Zakon o radu ne sadrži posebne odredbe koje bi uredile pitanje radnog vremena zaposlenog za vreme službenog puta, pa se primenjuju odredbe važećih propisa koje se na bilo koji način tiču službenog puta.
Primera radi, kod određivanja prava na naknadu troškova koje zaposleni ima na radu, predviđeno je i pravo na naknadu troškova za vreme provedeno na službenom putu u zemlji i u inostranstvu.
Prema tome, Zakon o radu prepoznaje vreme provedeno na službenom putu, ali ga ne definiše precizno. Naravno, i bez zakonske definicije, ali u duhu važećih propisa, možemo reći da je službeni put svako putovanje prilikom kog je zaposleni izmešten sa svog redovnog radnog mesta i poslat na drugu destinaciju gde ima obavezu da obavlja poslovne zadatke po nalogu poslodavca. Dakle, službeni put je putovanje koje služi poslu i koje zaposleni vrši po nalogu poslodavca. Razlozi za službeni put mogu biti obavljanje određenih radova za poslodavca, prisustvo poslovnim sastancima, edukacija zaposlenih i slično. Zajedničko svim ovim putovanjima zaposlenih je da moraju biti strogo u vezi sa poslom.
Premda i bez preciznog zakonskog određenja, možemo reći da je ovde navedeni opis onoga šta se smatra službenim putem polazna osnova za dalja razmatranja. Ipak, opravdano je postaviti pitanje, kako se onda tretira vreme koje je zaposleni proveo na službenom putu, bez jasne zakonske definicije istog i posebnog uređivanja ovog pitanja? Šta se u praksi smatra službnim putem i kako se računa vreme provedeno na istom? Počećemo sa definisanjem onoga što izvesno ne predstavlja službeni put.
Šta nije službeni put
Na početku ćemo naglasiti da se ne može smatrati službenim putem vreme koje zaposleni provede da bi od mesta svog stanovanja stigao do mesta rada. Prema Zakonu o radu, ugovor o radu mora da sadrži i mesto rada. Preciznije, radno mesto mora biti jasno definisano u ugovoru o radu na taj način da se zna tačna adresa radnog mesta zaposlenog. U tom smislu, vreme provedeno u tranzitu od kuće do posla i nazad se ne računa kao službeni put. Dakle, kada zaposleni potpiše ugovor o radu, njime je jasno definisana adresa na koju treba da se javi radi obavljanja radnih zadataka iz opisa svog radnog mesta. Prema tome, jasno je da unapred zna koliko mu treba vremena da stigne do radnog mesta od mesta njegovog prebivališta i mora da računa na to. Stoga vreme koje provede u putu od kuće do posla i nazad ne može da uđe u radno vreme. Doduše, povreda koja se desi na redovnom putu od kuće do posla i nazad jeste povreda na radu, ali samo vreme provedeno u tom putu ne ulazi u radno vreme.
Šta jeste službeni put u praksi?
Kao što smo rekli, važeći propisi u Republici Srbiji ne uređuju posebno pojam službenog putovanja i pravo na naknadu troškova kod istog, a koje bi se odnosilo na privatni sektor. Zakon samo kaže da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za vreme provedeno na službenom putu u zemlji. Međutim, bliže uređivanje ovog pitanja (šta se smatra službenim putem, koliko minimalno treba da traje, koliki je iznos naknade koji se plaća) prepušteno je poslodavcu. Shodno navedenom, poslodavac opštima aktom i ugovorom o radu definiše šta se smatra službenim putem u zemlji ili u inostranstvu i koliko on traje. Kada je reč o zaposlenima u državnim organima, Uredba o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika (u daljem tekstu: Uredba) uređuje pitanje službenog puta u zemlji i u inostranstvu za zaposlene državnih organa, pa ćemo se osvrnuti na neke njene delove.
Šlužbeni put za zaposlene u državi
Prema Uredbi, pod službenim putovanjem u zemlji podrazumeva se putovanje na koje se zaposleni upućuje da, po nalogu poslodavca, izvrši službeni posao van mesta rada. Službeno putovanje u zemlji može da traje najduže 15 dana neprekidno. Duže od 15 dana može samo ako potrebe posla zahtevaju ili ako započeti posao ne može da se prekine, ali najviše 30 dana neprekidno.
