Ćureća prštutica porodice Bunčić: Kako su dva brata dedin „spektakl ukusa“ pretvorili u brend sa dušom

Dok otvarate pažljivo upakovanu domaću ćureću pršutu koju proizvodi porodica Bunčić, ne otvarate samo delikates, otvarate priču u kojoj su ljubav i umešnost jednog deke pretočene u proizvod koji sa ponosom razvijaju njegovi potomci.

Njegovi unuci, Miroslav i Mirko Bunčić odlučili su da imenom i prezimenom stanu iza kvaliteta i tako je nastao proizvod koji je zdrav, ukusan i iz godine u godine sve češći na mnogim trpezama. 

Ova dvojica braće danas su najbolji poslovni partneri. Jedan zaposlen u finansijama, drugi u svetu marketinga. Jedan realista koji stoji čvrsto na zemlji, a drugi kreativac koji voli da mašta. 

– Kao da sam ja balon, a Miroslav me drži za kanap da ne odletim – priča Mirko Bunčić za Infostud. Ova neobična ravnoteža oduvek je postojala, a naš sagovornik smatra da je upravo ona snaga koja ih i danas pokreće u poslu. 

 – Nekad se desi da se zbog primarnih poslova i obaveza ne čujemo i po dve nedelje, a sve funkcioniše savršeno. Deluje kao da se razumemo i sa nula komunikacije –  dodaje on. 

Ćureća pršuta? Hajde da probamo 

Pršuta je u domu Bunčićevih bila standard od davnih dana. Nije bilo nijednog većeg okupljanja bez nje. 

– Deka je sušio meso, bukvalno sve, tako da je i pršuta oduvek bila na trpezi. A onda je mama dedi dala predlog da proba da osuši ćurku jer je zdravija od svinjetine. On je poslušao, a mi smo dobili spektakl od ukusa koji je uvek prvi nestajao sa tanjira –  priseća se Mirko. I možda bi sve ostalo samo porodična tradicija da se jednog dana nije desio gubitak koji je sve promenio. Baka je preminula, a deka počeo da kopni. U želji da vrate njegovom životu smisao Mirko i Miroslav su mu predložili da počnu da proizvode pršutu za prodaju. 

– Njih dvoje su proveli 60 godina zajedno. Kad je baka umrla, deda je po ceo dan razmišljao samo o tome kako hoće kod nje. I tako smo shvatili da pod hitno moramo nešto da preduzmemo, a ideja se sama nametnula. Deda je samo pitao zabrinuto „Pa deco, ko će to da kupuje, to je skup proizvod? Ćurka izgubi pola težine prilikom sušenja“, ali je prihvatio. I živnuo –  kaže naš sagovornik. Sa osmehom se priseća da je prva tura „na veliko“  iznosila 100kg. Dobili su 50kg mesa i sve do grama prodali za 6 dana. Svake naredne godine porizvodnja je „zdravo rasla“, a trenutna kilaža koju porizvode iznosi dve tone.  

Ove godine smo sve što smo proizveli prodali već u februaru 

Ćureća pršuta porodice Bunčić jedan je od retkih proizvoda kojoj kvantitet nije narušio kvalitet. U njoj nema aditiva, konzervansa niti bilo kojih drugih dodataka osim „prirode“. Samo domaće meso, beli luk i himalajska so.  

– Ovo je nasleđe našeg deke i sa tim nema šale. Nema opadanja kvaliteta zarad veće zarade. Čekamo da priroda kaže „može“.  Sušimo kada dođe hladno vreme. Nema komora, nema forsiranja. Samo prirodan tok. Deka je uvek pričao, kad se popneš na tavan nema biranja, ovo je za kuću, ovo je za komšiju, ovo je za prodaju. Uzimaš redom. Sve mora da bude istog kvaliteta. I to je filozofija koje se držimo od početka –  kaže Mirko. Potvrda da njihova pršuta nije samo ukusna „poslastica“ već i nutritivni fenomen stigla je na startu. 

