Stevan Piale: Nema slađih para od onih koje sam zaradiš

Igra u nekoliko aktuelnih predstava, sprema nastupe za decu sa trupom Čiča Mičino pozorište, njegov glas mališani prepoznaju u velikom broju crtaća koje sinhronizuje, a najveću popularnost stekao je igrajući jednu od glavnih uloga u televizijskoj seriji Igra sudbine, koja već godinama ne silazi sa trona gledanosti. Glumac Stevan Piale, važi za vrlo talentovanog, zauzetog i aktivnog na više frontova, a govoreći o svom prvom poslu, čini se da je oduvek bio preduzimljiv.

Strasni je navijač, član je i jednog muzičkog benda, a Fakultet dramskih umetnosti upisao je, kako kaže, ne da bi postao glumac, već “kao ličnu terapiju” za nesigurnost i stidljivost.

Ja sam vredno radio, a tata uredno isplaćivao

Za Infostudov serijal Moj prvi posao, Stevan navodi da je svašta u životu radio, ali da čak nije siguran šta bi naveo kao prvi posao. Zato, smatra, da njegova priča o prvom poslu ima nekoliko verzija.

– Za vreme bombardovanja 1999, drugari iz kraja su preprodavali cigarete, pa sam nekoliko puta bio na zameni. Kupimo cigarete na nekoj trafici i onda ih prodajemo ispred jedne prodavnice. Sećam se da to nije bilo baš naivno da se radi, ali je nama, klincima, bilo uzbudljivo – priseća se Piale.

Ako se ovaj poslovni flert u “sivoj trgovini” ne računa za ozbiljno, prva plata za koju se više namučio došla je nekoliko godina kasnije

– Radio sam kratko na građevini kad smo pravili kuću u Popincima. Doduše, to je tata plaćao, ali posao je posao, a plata je plata. Ja sam vredno radio, on je uredno isplaćivao – navodi naš sagovornik.

Gluma je došla tiho i postepeno

Pre nego što je krenula profesionalna karijera i neki ozbiljniji honorar, bilo je tu mnogo raznih poslova i poslića.

– Cepao sam karte i radio na ulazu u okviru BELEF festivala. To je bilo 2005 -2006. godine, imao sam 17, 18 godina. Pravio sam rekvizitu za predstavu „Elektra“ takođe u okviru BELEF-a – ističe Piale za Infostud i dodaje da kao jedan od lepših perioda pamti kada je često statirao u Narodnom pozorištu, prvo u operama, posle i u nekoliko dramskih predstava.

Prvi glumački angažman bila je uloga u seriji „Selo gori a baba se češlja“ i uloga u predstavi „Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi“.

– Bilo je zarade, ali taj period više pamtim po tome što mi je sve bilo novo, otkrivao sam tek kako izgleda glumački svet, život i sećam se da sam baš uživao u svemu tome.

Prvu ozbiljnu zaradu doneo mu “Šešir profesora Koste Vujića”

Ne seća se koliko su iznosili ti honorari, niti na šta ih je potrošio, ali priznaje da pamti tek prvu veliku platu i to kako je došla i otišla.

– Bio je to novac za snimanje filma i serije „Šešir profesora Koste Vujića“. Sećam se da mi je, kada je legla prva rata honorara, tata rekao da moramo da sednemo da pričamo. Video sam da je situacija ozbiljna, ali nisam znao o čemu se radi. Pitao me je prvo koliko su mi para uplatili i šta planiram da radim sa tim novcem. Rekao sam mu da mi je plan da konačno kupim “kršten” kompjuter. Onda je on preračunao koliko mi novca ostaje posle kupovine kompjutera i rekao da ima odličnu ideju kako da potrošimo ostatak para – kaže Stevan za Infostud.

Kako dodaje, otac mu je izneo neobičan “biznis plan”.

– Rekao mi je da jedan čovek sa Poljoprivrednog fakulteta prodaje odličnu rakiju od jabuke, da mu je ostalo još pedesetak litara i da ne smemo to da propustimo. Kaže, često nam dolaze gosti, uvek nam je puna kuća, a ta rakija može da bude samo bolja ako bude stajala. Tako sam poslušao oca i kupili smo svu tu rakiju i moram da kažem da nam je stvarno dugo potrajala.

U svet glume je, kako naglašava, ušao ne da bi postao glumac, nego da bi pre svega rešio neke svoje lične strahove i suočio se sa problemima.

– Oduvek je postojala privrženost glumi, neki blagi flert sa glumom, ali sam ga godinama uspešno krio u nekoj fioci. Čak ni Akademiju nisam upisao prvenstveno zbog same glume. Više sam na ceo taj upis gledao kao na terapiju koja mi je u to vreme bila neophodna. Bio sam stidljiv i zatvoren i nekako sam u glumi video priliku da kroz razne likove probam da kažem sve ono što nisam smeo i mogao da uradim u svoje ime. Tek sam na četvrtoj godini prelomio da želim da se bavim glumom.

Uvek ima vremena da se nešto radi

Trenutno sa Čiča Mičinim pozorištem Stevan sprema dečiju predstavu „Kanjoš Macedonović“, a premijera će biti u septembru. Uskače i u veliku ulogu u predstavi „Suze su ok“ u Narodnom pozorištu, a igra i u još desetak predstava. Posle odmora, nastavlja snimanje popularne serije sa malih ekrana.

Među svoje najveće kvalitete kada je posao u pitanju smatra istrajnost, trud i želju. Na to je i najponosniji. Mlade glumce ili one koji će tek to da postanu posavetovao bi da sebi daju vremena, da budu vredni i da ne zaborave da se igraju. Takođe veruje da jedno ne isključuje drugo i da i uz školu uvek mogu da nađu prostora za neki honorarni posao.

– Nema slađih para od onih koje sam zaradiš i nema lepšeg osećaja nego kada u tim godinama imaš svoje – zaključuje Piale.