Zapošljavanje osoba sa invaliditetom: Katarina završila psihologiju, a zvali je da čisti ulice

Beograd nudi najveće šanse za posao osobama sa invaliditetom, ali s druge strane je za mnoge mlade iz unutrašnjosti postala nepremostiva prepreka da pronađu dovoljno plaćen posao koji će im omogućiti da imaju za kiriju u glavnom gradu. Zato sve više njih odlučuje da se posle završenog školovanja vrati kući, a tamo su mogućnosti za zapošljavanje najčešće slabe. Koliko će biti uspešni u tome, ipak, zavisi od fakulteta koji su završili, ili od grada u koji se vraćaju.

To su najčešći problemi koje imaju mladići i devojke koji traže pomoć u beogradskom Udruženju  za mlade i studente sa invaliditetom, a čiji je član i Nevena Jevtić, o kojoj je Infostud pisao krajem prošle godine. Nevena je po objavljivanju našeg teksta dobila ponude za posao i mogla je da bira firmu u kojoj će se zaposliti. Baš na današnji dan, kada se obeležava Međunarodni dan osoba sa invaliditetom (3.decembar), javila nam je da je dobila i unapređenje. Nevena je na najbolji način iskoristila poverenje i šansu koju je dobila, ali mnogi njeni vršnjaci i dalje se suočavaju sa predrasudama i još čekaju svoju priliku.

Katarina i dalje traži svoju šansu

Jedna od njih je i Katarina Pantelić (30), devojka koja je završila osnovne studije iz psihologije i master iz kliničke psihologije i psihoterapije na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu. Morala je da se vrati u Bajinu Baštu, jer nije mogla sama da se stara o sebi, a nije uspela da dobije ni personalnog asistenta.

- Ovih pet godina mi je mnogo teško. Iako je ovo moj grad, nema posla. U maloj sredini vas svi gledaju kroz problem koji imate. Osim pripravničkog staža, nigde nisam imala šansu da steknem neko iskustvo - priča Katarina (na slici).

Povreda na rođenju uzrok je njene dijagnoze - cerebralna paraliza. Kreće se uz pomoć hodalice, polako, a za duže relacije su joj ipak potrebna kolica. Iz opštine su pristali da je prijave za javne radove. Ponudili su joj da sa diplomom mastera i invaliditetom - čisti ulice i priobalje!

Na kraju čak ni taj privremeni posao, daleko ispod njenih kvalifikacija, nije uspela da dobije. Kao obrazloženje rečeno joj je da bi ona ipak radila neke „administrativne poslove“, a da u zgradi nemaju rampu za kolica. Žao joj je što uglavnom mnogi poslodavci osobe sa invaliditetom gledaju kroz fizički izgled i smatraju da treba da budu srećni ako uopšte i dobiju ikakav posao. Zaposliti se u struci - ravno je čudu.

Na konkursu za posao u HR sektoru, u jednom javnom preduzeću u Beogradu, Katarina je stigla do poslednjeg kruga. Ponadala se da će ovog puta dobiti posao. Ipak su je odbili, uz obrazloženje da nemaju toalet za osobe sa invaliditetom. Uzalud je objašnjavala da ona ne koristi specijalan toalet. Propisi su propisi.

- Šaljem CV stalno, svugde gde postoje konkursi. Bila sam i na razgovoru u jednoj kompaniji, a pozicija je bila u sektoru ljudskih resursa. Nisam prošla, jer su primili momka koji je imao više iskustva. Ja nemam dana iskustva, ali nemam jer nisam ni dobila priliku. Specijalizacija su mi klinička psihologija i psihoterapija, ali volela bih da radim i u centru za socijalni rad, školi, na klinici, u kompaniji…samo da dobijem šansu da se pomerim iz ove sredine. U Bajinoj Bašti posla nema. Mladi uglavnom odlaze, društveni život i nije nešto, a sve to utiče na mene. Nadam se da će neko uskoro prepoznati moj trud i želju, mislim da će moje vreme konačno doći, radujem se svim novim prilikama - kaže Katarina za Infostud. 

