Kad je CV pun predrasuda: Kako do posla dolaze mladi sa invaliditetom?

U Srbiji živi 13.730 mladih sa invaliditetom, koji imaju između 15 i 34 godine. Gotovo svaki treći mladić ili devojka, koji imaju probleme sa sluhom, vidom, kretanjem ili sa komunikacijom i samostalnošću završio je samo osnovnu školu, a radi tek svaki peti. Pristup obrazovanju ovoj osetljivoj grupi mladih je otežan, a to se kasnije vidi i kroz njihov udeo na tržištu rada. Popis stanovništva iz 2022. registrovao je 77 odsto ekonomski neaktivnih, dok je među onih 23 odsto ekonomski aktivnih mladih osoba sa invaliditetom, 7,2 odsto nezaposlenih, a svega 2.170 ili 15,8 odsto radi. 

Ovi podaci, iz publikacije Republičkog zavoda za statistiku (RZS), „Demografski profil mladog stanovništva Srbije“ pokazuju isključenost mladih sa invaliditetom iz društvenih i ekonomskih tokova, nekad zbog vrste invaliditeta, nekad zbog nejednakih i ograničenih mogućnosti na tržištu rada i slabog odgovora države na njihove specifične potrebe. Mnogi od njih probleme u funkcionisanju imaju od rođenja, pa im još od ranog detinjstva, predsrasude prave psihološke prepreke, a stepenice najčešće fizičke, na putu do prvog zaposlenja. 

„Često ne biraju školu ili fakultet prema svojim interesovanjima, već prema tome koliko je ustanova pristupačna i dostupna. Kada traže posao, često nailaze na nedostatak obuka koje su prilagođene  za osobe sa invaliditetom, a tu su i diskriminacija i predrasude koje ih dodatno sputavaju. Oglasi za posao retko jasno navode da su otvoreni za osobe sa invaliditetom, pa su oni praktično nevidljivi u tom procesu. Na sve to se nadovezuje i problem nepristupačnih radnih prostora i tehnologije, što dodatno otežava uključivanje osoba sa invaliditetom na tržište rada“, kaže Tanja Radović Krstić, iz Foruma mladih sa invaliditetom (FMI), koji od 2008. godine intenzivno radi na podršci zapošljavanju osoba sa invaliditetom na otvorenom tržištu rada. 

Većina osoba sa invaliditetom može obavljati širok spektar poslova, pogotovo kada imaju tehnološku podršku, kao što su softveri i asistivne tehnologije, kada im se omogući fleksibilno radno vreme ili prilagođavanje radnog mesta i radnih zadataka. Ipak, ponuda poslova najčešće se svodi na rad u administraciji, call centrima, na pomoćne poslove u trgovini, proizvodnji i održavanju higijene. Pozicije u menadžmentu, IT-u ili kreativnim industrijama, retko se nude, iako mnogi kandidati u svom CV-ju imaju kvalifikacije za to. 

Država je pre 15 godina zakonom propisala obavezu zapošljavanja osoba sa invaliditetom, ali poslodavci i dalje radije plaćaju penale nego da ih zaposle. Razlozi za to su brojni – od nedostatka informacija i edukacije, preko predrasuda, pa do neprilagođenog radnog okruženja. Velike kompanije i strane firme su spremnije, jer imaju razvijene politike inkluzije i HR resurse, dok male firme često izbegavaju zapošljavanje zbog ograničenih budžeta i neinformisanosti, ali u FMI ističu da primeri dobrih praksi postoje i da svedoče da može drugačije. 

„Zakonska obaveza da poslodavci sa više od 20 zaposlenih moraju da zaposle osobu sa invaliditetom predstavlja važan korak ka inkluziji, ali u praksi efikasnost zakona je ograničena. I dalje to rade radi formalnog ispunjavanja zakona, a ne iz uverenja u vrednost i potencijal inkluzije.

Mnogi poslodavci biraju da plate naknadu, umesto da zaista zaposle osobu sa invaliditetom, često zbog predrasuda, nedostatka informacija i administrativnih prepreka, jer je pristup subvencijama i programima podrške često komplikovan.  Takođe, inspekcijski nadzor je slab, a sankcije nedovoljno odvraćajuće“, ističe Tanja Radović Krstić. 

U FMI ističu da država može da pomogne i da bi trebalo da pojednostavi procedure za subvencije i prilagođavanje radnih mesta, jer su sada prilično komplikovane i obeshrabruju poslodavce. Ukazuju i da je važno da se pojača inspekcijski nadzor nad primenom zakona, kako bi se obezbedilo da obaveza zapošljavanja osoba sa invaliditetom ne ostane samo na papiru. Značilo bi i da država aktivno promoviše pozitivne primere zapošljavanja, jer oni motivišu druge poslodavce da slede taj put. 

