Menu
Baletski posao nije nimalo lak – Do gracioznosti i nežnosti se dolazi teškim i napornim vežbanjem
Autor - Redakcija Poslovi Infostud | Svi tekstovi
Autor - Redakcija Poslovi Infostud | Svi tekstovi
Ono što publika vidi i dobije, igra koja je zadivi i zanese, najlepši je deo jedinstvenog zanimanja baletskih igrača. Iza sve te lepote, gracioznosti, nežnosti i strasti, međutim, leži mnogo grubog, strogog i napornog rada.
Svakodnevne višesatne, zahtevne vežbe, često na granici izdržljivosti, bolovi u kolenima i stopalima, pa i čitavom telu, neprestano dokazivanje i usavršavanje – svakodnevica su ovog umetničkog poziva. Za sve one koji su deo njega, sve ovo je mala cena koju plaćaju za neizrecivo zadovoljstvo i trenutak kada su na sceni.
Da je baletski posao na neki način i rudarski, potvrđuju na nam Jelena Momirov i Miloš Živanović, članovi baletskog ansambla Narodnog pozorišta.
U beogradsku baletsku školu “Lujo Davičo”, Jelena je krenula slučajno. Zbog problema sa kičmom i lošeg držanja, koje su doktori zapazili na sistematskom pregledu u predškolskom uzrastu, posavetovali su njene roditelje da ćerku upišu na nekoliko odabranih sportova ili balet.
– Nisam tada slutila da će mi se ovaj ples podvući zauvek pod kožu. A videlo se vrlo brzo da je talenat nesporan, iako me je do baleta dovela slučajnost – priseća se naša sagovornica i dodaje da kada je došlo vreme da se izabere srednja škola, nije bilo dileme da će nastaviti da se školuje za baletski poziv.
– Krenula sam u Srednju baletsku i već na samom početku imala veliku sreću da budem zapažena. U Narodnom pozorištu se spremalo Labudovo jezero, a nedostajalo je nekoliko balerina, pa je direktorka baleta Lidija Pilipenko došla u školu da izabere dve “labudice”. Zapala sam joj za oko, videla me je u toj ulozi i to je bio početak moje baletske karijere. I sada se živo sećam tog prvog velikog uzbuđenja na sceni. Taj osećaj ogromnog zadovoljstva, adrenalina i neke vrste potpunog bega od realnosti, i dalje me, tri decenije kasnije, istim žarom izvodi na pozornicu. Od tog trenutka sam paralelno, išla i na časove u školi, ali i sve više bila angažovana u Narodnom pozorištu – priča nam Jelena koja je jedna od oko 100 članova ansambla. Kako kaže, balerine su znatno brojnije od muških kolega, pa je samim tim i teže probiti se, dokazati, izboriti i za mesto i ulogu.
– Sa jedne strane, baletski posao poput drugih, ima svoja pravila i radno vreme, ali i tu neuhvatljivu dimenziju, tipičnu za umetnosti. Moram da kažem da je ovo još jedno zanimanje u kom nam je teže nego muškim kolegama. Osim što je veća konkurencija, majčinstvo može mnogo toga da promeni, pa je vraćanje u formu i kondiciju veliki izazov – objašnjava Jelena.
Radni dan balerine u Narodnom pozorištu na papiru traje od 10 do 16 časova, šest dana u nedelji, ali se ova satnica probija gotovo svakog dana. Probe i vežbe održavaju se i pre i posle podne, a pred predstavu, traju mnogo duže. Jelena je prošlog meseca igrala u 12 predstava, iako nisu sve bile podjednako zahtevne, tražile su ogroman trud, naročito za balerinu u njenim godinama – 42, što je za njene koleginice u svetu uobičajen period za odlazak u zasluženu penziju.
-Sa svakom novom predstavom, telo baletskog igrača sve se više troši, a svaki okret ili skok za nas mogu biti pogubni. Medicinske analize su pokazale recimo da moja stopala, zbog dugogodišnjeg igranja, odgovaraju stopalu žene od 60 godina, priča Jelena i dodaje da se razlikuju aktivnost i angažman mlade balerine i nekog ko je poput nje na zalasku karijere.