– Kada smo mi počinjali  proizvodnju nismo znali ništa osim onog što smo videli od dede. Ali proizvodnja za kuću nije ista kao ona za prodaju. Nama je trebala deklaracija, analize, tehnolog. Da papirom stojimo iza onog što pravimo i da pokažemo šta to ima unutra.  Kad nam je stigao izveštaj, sećam se da nam je žena koja je na njemu radila samo rekla „Ovo je vrhunski proizvod.  Na 100 grama vi imate 45g proteina 1g masti.  Ovo velikm slovima da stavite na etiketu“ – prepričava s ponosom.  

Komadi koje prodaju uglavnom imaju između 350 i 550 grama i najčešće toliko ljudi poruče za prvu degustaciju. Neke pordžibine idu i do 10 kg, dok je najveća za sada bila 40 kg.  

– Kad su mama i tata otišli u penziju, prešli su na selo i sada su glavni u proizvodnji. Mama je, između ostalog, zadužena za baštu, njen domaći luk ide na ćureće meso. Tržište nas gura napred. Pre dve godine rasprodali smo sve do aprila, prošle godine već u martu, a ove u februaru. Zato polako krećemo u proširenje –  kaže Mirko.  

Tokom godine njihovi proizvodi se mogu pronaći u nekim specijalizovanim prodavnicama, ali oko 80 odsto prodaje i dalje ide preko Instagram profila, sajta i kroz preporuke stalnih kupaca.  

– Iako dolazim iz sveta marketinga, kada je pršutica u pitanju, nikada se nismo bavili klasičnim marketingom niti smo ulagali u plaćene reklame. Sve se širilo organski, ljudi probaju, oduševe se, preporuče dalje. I tako smo rasli.  Nije lako, ali kada radiš ono što voliš i imaš dobar proizvod, zapravo jeste. Ima i onih koji  kupe veće količine pa zamrznu. Naš proizvod je takav da ni posle odmrzavanja ne gubi puno. Ukus, tekstura, sve ostaje gotovo isto – objašnjava naš sagovornik.  

Nema recepta za uspeh, svako uči iz svog iskustva 

Kao neko ko predaje Brend strategiju na fakultetu, Mirko kaže da studentima uvek ističe da su kod brenda najvažnije vrednosti i ono u šta taj brend veruje.  

– Zato čitav tim mora da ih deli. Lako ćete vi nekoga naučiti poslu, ali ne možete ga naučiti vašim vrednostima ako su njegove drugačije. Mi smo sve ono što gajimo u porodici preneli u naš proizvod. I mislim da se to vidi – objašnjava. 

Onima koji bi da započnu vlastitu priču poručuje da znanje drugih može pomoći da manje puta padnete, ali svoj put morate sami da ispišete. 

– Skoro sam pročitao super tekst, gde poznati uspešni ljudi dele lična iskustva o svom „usponu“. Zanimljivo je da većina njih kaže, da kada bi ponovo krenuli sa  znanjem koje sada imaju, ne bi stvorili isto. Jer na tom putu kad kreneš stvari se spontano dešavaju. Iskaču prilike koje koristiš ili propuštaš. Problemi koje rešavaš ili ne uspevaš da rešiš, ali koji te usmeravaju i oblikuju. Inspirativne priče su po meni dobre za motivaciju ali mislim da svako treba da trasira svoj put –  smatra i dodaje da su kratkoročna planiranja u stvari greška. 

– Dugoročno planiranje je gotovo nestalo. Dve, tri, pet godina zvuči tako daleko, a zapravo je blizu. Dugoročni planovi su po meni ključni. Trebalo bi više da razmišljamo šta možemo da uradimo danas da bismo kroz nekoliko godina bili tamo gde želimo da budemo –  zaključuje Mirko Bunčić..