Radomir Spasojević, direktor godine: I radnicima treba auto i plata, a ne da gazde jedu deset puta dnevno

Nemam fakultetsku diplomu, ali firmu vodim domaćinski. Živim u dvosobnom stanu, a sav višak vrednosti ulažem u proizvodnju. Radio sam u Norveškoj i shvatio koliko je važna ideja socijalne pravde, kazao je vlasnik mlekare "Spasojević" iz Bajine Bašte, koji poklanja najvrednijim radnicima udeo u firmi.

Radomir Spasojević, vlasnik mlekare "Spasojević" iz Bajine Bašte, jedan je od retkih direktora u Srbiji koji je odlučio da svoju zaradu podeli sa radnicima.

Rešio je da se najvernijim i najvrednijim saradnicima koji su zaslužni za uspeh brenda "Zapis Tare" oduži tako što će im dodeliti udeo u vlasništvu svoje firme. Očekuje da će do februara imati osmišljen modalitet kako pravno da reguliše podelu imovine.

"I radnici su ljudi i imaju dušu. I njima treba auto i plata, kao i meni. Ljudi jedu dva ili tri puta dnevno, pa ne možete sad 10 puta da jedete ako ste gazda", ovako svoju nesvakidašnju ideju obrazlaže Spasojević.

"Firmu nisam osnovao da bih stekao vikendice i kuće, već da bi moja porodica i zaposleni mogli da žive pristojno od svog rada. Šef komercijale je kod mene od 1997. godine i doprineo je da firma bude to što jeste. Želeo bih njega i još nekoliko radnika, bez čijeg angažmana bi fabrika bila samo gomila gvožđa, da nagradim. Rešio sam da im omogućim da dobiju adekvatnu nagradu kroz dividende", kaže on.

Spasojević ima dve ćerke i s ponosom ističe da je starija zadužena za finansije, a mlađa za prodaju i da cela porodica radi za platu.

"Nemam fakultetsku diplomu, ali firmu vodim domaćinski. Živim u dvosobnom stanu, a sav višak vrednosti ulažem u proizvodnju. Radio sam u Norveškoj i shvatio koliko je važna ideja socijalne pravde, jer su oni kapitalističko društvo, koje je po odnosu prema radniku i čoveku davno zašlo u komunizam", priča vlasnik mlekare.

Među gazdama koji shvataju da i radnici imaju dušu najviše je onih koji rukovode firmama koje se bave informacionim tehnologijama. Jer, programeri su postali najzahtevniji radnici, za koje svaki poslodavac bukvalno mora da se bori, objašnjava Bojan Čučak iz "Trenkvaldera", agencije za zapošljavanje.

I farmaceutski sektor vodi računa o nagrađivanju, dok se bankarski i proizvodni sektori drže tradicionalnih načina i daju bonuse. Mnogi se odlučuju da zaposlene nagrade učešćem u vlasništvu i to je dobar način. U tim situacijama je radnicima stalo da firma opstane, jer je delom i njihova", kaže on.

Čučak navodi primer jedne građevinske firme čiji je vlasnik sve žene za 8. mart nagradio putovanjem u Pariz.

Profesorka Živka Pržulj, sa Beogradske bankarske akademije, napominje da su najčešće korišćeni kriterijumi za određivanje zarada u Srbiji školska sprema i pozicija u organizaciji, što podstiče tražnju za diplomama i hijerarhijski višim pozicijama, a ne za radnim rezultatima. To je potvrdilo čak 63 odsto ispitanika u okviru jednog od retkih istraživanja na ovu temu.

Ona kaže da je praksa nenagrađivanja zaposlenih višestruko demotivaciona. "Zarade koje ne obezbeđuju minimalnu egzistenciju, jer je za potrošačku korpu potrebno 1,44 prosečnih plata, stvaraju apatiju i ne utiču na posvećenost, visoku produktivnost i kreativnost, koje su danas osnova konkurentske prednosti. Zaposleni su u strahu od otkaza i uglavnom rade najmanje koliko mogu za male plate", objašnjava profesorka.

"Sa privatizacijom i razvojem tržišne privrede, u Srbiji sve više poslodavaca shvata značaj nagrađivanja zaposlenih za ponašanje i radne rezultate pojedinaca i poslovne rezultate firme", smatra Živka Pržulj.

"U preduzećima sa stranim kapitalom ima dosta primera dobro dizajniranih sistema zarada. U Srbiji je raspodela zarada na osnovu utvrđenog sistema koji je poznat svim zaposlenima najviše prisutna u privatnim preduzećima sa mešavinom domaćeg i stranog kapitala, a zatim u privatnim preduzećima sa stranim kapitalom, dok je u privatnim preduzećima sa domaćim kapitalom najmanje prisutan ovakav oblik raspodele", navodi ona.

I Drgan Aleksić, čije ćerke rukovode porodičnom vinarijom "Aleksić", smatra da ne treba štedeti kako bi se zadržao dobar radnik.

"Vlasnik zna da prepozna radnika koji mu je vredan i koji je važan za poslovanje firme. Mora da se potrudi da ga nagradi da bi ga zadržao, jer će u suprotnom otići na bolje plaćeno mesto ili u inostranstvo. Dobar tehnolog zarađuje tri do četiri puta više od prosečne plate zaposlenih u vinariji. Znamo da je dobar, jer njegova vina dobijaju priznanja na svetskim sajmovima. I kolege znaju i nema ljubomore", pojašnjava Aleksić.