– Već posle 30. godine, promene kreću prvenstveno u kondiciji. Ne može više da se izdrži kao sa 20 godina. Česte su i povrede, a najteže mi je bilo kada sam morala da odigram svoju tačku na sceni u najvećim bolovima, pošto mi je prilikom skoka pukao mišić na listu.
Za baletski poziv u Srbiji postoje osnovne i srednje škole osim u Beogradu, još i u Pančevu i Novom Sadu. U srednjoj školi u prestonici, na sva tri odseka – za klasičan balet, savremenu i narodnu igru upiše se 160 učenika u 16 odeljenja (igračke klase).
–Procenjuje se da se svake godine iškoluje oko 16 balerina, dok nas muških igrača bude u najboljem slučaju – jedan u generaciji – kaže Jelenin kolega iz ansambla Narodnog pozorišta, Miloš Živanović. Školovanje je započeo na odseku Narodne igre, ali se prebacio na klasičan balet gde je oduvek vladala jagma za muškim igračima.
– Zbog tog problema sa manjkom muškaraca u baletu, umesto za osam, koliko regularno traje školovanje za ovaj poziv, muški igrači mogu da zavše i osnovnu i srednju baletsku školu za četiri godine. Iskoristio sam ovu okolnost, ali i talenat, pa sam tako dospeo u klasičan balet – priseća se naš sagovornik. Miloš nastupa već 15 godina i jedan je od malobrojnih muških članova ansambla Narodnog pozorišta, koje je prinuđeno da baletane “uvozi” iz inostranstva.
– Od rata u Ukrajini, ima Rusa, ali i Japanca, Kineza… Inače su Italija, Francuska, Engleska, a pre svega Rusija zemlje u koje baletski igrači najradije odlaze na usavršavanje, objašnjava on za Infostud i dodaje da bez obzira na velike napore i neadekvatnu zaradu, ne bi svoj posao zamenio ni za jedan drugi.
-Kada spremam predstavu, u Pozorištu sam po ceo dan. Ujutru su baletske vežbe zagrevanja, održavanja tehnike, to je obavezna rutina igrača, a popodne probe i uvežbavanje koreografije. Sav taj trud za blještavi minut na sceni. To je san koji iznova živim i koji nas, ubeđen sam, sve drži u ovom poslu.
Slično kao i kod Jelene i u Miloševom baletskom putu važnu ulogu je imala Lidija Pilipenko.
– Kada je za predstavu koju je režirala “Dama sa kamelijama” tražila igrače, gledala nas je sve kako igramo, a zatim me je uzela za ruku izvela i rekla: “Želim da svi igrate ovako”. Bio sam ponosan. Mislio sam da neću ni upasti, a postao sam deo ansambla.
Kako naši sagovornici kažu, iako je balet u Srbiju stigao sa samog izvora, iz Rusije i ima već dugu tradiciju, većina baletskih igrača mora da radi i dodatne poslove da bi pristojno živela. Najčešće se trude da ostanu u umetnosti, pa pokreću škole baleta, za decu i odrasle, bave se mentorstvom i pedagoškim radom. Međutim, često su, kažu prinuđeni da rade i neke potpuno drugačije poslove, daleko od scene. Odlaze na studije, obuke i menjaju životni poziv.
Dok Miloš drži nastavu za đake u nekoliko gradova u unutrašnjosti, stalno je na putu i sa koferima, Jelena u Beogradu drži vežbe za odrasle, a nedavno je čak položila licencu za prodavca nekretnina. Iako baletski igrači imaju beneficirani radni staž i mogu ranije da odlaze u penziju, većina njih ipak bira da ostane u baletankama do pedesete najviše iz finansijskih razloga.
-Da smo recimo u Operi u Parizu, na svoj 42. rođendan ponosno bi prepustili mesto mladim igračima koji su tek završili srednju baletsku školu. Kod nas grači u tim godinama ne mogu da odigraju mnoge činove, često samo ispunjavaju formu. Nije uopšte lako ni mladim plesačima, koji godinama rade na ugovore, odustaju i od čekanja i od baleta – pričaju Jelena i Miloš i dodaju da je slično i u ostalih nekoliko teatara u Srbiji gde se još mogu zaposliti njihove kolege.