Nije u svakoj opštini isto: Nikola se zaposlio u struci

Životna priča Nikole Kovačevića (32) je potpuno drugačija. On je još tokom studija znao da neće ostati u Beogradu, a posle završenog Filološkog fakulteta odlučio je da se vrati u Užice. Kasnije je upisao master - upravljanje projektima na Fakultetu organizacionih nauka, a kao stipendista grada, od lokalne samouprave je dobio i posao. Angažovan je na upravljanju imovinom grada. 

- Iako deluje da su u prestonici veće šanse za zaposlenje, za mene je život u manjem gradu bolji. Nisu mi prijale gužve, a nije mi odgovaralo ni to što je sve preskupo. Sa istom platom, kvalitet života je bolji u maloj sredini, jer je sve blizu i dostupnije. Posle dve godine sam dobio stalno zaposlenje - kaže Nikola Kovačević (na slici).

Kao mali je imao saobraćajnu nesreću, njegova dijagnoza je paraplegija, ali kolica nisu prepreka za ostvarenje njegovih poslovnih i životnih planova.

- Angažovan sam na nekoliko projekata i imam dosta posla. Stav je važan, često me ljudi pitaju kako sam prihvaćen, a ja uopšte ne razmišljam o tome da li će me neko prihvatiti, smatram da nama pripada isto kao i svim ostalim ljudima i da moramo tako i da se postavimo i da se zauzmemo za sebe - poručuje Nikola.

Udruženje pomaže tokom studija

Predsednik Udruženja za mlade i studente sa invaliditetom Ivan Miletić, koji je i spona između svih ovih mladih, vrednih i obrazovanih ljudi, kaže da se ta organizacija ne bavi zapošljavanjem, ali da se trude da njihovi članovi ojačaju svoje kapacitete i da se potencijalnim poslodavcima predstave u najboljem svetlu.

- Udruženje im pomaže pri upisu na fakultet i u toku studiranja. Pišemo dopise i molbe za njih. Mi smo im produžena ruka. Tu smo za sve što ne mogu da ostvare samostalno, da dopremo do nekih službi i ministarstava. Zapošljavamo osobe sa invaliditetom preko javnih radova i radimo razne projekte, imamo edukacije, pomažemo im da napišu CV, da bi mogli lakše da se zaposle -  ističe Miletić.

On napominje da je osnovna ideja zapravo da se mladi i studenti okupe, da se druže, da izađu iz svojih kuća, da ne budu stalno sa roditeljima. Kaže da je najviše mladih sa invaliditetom na Pravnom fakultetu u Beogradu, jer je najpristupačniji za njih, dok na ostalima uglavnom i dalje postoje arhitektonske barijere. 

- Dok studiraju, oni imaju siguran i prilagođen smeštaj u domu „Mika Mitrović“ i u „4. aprilu“, ali nakon izlaska iz doma, susreću se sa problemom, jer im stanovi nisu dostupni, naročito za one koji koriste kolica. Svi bi oni želeli da ostanu u Beogradu i da rade, ali i ako bi našli posao, plate su toliko male da ne mogu da priušte zakup stana, koji sada košta i po 600 evra. Oni to na početku karijere i sa poteškoćama koje imaju ne mogu da zarade - objašnjava Miletić za Infostud.

Postoji opcija i za život u državnom domu za odrasle osobe sa invaliditetom, ali čak ni ona nije lako dostupna, jer se formiraju liste čekanja. Pokušavajući da se sklone iz male sredine, sudaraju se sa svim nevoljama koje donosi preskup život u glavnom gradu uprkos većim šansama za zaposlenje. Zato se, kaže, vraćaju kući, a u malim sredinama odakle su potekli, nema radnih mesta, nema sluha za njih.