Obustava isplate zarade zaposlenima koji štrajkuju

Pravo na štrajk je jedno od osnovnih sredstava koji stoje na raspolaganju zaposlenima da se zajedno, kao kolektiv, bore za svoje interese. Štrajk je prekid rada koji zaposleni organizuju sve dok se ne ostvare njihovi zahtevi u pogledu garantovanja određenih prava. Takođe smo konstatovali da zakon koji važi u Republici Srbiji štrajk definiše kao prekid rada koji zaposleni organizuju isključivo radi zaštite svojih “profesionalnih i ekonomskih interesa po osnovu rada„. Na taj način se definiše i generalni štrajk, te se propisuje da odluku o istom donosi sindikat na nivou države.

Međutim, kao što vidimo prethodnih nedelja u našoj zemlji, a bili smo svedoci sličnim pojavama kod nas i u prošlosti, dešavaju se i obustave rada (i drugi vidovi bunta) protiv određenih društvenih pojava i problema koji ne ugrožavaju isključivo “profesionalne i ekonomske interese po osnovu rada“ zaposlenih.  Radi se o vrsti generalnog štrajka kao vida široke građanske i društvene borbe. Suština takvog generalnog štrajka je da se ne odnosi na jednog poslodavca niti samo na jednu delatnost, i ne odnosi se samo na ostvarivanje profesionalnih i ekonomskih interesa učesnika štrajka, već se poziva celo društvo da prestane sa radom u cilju ostvarenja širih društvenih ciljeva. Takva vrsta štrajka kod nas uopšte nije regulisana zakonom. Zakon o štrajku koji danas važi u Republici Srbiji je donet još 1996. godine i ne sadrži odredbe o generalnom štrajku kao obustavi rada u različitim delatnostima, u javnom i privatnom sektoru, s ciljem da se ukaže na nezadovoljstvo politikom, zakonskim odredbama, praksom primene zakona i slično. Dakle – postoji u praksi, ali toga nema u propisima. Kako onda postupiti u slučaju takve obustave rada?

Trenutno imamo u Srbiji pojavu sveukupnog građanskog protesta, u koji su uključeni ne samo zaposleni, već i mnoge druge društvene grupe, čiji učesnici smatraju da se bore za šire društvene interese, a ne za prava zaposlenih u užem smislu. Kao vid borbe određen zaposleni, pre svega oni u prosveti, obustavili su rad dajući podršku protestnim zahtevima. Ministarstvo prosvete donelo je odluku da zaposlenima u školama koji su u obustavi rada ne isplate zarade. Imajući u vidu pravnu prazninu koju smo pomenuli, to jest odsustvo bilo kakve zakonske regulative u pogledu regulisanja štrajka kao prekida rada sa ciljem određenih društvenih promena, pokušaćemo ovim tekstom podsetiti na važeće propise, te ih primeniti na ovu situaciju i tako oceniti ima li osnova za postupanje nadležnog ministarstva.

Ustav i zakon o pravu na štrajk i minimumu procesa rada

Ustav Republike Srbije garantuje pravo na štrajk kao osnovno ljudsko pravo. Član 61. Ustava određuje da zaposleni imaju pravo na štrajk radi zaštite svojih profesionalnih i radnih interesa. Ovo pravo se može ograničiti isključivo zakonom.

Prema Zakonu o štrajku, štrajk je prekid rada koji zaposleni organizuju radi zaštite svojih profesionalnih i ekonomskih interesa po osnovu rada. Zaposleni slobodno odlučuju o svom učešću u štrajku.

U delatnosti od javnog interesa ili u delatnosti čiji bi prekid rada zbog prirode posla mogao da ugrozi život i zdravlje ljudi ili da nanese štetu velikih razmera, pravo na štrajk zaposlenih može se ostvariti ako se ispune i posebni uslovi utvrđeni ovim zakonom. Minimum procesa rada za javne službe i javna preduzeća utvrđuje osnivač, a za drugog poslodavca – direktor. Minimum procesa rada je za neke delatnosti utvrđen zakonom, dok je za druge određen opštim aktima poslodavca, u skladu sa kolektivnim ugovorima. 

