Menu
Milan Predojević, pravnik kome rado pišete: Često nema poverenja između radnika i poslodavca!
Autor - Natalija Sekulić | Kako da naš sajt radi za vas
Autor - Natalija Sekulić | Kako da naš sajt radi za vas
Ukoliko ste bar jednom u životu posetili blog sajta Poslovi.infostud.com, velike su šanse da ste pročitali neki od tekstova našeg saradnika, pravnika Milana koji profesionalno, revnosno i sa puno elana odgovara na razna pitanja, zavrzlame i nedoumice iz oblasti Radnog prava.
Milan Predojević, ima toliko upita i komentara na blogu koji piše, da je očigledno koliko ova oblast zaokupljuje i interesuje posetioce našeg sajta.
U razgovoru za naš sajt, Milan prvi put pojašnjava šta je to što ga motiviše u radu, i zbog čega naši ljudi u tako velikom broju, iz nedelje u nedelju, preispituju svoje pravne odluke, šta ih najviše muči, i kako da dođu do najboljeg rešenja.
– Jednom rečju – nepoverenje. Radni odnos da bi bio uspešan mora da bude satkan od poštovanja i poverenja između poslodavca i zaposlenog. Jednom kad se ta složena konstrukcija odnosa zaposleni – poslodavac naruši, počinje sumnja u dobre namere druge strane. Ako zaposleni savesno i kvalitetno ispunjava svoje radne zadatke, a poslodavac takav trud radnika vrednuje kroz odgovarajuću zaradu i realizaciju svih prava koja su propisima garantovana zaposlenima, problema nema.
Ukoliko bilo koja od strana počne da izbegava svoje obaveze, druga strana u radnopravnom odnosu će u nju izgubiti poverenje. Kada zaposleni prvi put bude nezadovoljan postupkom poslodavca, počeće da preispituje svaki njegov potez. Ako mu se uskrati plaćanje prekovremenog rada, sumnjaće i u to da li mu se obezbeđuje pravo na odmor, na isplatu naknade zarade tokom bolovanje, generalno počeće da sumnja u to da li poslodavac ceni njegov trud i da li mu obezbeđuje prava koja su garantovana ugovorom o radu i zakonom. Lično sam mišljenja da ako tu nastupi nepopravljiva šteta, radni odnos nema budućnost i neće biti plodonosan niti za jednu stranu.
– Ubedljivo najviše pitanja stizalo je za tekstove koji se tiču prava na trudničko bolovanje i porodiljsko odsustvo. Ovo je negde i razumljivo imajući u vidu da se radi o vrlo važnom i osetljivom periodu u životu svake žene i njene porodice. Poslednje što je u tom razdoblju života potrebno su problemi u ostvarivanju prava na odsustvo i odgovarajuću naknadu zarade. Jednostavno, naše sugrađanke žele da se u potpunosti posvete održavanju trudnoće i podizanju zdravog deteta i ne žele dodatni stres. Siguran i pravovremen priliv prihoda je u tom smislu veoma važan, te se mnoga pitanja tiču ovih tema.
– Moj je utisak da ljudi kod nas, uopšteno govoreći, često ne čitaju dokumenta koja potpisuju, pa tako ni ugovore o radu, ali ni druga akta vezana za radni odnos. Ovo je svakako problem sam po sebi jer naš potpis na nekom dokumentu proizvodi različite posledice. Ako se radi o jednostranoj izjavi naše volje ili saglasnosti dveju volja, potpis na akt znači saglasnost na njegovu sadržinu. Ukoliko se radi o prijemu odluke druge strane, onda je potpis samo potvrda o preuzimanju, ali ne i saglasnost sa odlukom koju smo primili. Tako zaposleni ponekad ne žele da preuzmu rešenje o otkazu ugovora o radu, ili drugo rešenje o pravima iz radnog odnosa, odnosno ne žele potpisom da potvrde da su primili navedeni dokument, iako takav postupak ne znači da ste sa primljenim aktom saglasni. On samo znači da ste upoznati sa njegovom sadržinom i da od tog trenutka počinju da teku rokovi za eventualne pravne lekove, odnosno žalbe protiv dokumenta.
S druge strane olako se potpisuju dokumenta kada naš potpis znači i saglasnost naše volje sa potpisanim aktom. Poseban problem su blanko potpisi otkaza ugovora o radu koji neki poslodavci zahtevaju od zaposlenih da potpišu pre nego što stupe na rad. Radi se o ozbiljnom vidu zloupotrebe i takva izjava o otkazu ugovora o radu od strane zaposlenog jeste učinjenja sa manom volje, ali je teško dokazati da ste potpis na akt stavili već prilikom zasnivanja radnog odnosa. U svakom slučaju nije dobra ideja potpisati nešto što ne razumemo, pa makar to značilo uzimanje dodatnog vremena da bismo se, ako treba i uz stručnu pomoć, upoznali sa sadržinom akta na koji dajemo saglasnost svojim potpisom.