Ovlašćeno lice kod poslodavca izdaje zaposlenom nalog za službeno putovanje u zemlji pre puta. Nalog sadrži ime i prezime zaposlenog koji putuje, mesto i cilj putovanja, datum polaska na putovanje i datum povratka s putovanja, vrstu smeštaja, napomenu o tome da li su obezbeđeni besplatan smeštaj i ishrana, iznos dnevnice, iznos akontacije koji može da se isplati, vrstu prevoznog sredstva kojim se putuje, podatke o tome ko snosi troškove službenog putovanja i način obračuna troškova putovanja
Prema Uredbi, zaposlenom se naknađuju troškovi smeštaja, ishrane, prevoza i ostali troškovi u vezi sa službenim putovanjem u zemlji. Troškovi ishrane i gradskog prevoza u mestu u kome se radi naknađuju se preko dnevnice. Ceo iznos dnevnice isplaćuje se za službeno putovanje koje je trajalo između 12 i 24 časa, a polovina dnevnice za službeno putovanje koje je trajalo između 8 i 12 časova.
Zaposlenom se naknađuju troškovi prevoza u visini troškova prevoza u javnom saobraćaju. Ostali troškovi (prevoz prtljaga i sl.) naknađuju se u visini stvarnih troškova, prema priloženom računu.
Prema Uredbi, na osnovu naloga za službeno putovanje u zemlji, zaposlenom može da se isplati akontacija u visini procenjenih troškova. Time se zaposlenom unapred isplaćuje određena suma novca, paušalno utvrđena, jer je izvesno da će određeni troškovi vezani za putovanje nastupiti, ali nije unapred izvesna visina troškova. Kako zaposleni to ne bi morao da plaća iz spostvenih sredstava, delom mu se troškovi unapred isplaćuju. Ako službeno putovanje ne započne, zaposleni je dužan da isplaćenu akontaciju vrati. Konačna isplata troškova službenog putovanja naknađuje se na osnovu obračuna putnih troškova, uz koji se prilažu odgovarajući dokazi o postojanju i visini stvarnih troškova (karta za prevoz, račun za prenoćište i doručak, računi za ostale troškove i dr.) koji su nastali na putu.
Visina troškova dnevnica
Po Zakonu o radu, naknada troškova za vreme provedeno na službenom putu u zemlji isplaćuje se u visini utvrđenoj opštim aktom, odnosno ugovorom o radu. Ovde smo dali smernice, odnosno ukazali na koji način država plaća troškove nastale službenim putem u okviru naših granica. To može poslužiti kao primer u određeni delovima, ali u određenim stvarima nije dobar uzor (kako smo i naveli u prethodnom delu teksta).
Kao što je pomenuto ranije, visina dnevnice za vreme službenog puta nije zakonski određena, što znači da je odluka u potpunosti na poslodavcu, koji je dužan da navede visinu dnevnice u Ugovoru o radu ili u Pravilniku o radu. Dnevnica mora biti dovoljna da pokrije troškove hrane i prevoza na destinaciji službenog puta i mora biti ista za sve zaposlene u firmi.
Standardna praksa, kada je u pitanju obračun dnevnice u odnosu na trajanje službenog puta, pokazuje da za svaka puna 24h zaposleni ima pravo na 100% dogovorene dnevnice; isto važi i za ostatak od 12h – 24h. Međutim, ako je ostatak manje od 12h, tj. ako je između 8h i 12h, zaposleni ima pravo na 50% dogovorene dnevnice, a u slučaju da je ostatak manji od 8h zaposleni nema pravo na dnevnicu. Isto važi i za službeni put u inostranstvo.
Stav Ministarstva rada
U pogledu tretmana vremena koje je zaposleni proveo na službenom putu, resorno Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Sektor za rad, dalo je Mišljenje br. 011-00-91/2016-02, od 8.3.2016. godine, koje u nastavku u celosti citiramo:
„Zakonom o radu („Sl. glasnik RS“, br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 i 75/2014 – dalje: Zakon), između ostalog, uređuju se radno vreme (čl. 50. i 51), odmor u toku dnevnog rada, dnevni i nedeljni odmor (čl. 64. do 67), preraspodela radnog vremena (čl. 57. do 61) i prekovremeni rad (član 53).
Zakonom nije posebno uređeno pitanje radnog vremena zaposlenog za vreme službenog puta, već se shodno primenjuju napred navedene odredbe Zakona, pri čemu se moraju imati u vidu specifičnosti službenog puta.