Minimum procesa rada u prosveti definisan je Zakonom o osnovnom obrazovanju i Zakonom o srednjem obrazovanju i za nastavnika podrazumeva izvođenje nastave u trajanju od 30 minuta po času u okviru dnevnog rasporeda i obavljanje ispita, a za stručnog saradnika, nastavnika u produženom boravku, odnosno vaspitača – 20 časova rada nedeljno. Zakon o štrajku propisuje da učesnici štrajka koji potpuno obustave rad nemaju prava na zaradu. Ima li onda država pravo da prosvetnim radnicima koji poštuju minimum procesa rada ili su u potpunoj obustavi rada obustavi isplatu zarade?

Obustava rada u prosveti

Kao što smo naveli, zaposleni u prosveti mogu da štrajkuju na zakonit način tako što će držati polusatne časove, što se smatra minimumom procesa rada koji je obavezan. U navedenom smislu, a imajući u vidu odsustvo zakona koji bi uredio generalni štrajk kao vid šire građanske neposlušnosti, a ne borbe za esnafska prava, neodržavanje nastave bi bilo nezakonito.

Međutim, podsetimo se da su nadležni krajem prošle godine doneli iznenadnu odluku da se prvo polugodište završi nedelju dana ranije i da će zimski raspust početi 24. decembra. Ovaj je potez obrazložen „interesom učenika, zaposlenih i šireg društva“. Ministarka prosvete je istakla da su “bezbednost i kvalitet obrazovanja dece trenutno narušeni i da je raspust zato poželjan”. Cilj ranijeg kraja polugodišta, prema obrazloženju Vlade Republike Srbije, bio je da se „očuva zdravlje, bezbednost i dobrobit svih učesnika u obrazovnom procesu“. I zaista, Zakon o radu propisuje da zaposleni ima pravo na bezbednost i zdravlje na radu, Takođe, prema Zakonu o bezbednosti i zdravlju na radu zaposleni ima pravo da odbije da radi ako mu preti neposredna opasnost po život i zdravlje zbog toga što nisu sprovedene propisane mere za bezbednost i zdravlje na radnom mestu na koje je određen, sve dok se te mere ne obezbede.

Imajući u vidu da su od momenta donošenja pomenute odluke Vlade RS građanski protesti samo intenzivirani i da su postali još masovniji nego što su bili krajem 2024. godine, da su mnoge ustanove u blokadi, postavlja se logično pitanje-da li su i dalje “bezbednost i kvalitet obrazovanja dece narušeni”? Da li su “zdravlje, bezbednost i dobrobit svih učesnika u obrazovnom procesu” i dalje ugroženi? Nije doneta nova odluka nadležnih organa koja bi konstatovala drugačije, niti stanje u obrazovnim ustanovama pokazuje da je došlo do rešavanja problema. Na osnovu navedenog, predstavnici određenih prosvetnih sindikata tvrde da su u obustavi rada jer imaju na to pravo pošto su im ugroženi bezbednost i zdravlje na radu.  

Zastupnici ovog stava ističu da je prema Zakonu o radu i prema Zakonu o bezbednosti i zdravlju na radu, obaveza poslodavca da obezbedi sigurnost svih lica na radnom mestu, te pošto je država priznala svojom odlukom o skraćenju prvog polugodišta da to nije slučaj, a takvu odluku nisu stavili van snage, zaposleni u obrazovnim ustanovama su u obustavi rada na zakonit način.

Utvrđivanje disciplinske odgovornosti kao jedini osnov za obustavu zarade

Zakon o štrajku takođe propisuje i uslove koji moraju da budu ispunjeni da bi počeo zakonit štrajk. Prema tom zakonu, zaposleni koji su u štrajku nemaju pravo na zaradu. U ovom zakonu izostala je odredba koja se odnosi na zaposlene koji štrajkuju uz minimum procesa rada, odnosno u slučaju prosvetnih radnika koji drže časove od po 30 minuta, ali oni nesumnjivo imaj pravo na zaradu jer izvesno poštuju zakon i minimum procesa rada, a ostvaruju i efektivni rad.

