-jezički razvoj, odnosno da ga uspori”, kaže Marijana Mirković navodeći da praksa pokazuje da deca sve kasnije progovaraju. “Takođe, na predškolskom uzrastu, skoro 60 odsto dece ima artikulacione smetnje, a mnoga od njih nisu dovoljno govorno-jezički i saznajno zrela ni spremna za polazak u školu”.  I Mirjana Sovilj upozorava na korišćenje digitalnih uređaja pre treće godine kao na izuzetno rizičan faktor za smetnje u govoru. “Prema našoj statistici deca iz ove populacije izložena su dejstvu ovih uređaja od tri do sedam sati dnevno”.

Čak 70% dece ima neku smetnju u govoru

 Govoreći o porastu broja dece sa smetnjama u govoru, Mirjana Sovilj podseća da je 1953. godine kada je Institut kojim rukovodi počeo da prati govorno-jezičku patologiju kod dece, dece sa ovim smetnjama bilo 8,3 odsto, 1986. godine 47 odsto, a 2019. čak 70 odsto, od čega njih između 25 i 30 odsto ne progovara ili imaju poremećaj iz autističnog spektra. “Ova vrsta poremećaja je u poslednjih 20 godina u značajnom porastu u svetu i kod nas. Posebno zabrinjava veliki broj dece koja ne progovaraju do treće godine, kada bi trebalo da je dete u potpunosti ovladalo funkcionalnim govorom”. Ova sagovornica Poslova ističe da istraživanja Instituta Đorđe Kostić pokazuju da roditelji primete da sa dečjim razvojem nešto nije u redu već u prvoj godini života deteta. “Tada se, međutim, očituje potpuno neuređen sistem u u ovoj oblasti brige za dečji razvoj. Dolazi do izražaja nedovoljna organizacija, nedovoljna kompetentnost stručnjaka, zdravstvenog, prosvetnog, socijalnog ,defektološkog kadra za ranu prevenciju, dijagnostiku i lečenje različite vrste patologije, verbalne komunikacije, ponašanja, učenja i socijalizacije dece.

Sve to dovodi do kasnog preduzimanja adekvatnih mera i aktivnosti i deca se uključuju tek u trećoj , četvrtoj godini u tretmane, koji se u državnim institucijama ,zbog velikog broja dece, sprovode nedovoljno često i neadekvatno i time izostaju adekvatni rezultati uspešnog dečjeg razvoja. Tako roditelji uglavnom gube dragoceno vreme u traganju za adekvatnim lečenjem svog deteta, obilazeći različite institucije i private ordinacije. Time se gubi vreme a sistem se posvećuje “obuci” roditelja da prihvate svoje dete sa posebnim potrebama”, odgovara Sovilj.

Neophodno da država uvede red

 Naše sagovornice saglasne su da država mora da promeni odnos prema ovom problemu, kao i samoj logopedskoj profesiji. “Stanje se može promeniti prvo donošenjem Zakona o logopedskoj delatnosti, povećanjem broja logopeda kroz uključivanje privatne prakse u zdravstveni sistem kao što je to primenjeno i u drugim deficitarnim zdravstvenim službama, zapošljavanjem logopeda u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, kao i uključivanjem adekvatnog broj logopeda u svaki vrtić i osnovnu školu. Odgovorne institucije koje treba da brinu o unapređenju dečijeg razvoja treba da imaju u vidu neoborive naučne dokaze da deca sa patologijom verbalne komunikacije, ponašanja i učenja se regrutuju u visokoanksiozne osobe, agresivne, sklone bolestima zavisnosti, nasilju i kriminogenom ponašanju”, ističe Mirjana Sovilj upozoravajući da se marginalizacijom ove vrste problema u jednoj generaciji pojačava predispozicija da u narednim generacijama raste broj ovih poremećaja, kao i da se oni javljaju u težim oblicima.

Na potrebu zapošljavanja logopeda u zdravstvenim ustanovama, vrtićima, školama i centrima za socijalni rad ukazuje i Marijana Mirković. “ Propuštanjem stimulacije ranog razvoja i izostavljanjem ranih intervencija utičemo na pojavu sve većeg broja dece sa poteškoćama u ovladavanju školskim veštinama i problemima u daljem školovanju, koje će ostaviti posledice i na celokupno funkcionisanje i život buduće mlade osobe”.