Zaposlenom na službenom putu po pravilu se računa i evidentira redovno radno vreme (8 časova) ako je službeni put trajao jednako ili duže od redovnog radnog vremena zaposlenog, bez obzira na to koliko je efektivno radio za vreme službenog puta. Izuzetno, zaposlenom koji je na službenom putu efektivno radio duže od punog radnog vremena, takav rad se posebno evidentira i računa kao rad u preraspodeli radnog vremena ili kao prekovremeni rad u zavisnosti od konkretnog slučaja, odnosno od toga da li je vreme provedeno na efektivnom radu dužem od punog radnog vremena unapred planirano ili se radi o iznenadnom i neplaniranom poslu. Ostalo vreme provedeno na službenom putu preko redovnog (punog) radnog vremena, a koje je provedeno u putovanju, odmoru i dr, ne računa se u radno vreme, odnosno prekovremeni rad ili preraspodelu radnog vremena.“
Navedeni stav, ukoliko bi se u praksi u potpunosti primenjivao, znači sledeće:
1) Ako je službeni put trajao koliko i redovno radno vreme (8 časova) i evidentira se kao redovno radno vreme, bez obzira na to koliko je zaposleni efektivno radio za vreme službenog puta.
2) Izuzetno, zaposlenom koji je na službenom putu efektivno radio duže od punog radnog vremena, takav rad se posebno evidentira:
a) U slučaju da je vreme provedeno na službenom putu duže od redovnog radnog vremena bilo unaped planirano, računa se kao rad u preraspodeli radnog vremena;
b) Ukoliko se radi o iznenadnom poslu, kada je vreme provedeno na efektivnom radu neplanirano bilo duže od punog radnog vremena, računa se kao prekovremeni rad.
3) Ostalo vreme provedeno na službenom putu preko redovnog (punog) radnog vremena, a koje je provedeno u putovanju, odmoru i dr., ne računa se u radno vreme, odnosno prekovremeni rad ili preraspodelu radnog vremena. Primer za ovo bi bio, kada je zaposleni upućen poslom na sastanak u drugi grad, van svog mesta rada, pa odluči da na putu kući poseti susedni grad: ovo putovanje nije deo službenih obaveza i ne računa se kao službeni put. To je lična odluka zaposlenog i to ne radi po nalogu poslodavca i u poslovne svrhe.
Minimalna i maksimalna dužina službenog puta nije određena zakonom, već je na poslodavcu da to odredi opštim aktom i radnim ugovorom. Nužno je definisati početak službenog puta datumom i časom, jer je satnica relevantna za obračun dnevnice, i beleži se u nalogu za službeno putovanje.
Kao što je već pomenuto, ne postoje zakonske odrednice koje ograničavaju trajanje službenog puta, ali ipak postoji zakonom definisana razlika između poslovnog putovanja i rada u inostranstvu. Naime, ukoliko zaposleni provede duže od 30 dana, u kontinuitetu, u inostranstvu ili provede više od 90 dana, sa prekidima, to se već može računati kao rad u inostranstvu.
Zaključna razmatranja
Interesantno je pomenuti i praksu u okviru Evropske unije. Naime, Sud Evropske unije je u jednoj svojoj Odluci izneo stav da, kada radnici koriste službeno vozilo tokom radnog vremena za put od mesta stanovanja do klijenta kojeg je odredio njihov poslodavac ili za povratak s posla na mesto boravišta – to bude smatrano „radnim vremenom“. Tačnije, za te radnike se, prilikom putovanja, mora smatrati da „rade“. Ova norma važi i za odlazak od mesta gde se nalazi jedan klijent na mesto gde se nalazi drugi klijent. Isključenjem vremena njihovog putovanja između mesta boravišta i klijenta iz pojma „radnog vremena”, radnicima bi se kršilo garantovano minimalno vreme odmora.
Imajući u vidu prethodno citirane propise, te stav nadležnog Ministarstva, može se zaključiti sledeće:
Vreme provedeno u putu, koji se preduzima po nalogu poslodavca, i koji se obavlja na taj način da zaposleni, radi obavljanja radnih zadataka, odlazi u mesto koje nije njegovo mesto rada prema ugovoru o radu, smatra se vremenom provedenim na radu.