– Imam utisak da sve više želimo da budemo upoznati sa svojim pravima i da se tu stvari menjaju nabolje. Predugo je imperativ bio isključivo naći posao i ne postavljati mnogo pitanja oko svojih prava. Mislim da kako vreme odmiče ljudi sve više drže do sebe i neće da pristanu na bilo kakve uslove i to je dobro. Naravno, preduslov je da ekonomija ojača i da je u ponudi mnogo poslova, pa da poslodavci moraju da nude sve bolje uslove svojim zaposlenima kako bi ih privukli. Takođe, solidarnost među radnicima kroz sindikalno organizovanje bi doprinela obezbeđivanju prava zaposlenima.
– Radno iskustvo. S obzirom da se niz godina na svom radnom mestu bavim ovim pitanjima primenjujući propise iz oblasti radnog prava, kao i da dodatno proširujem saznanja prateći detaljno stručna mišljenja i praksu, odlučio sam da mogu detaljnije da se bavim ovom tematikom. Pošto smatram da je praksa veoma važno u poslu kojim se bavim, nisam želeo da se intenzivnije bavim oblašću prava u kojoj nemam dragoceno iskustvo.
– Zabluda je da pravnici imaju odgovore na sva pitanja „u glavi”. Mišljenja sam da dobar pravnik nije onaj koji će vam brzopleto dati odgovor na pitanje, već onaj koji ume da bude strpljiv i temeljan da pronađe odgovor, odnosno da u svakom trenutku zna koji propisi regulišu pravnu stvar koju treba da reše. Nemoguće je sve norme znati napamet, čak ni u užoj oblasti kojom se bavite, ali svakako da nagomilano iskustvo pomaže da se određene stvari upamte i da u tom slučaju nije neophodno baš svaki put konsultovati propis. Tada se može desiti da iz prve ruke možete dati odgovor na postavljeno pitanje. Ukoliko nešto ne znam u momentu kada dobijem pitanje, posvetim se pronalaženju odgovora u propisima koji regulišu pravnu tematiku za koju je pristiglo pitanje vezano. Ako se radi o pravnoj situaciji koja nije precizno regulisana, jer naprosto nije realno da je svaka društvena situacija uređena pravnom normom, pokušam da na osnovu zakona iz konkretne oblasti i postojeće prakse u sličnim situacijama, formiram svoje mišljenje o tome kako je potrebno rešiti određeni problem.
– Važna je iz vrlo jednostavnog razloga – propisi se menjaju svakodnevno. Uopšte, u svakoj profesiji stagniranje zapravo znači nazadovanje, a posebno u našoj koja je dinamična. Neophodno je konstantno pratiti promene propisa, ali i njihov praktičnu primenu i stručna mišljenja o određenim temama.
– Teško je dati uopšten odgovor koji bi se ticao svih zaposlenih. Mislim da se stvari menjaju nabolje, ali da bi se situacija generalno poboljšala potrebno je da na tržištu radne snage imamo borbu poslodavaca za zaposlene i da u toj utakmici oni počnu da nude sve bolje uslove. Tada će i zaposleni imati više hrabrosti da odbiju lošu ponudu jer su svesni da postoji i druga mogućnost. Što su mogućnost uže, zaposleni je spremniji da prihvati lošiju poziciju u radnopravnom odnosu.
Takođe, za poboljšanje celokupne slike potrebno je da ojačaju sindikati, kao udruženja radnika koja će se predano boriti za što bolje uslove za zaposlene. Dok te dve situacije ne budu na nivou koji postoji u razvijenim tržišnim ekonomijama, borba za prava se svodi na pojedinca i na snagu njegovog ličnog karaktera, a u dobroj meri zavisi od toga koliko je on siguran u svoje profesionalne kvalitete. Ukoliko je samouveren i uspešan u svom poslu, on neće imati problem da odbije loše uslove poslodavca. U suprotnom, situacija se menja i ljudi su skloniji kompromisimakoji im ne idu na ruku, naročito ako egzistencija njegove porodice zavisi od radnog odnosa. To je zapravo ključna prepreka kod koje odustaju u borbi – strah od ugrožavanja egzistencije ukoliko smatra da svojom borbom kod poslodavca može da ugrozi svoje radno mesto, koje je glavni izvor prihoda njegove porodice. Tu bi bila veoma važna uloga jakog sindikata koji bi stao u zaštitu radnika kao slabije strane u radnopravnom odnosu.
– Motiviše me pre svega želja da budem bolji u svojoj profesiji. S obzirom da to nije moguće postići bez posvećenosti cilju, pokušavam da napredujem kroz usavršavanje.
Sa ovim iskustvom, imaš li neki savet za mlade kolege pravnike?
– Zaista nisam sklon davanju saveta u ovom pogledu, odnosno moje je lično uverenje da za to nema osnova. Mogu jedino da primetim da mi iskustvo govori da jedino predanost i upornost mogu da vas dovedu do profesionalnog cilja.