Vaspitačica: Posao koji donosi veliku radost i još veću odgovornost

“Iako sam po profesiji pedagog, gotovo deceniju i po radim kao vaspitačica, a ovaj posao ne bih menjala ni za jedan drugi. Radim sa decom i to mi je ono najlepše, ma koliko je istovremeno odgovorno i često izuzetno naporno" - kaže Jelena Krstajić, vaspitačica u jednom privatnom vrtiću u Beogradu.

Njena imenjakinja Jelena Jovanović, medicinska sestra-vaspitač u jednom vrtiću Predškolske ustanove Čukarica dodaje da to svakako nije  klasičan posao, već  životni poziv, i da biste bili dobri u njemu neophodno je da obožavate decu i rad sa njima. 

Vrtić i vaspitačice nezaobilazni su deo detinjstva, naročito dece u gradskim sredinama. Naše sagovornice reći će i kako je pogrešno verovati da one služe “samo da bi čuvale decu” dok su roditelji na poslu, jer je njihov posao daleko  složeniji i zahtevniji od toga, bilo da se radi o deci u jaslicama, bilo o starijim grupama.

- Naš posao je i da deci serviramo hranu, da pospremimo za njima, da ih smestimo na spavanje, da im pomognemo da se samostalno obuku i skinu, da ih učimo ličnoj higijeni, da se sa njima igramo, izvedemo ih napolje, ali i mnogo više od toga. Gotovo svakodnevno mi imamo neke aktivnosti koje unapred osmišljavamo, u zavisnosti od programa, ali i dečijih interesovanja. Redovno imamo i projekte, pa kroz njih otkrivamo deci različite stvari. Daleko da je od pukog čuvanje dece kako se obično misli - objašnjava Jelena Krstajić (na slici).

Ona naglašava da su vaspitačice tu da čuvaju, vaspitavaju, ali i da uče mališane.

- I da mi učimo od dece, verujte mi, to je isto velika prednost ovog posla - sa osmehom dodaje Jelena Jovanović.

Ona kaže da ni sa mlađim, jaslenim grupama posao vaspitačice nije jednostavniji. Naročito je važno, ističe, upoznati decu, jer su u pitanju bebe i mala deca koja često ne znaju da pričaju i  kažu ni šta ih muči, ni šta žele. Ipak i jedna i druga nemaju dilemu da su upravo deca najlepši deo njihovog posla i zbog njih ne mogu da zamisle da rade nešto drugo.

- Deca su nevina mala bića, puna radosti, iskrenosti i dobrote i mnogo je lakše raditi sa njima nego sa odraslima, čak i kada su bučna i nemirna ili kad pokušaju da nam prirede neki nestašluk - kaže nam Jovanovićeva uz opasku da je mnogo teže izaći na kraj sa roditeljima koji ponekada nemaju razumevanja za njihov posao i metode rada vaspitača.

Dobrog vaspitača bi, kažu naše sagovornice, osim stručnog znanja stečenog tokom školovanja o tome kako se radi sa decom, trebalo da krasi strpljenje, saosećajnost, poštovanje, ali i izrazita kreativnost, domišljatost, pa i smisao za humor, jer deca očekuju celodnevnu zabavu i igru.

- Iako su mali, svako dete je individua za sebe. Neko se lakše uklapa u sredinu, neko teže. Važno je zato poznavati ih dobro, imati strpljenja za njihove nestašluke, prepoznati njihove promene raspoloženja, pristupiti im sa ljubavlju ukoliko se primeti da imaju neki problem u porodici - kaže Jelena Krstajić.

A na pitanje da li joj pedagoško obrazovanje pomaže u tome, odgovara:

- Verujem da pomaže, ali ceo život sam vaspitač, ne verujem da bih mogla da radim kao pedagog. A ne bih ni želela - kaže naša sagovornica.

Prema važećim propisima, vaspitno-obrazovni rad u predškolskim ustanovama realizuju vaspitači i to medicinska sestra-vaspitač, vaspitač i defektolog-vaspitač, a ove poslove mogu da obavljaju osobe koje imaju adekvatno obrazovanje. Medicinska sestra-vaspitač, sa završenom srednjom školom ovog profila može da se brine o deci od 11 meseci do tri godine, dok je za rad sa decom od tri godine do polaska u školu potrebno imati zvanje vaspitača, tojest završenu višu ili visoku strukovnu školu. Defektolozi vaspitači obrazuju se za rad sa decom sa posebnim potrebama.

Da je u pitanju prilično težak i odgovaran posao brige o najmlađima, pokazuje i istraživanje koje je svojevremeno rađeno u okviru projekta Sindrom sagorevanja na poslu vaspitača a koje pokazuje da su zbog stresnog i napornog posla vaspitači visoko rizična grupa kada je u pitanju ovaj sindrom. Jelena Jovanović kaže da je posao vaspitača često izazovan, a nedostaje im i malo veća sistemska podrška ukoliko se radi o deci koja imaju neke zdravstvene probleme.

Vaspitačice obično u grupi imaju od 18 do oko 30 dece, koliko je u grupama u pojedinim državnim vrtićima. Ovo zanimanje je poslednjih godina prilično traženo, jer je broj vrtića, posebno privatnih, sve veći a i vaspitačice u potrazi za većom zaradom i boljim uslovima rada odlaze sve češće i u inostranstvo.

Zarade vaspitača se u državnim vrtićima kreću od 61.000 do 86.000 dinara, u zavisnosti od stepena obrazovanja i godina rada, dok u privatnim vrtićima one mogu dostići i 100.000 dinara. Razlika je, međutim, i to što u pojedinim privatnim vrtićima vaspitačice tek deo mesečne zarade primaju na račun, dok ostatak dobijaju na ruke.