„Poreske olakšice za firme koje zapošljavaju osobe sa invaliditetom bile bi dodatni podsticaj. Sredstva iz Fonda za profesionalnu rehabilitaciju se trenutno ne koriste optimalno, često se raspoređuju netransparentno i ne usmeravaju se direktno ka merama koje zaista podstiču zapošljavanje. To je prostor za ozbiljno unapređenje“, smatra Tanja Radović Krstić. 

Kome je najteže da pronađe posao? 

Ona napominje da postoji razlika kada je u pitanju mogućnost zapošljavanja u odnosu na vrstu invaliditeta i da osobe sa oštećenjem vida, posebno one koje imaju delimičan vid, mogu lakše da se uključe u radni proces uz odgovarajuće asistivne tehnologije i prilagođene softvere, dok su kod osoba koje su potpuno slepe prepreke znatno veće. Pored predrasuda poslodavaca da neće moći samostalno da obavljaju zadatke, tu su i tehnički problemi, poput nedostatka asistivne tehnologije, nepristupačnih softvera i nepostojanje obuka. 

„Najveće izazove beležimo kod osoba sa intelektualnim teškoćama, koje poslodavci retko zapošljavaju, uglavnom iz straha da neće moći da obavljaju zadatke bez stalnog nadzora. Slična situacija je i sa osobama sa mentalnim teškoćama, zbog predrasude o ‘nepredvidivom ponašanju’. Zakon ne pravi razliku među vrstama invaliditeta, pa se kvota računa isto, što dovodi do toga da se poslodavci najčešće odlučuju za osobe sa lakšim telesnim invaliditetom. Ključni problem nije u sposobnostima ljudi, već u nedostatku sistemske podrške“, ukazuje Tanja Radović Krstić. 

Ona ističe da mladi sa invaliditetom kao najveću prepreku navode nedostatak realnih prilika. Često se susreću sa dvostrukim porukama – formalno poslodavci deluju otvoreno, ali u suštini postoji nepoverenje. Predrasude su i dalje snažno prisutne, a dodatni problem je nedostatak prilagođenih radnih mesta. Na sve to se nadovezuje i činjenica da su praktično nevidljivi u oglasima za posao, jer se retko naglašava da su pozicije otvorene i za osobe sa invaliditetom. Sve to zajedno stvara osećaj da vrata nisu zaista otvorena.   

Kako Forum pomaže mladima sa invaliditetom? 

Prema podacima RZS, čak 28,8 odsto mladih sa invaliditetom je završilo samo osnovnu školu. Osobe sa invaliditetom su najviše upućene na srednje stručne škole, bilo da su trogodišnje ili četvorogodišnje, dok je gimnaziju završilo svega 6,42 odsto. 

„Mladi sa invaliditetom kvalifikacije pre svega stiču kroz formalno obrazovanje, ali i kroz programe obuka koje organizuju NVO i centri za zapošljavanje. FMI realizuje obuke koje unapređuju profesionalne kompetencije, kurseve stranih jezika i digitalnih veština i radne prakse koje mladima pružaju priliku da steknu konkretno iskustvo i lakše se uključe na tržište rada“, kaže Tanja Radović Krstić. 

Karijerni centar u Beogradu, koji radi svakog radnog dana, pruža usluge individualnog savetovanja, podršku pri izboru odgovarajućih profesionalnih ciljeva i grupne radionice ličnog razvoja, motivisanje i osnaživanje za aktivno traženje zaposlenja, individualno praćenje u skladu sa planom zapošljavanja i predviđenim merama podrške, organizovanje i usmeravanje na radnu praksu ili profesionalnu obuku, podršku u prepoznavanju individualnih potreba za prilagođavanjem radnog mesta i radnih zadataka,pripremu za razgovor za posao, kao i podršku u pisanju CV-a.   

FMI pruža savetodavnu i konsultativnu podršku poslodavacima u cilju jačanja internih kapaciteta i procedura za zapošljavanje osoba sa invaliditetom, kroz realizaciju treninga, savetodavne i konsultativne usluge, mrežu poslodavaca za zapošljavanje osoba sa invaliditetom i portal za zapošljavanje.  

Tanja Radović Krstić ističe da je za veću vidljivost mladih sa invaliditetom na tržištu rada, potrebno mnogo više od zakonskih obaveza. 

„Pre svega, važne su kampanje koje podižu svest o sposobnostima i potencijalu osoba sa invaliditetom, jer se i dalje borimo sa predrasudama. Mladi sa invaliditetom moraju biti aktivno uključeni u job sajmove i sve događaje gde se poslodavci susreću sa kandidatima. To je prilika da pokažu svoje veštine i direktno komuniciraju sa kompanijama“, poručuje Radović Krstić. 

Ključna je, međutim, promocija uspešnih primera zapošljavanja, jer kada poslodavci vide da inkluzija funkcioniše u praksi, mnogo lakše se odlučuju da i sami naprave taj korak.