Kako bi se pak utvrdilo da zaposleni koji uopšte nisu radili nemaju pravo na zaradu, njihovu odgovornost bi bilo neophodno ustanoviti u disciplinskom postupku. Nije moguće umanjenje ili obustava zarade bez postupka u kojem bi poslodavac utvrdio odgovornost zaposlenog za propuste u radu. Naime, Zakon o radu određuje da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze i zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu. Dalje je propisano da poslodavac može zaposlenom za povredu radne obaveze ili nepoštovanje radne discipline, ako smatra da postoje olakšavajuće okolnosti ili da povreda radne obaveze, odnosno nepoštovanje radne discipline, nije takve prirode da zaposlenom treba da prestane radni odnos, umesto otkaza ugovora o radu da izrekne jednu od sledećih mera:

1) privremeno udaljenje sa rada bez naknade zarade, u trajanju od jednog do 15 radnih dana;

2) novčanu kaznu u visini do 20% osnovne zarade zaposlenog za mesec u kome je novčana kazna izrečena, u trajanju do tri meseca, koja se izvršava obustavom od zarade, na osnovu rešenja poslodavca o izrečenoj meri;

3) opomenu sa najavom otkaza u kojoj se navodi da će poslodavac zaposlenom otkazati ugovor o radu bez ponovnog upozorenja, ako u narednom roku od šest meseci učini istu povredu radne obaveze ili nepoštovanje radne discipline.

Prema tome, samo ako bi se u disciplinskom postupku utvrdlo da je došlo do propusta u radu u smislu skrivljene povrede radne obaveze ili nepoštovanja radne discipline, a što predstavlja osnov za otkaz, mogla bi eventualno biti doneta i odluka da se nekom ne odobri isplata zarade. Drugim rečima, samo ako bi se u postupku kod poslodavca utvrdilo da postoji disciplinska odgovornost zaposlenog za nepoštovanje radnih obaveza u tom smislu da nije poštovan minimum procesa rada tokom štrajka, tada bi bilo mnguće doneti i rešenje o obustavi isplate zarade. Da li su kod prosvetnih radnika koji su u obustavi rada takvi usovi ispunjeni?

Nalog Ministarstva prosvete o obračunu zarade prema ostvarenim efektivnim časovima rada

U svakom slučaju, kao što možemo da vidimo iz pethodnog dela teksta, nijednim propisom Republike Srbije nije predviđeno postupanje direktora škola kakvo traži Ministarstvo prosvete, a ono je naložilio da se “broj časova rada za februar obračuna prema evidenciji o ostvarenim efektivnim časovima rada za svakog zaposlenog”. Na odsustvo pravnog osnova svojim saopštenjem ukazalo je i Udruženje sekretara osnovnih i srednjih škola Srbije. Kao što smo takođe već naveli u prethodnom delu teksta, ukoliko bi zaposleni ostvario manji broj efektivnih časova rada nego što je obavezan prema ugovoru o radu kojim je zasnovao radni odnos, ovo bi predstavljalo osnov za pokretanje disciplinskog postupka protiv zaposlenog, što se do sada nije desilo ni u jednoj školi, ili obrazovnoj ustanovi.

U eventualnom disciplinskom postupkju bi zaposleni imao pravo da iznosi odbranu svog postupanja i samo u takvom postupku bi se moglo dokazati da je zaposleni neopravdano radio manje časova nego što se obavezao ugovorom o radu. Pošto se u pravu ne sme pretpostaviti ishod bilo kog postupka, pa ni disciplnskog postupka protiv zaposlenog, direktori škola nemaju pravni osnov da bez utvrđene odgovornosti zaposlenog za nepoštovanje minimuma procesa rada, obustave isplatu zarade prosvetarima koji su u obustavi rada.

Neki direktori smatrali su da su prinuđeni da umanje zaradu zaposlenima koji su obustavili rad pozivajući se na Zakon o štrajku. Međutim, u nekim školama plate su umanjene i radnicima računovodstva, administrativnim radnicima, pomoćno-tehničkom osoblju za koje čak nije ni propisan minimum procesa rada, pa se ovde izvesno ne može uspostaviti pravni osnov za neplaćanje zarade.

Obrazloženje savetnika za materijalno-finansijske poslove kojim je odbijen prenos zarade, ne sadrži nikakav pravni osnov, a uzevši u obzir sve napred navedeno ne može ga ni sadržati. Dodatni problem je što je na delu potpuno neujednačeno postupanje škola kod umanjenja zarada, tako da postoje škole u kojima su svi zaposleni u potpunoj obustavi, a dobili su pun iznos zarade, dok postoje i škole gde su u istoj situaciji zaposleni u potpunosti ostali bez zarade. U nekim školama zarada je umanjena zasposlenima koji su u zakonitom štrajku, dok u nekim drugim školama nije izvršeno umanjenje u istoj situaciji. Ovo neujednačeno postupanje posledica je nedostatka propisa koji bi dozvolili umanjenje zarada na način kako to zahteva Ministarstvo prosvete.