Osećate da niste dovoljno dobri na poslu – treba li vam razvoj ili promena okruženja

Šta ako nisam dovoljno dobar za ovo? Iako često ne deluje tako, ovo pitanje je svaki zaposleni sebi postavio makar jednom, a mnogo verovatnije značajan broj puta. Bez obzira na to da li se radi o novoj roli, napredovanju, nepoznatoj industriji ili samo novom zadatku, nesigurnost i sumnje nekada nemaju veze sa našim realnim znanjem i kompetencama. Nije važno da li smo sebi postavili ovo pitanje – već šta radimo nakon njega. 

Pre svega, najvažnije je napraviti razliku između subjektivne procene i objektivne realnosti. Da li vam samo deluje da nemate dovoljno znanja i veština za obavljanje vašeg trenutnog posla, ili imate objektivne, merljive dokaze da je to zaista i tako?

Prvi korak – Da li imate sindrom uljeza ili realni nedostatak znanja?

Pre svega, hajde da popričamo o sindromu uljeza. Najvažnije je napomenuti da on nema nikakve veze sa našim realnim učinkom, niti obrazovanjem i godinama iskustva – od njega mogu patiti podjednako svi, od praktikanta do najviših nivoa menadžmenta. Ukoliko se rvemo sa ovim sindromom imaćemo tendenciju da umanjujemo rezultate koje ostvarujemo, da ih pripisujemo sreći, slučajnosti ili saradnicima. Često ćem radne sate provodit u strahu da će neko od naših kolega otkriti našu umišljenju nesposobnost i da kolege oko nas percepiramo ne samo kao konkurenciju, već kao nedostižnu konkurenciju, koja je daleko sposobnija i pametnija od nas. Ništa od ovoga nije zasnovano na objektivnim parametrima, već je naša, subjektivna i iskrivljena procena.

Sa druge stane, postoje načini da izmerimo da li imamo realan, opipljiv nedostatak znanja za poziciju koju obavljamo. Neki od njih mogu biti:

• Nisko poznavanje alata, metodologija i tehnika koje se koriste pri obavljanju radnih zadataka
• Nemogućnost da u dodeljenom roku obavimo zadatke koji su nam dodeljeni
• Nesposobnost da postavimo prioritete pri bilo kakvoj promeni plana i smera 
• Ulaganje više resursa (vremena i energije) da bi se postigli isti rezultati u odnosu na normu 

Ukoliko možete da prepoznate sebe u nekoj, ili u svim prethodnim tvrdnjama, onda je vreme za drugi korak. 

Drugi korak – Da li ste u fazi razvoja ili u fazi produktivnosti?

Nakon što ste utvrdili da postoje objektivni parametri koji ukazauju na to da vam fale kompetence važno je da napravite jednu jasnu razliku – da li ste u fazi razvoja ili u fazi produktivnosti?

Faza razvoja, najčešće na početku, je period u kome vam je sve ovo, donekle, dozvoljeno. Period u kome učite i razvijate se, zato što se suočavate sa novom pozicijom, novim alatom, velikom promenom na projektu i slično. U većini slučajeva, pa čak i u najdinamičnijim okruženjima, postoji period prilagođavanja kada je očekivano da kompetence neće biti na visokom nivou.

Ovo nije slučaj kada ste u fazi produktivnosti. U njoj se od vas očekuje da doprinesete, imate visok učinak, i dajete rezultate – raznolikog tipa. Ukoliko i u toj fazi ne uspevate da dostignete ono što se od vas očekuje, vreme je za treći korak. 

Treći korak – Da li je odgovornost na vama ili na okruženju?

Kada dođete do opipljiv informacija o tome da bi zaista trebalo da radite bolje nego što radite, pre svega morate da se zapitate da li su vam za to dati adekvatni uslovi. 

Kako izgledaju vaši radni dani, i period koji je prethodio stanju u kome se nalazite? Da li ste imali jasna očekivanja, podršku i učenje? Da li vam je pruženo stabilno okruženje? Imate li jasne kriterijume za to šta se smatra dobrim učinkom? Na kakve ste reakcije naišli kada ste tražili podršku, ili pravili greške?

Nakon globalizacije, zatim digitalizacije i sada automatizacije i AI dominacije, brzina kojom se stvari menjaju je vrtoglava. Ali to ne znači da mi možemo, bez adekvatne podrške, to da ispratimo. Hajde recimo da imate problem sa savladavanjem alata koji koristite. Da li je to peti alat koji ste promenili ove godine, ili je alat koji kompanija koristi godinama? Odgovori na gore navedena pitanja pokazuju vam da li je do okruženja – nestabilnog, bez adekvatne podrške i sa nerealnim očekivanjima.

Ukoliko se pak, na sreću, nalazite u podržavajućem okruženju, ali ipak ne uspevate da postignete ono što očekujete od sebe i od drugih, onda možete da kažete da je do vas. Ali to ne mora da bude loša stvar. 

Četvrti korak – Šta sve možete da uradite da to prevaziđete?

Suočeni sa neuspehom, često biramo jednu od dve opcije. Prva je da sebe ocrnimo, u svojoj glavi ali i javno, i dodelimo sebe osobine i prideve, koje niko drugi ne bi. Druga je da speremo svu krivicu sa sebe, i optužimo sve ostalo – kolege, državu, sivu ekonomiju… Ni jedno ni drugo neće dovesti do boljitka. Ali evo šta hoće.

Ne preuzimaj krivicu, već odgovornost

Najlakše je optužiti sebe za sve, i dići ruke. Hrabrost, i put do napretka, krije se u preuzimanju odgovornosti. Bilo do nas, bilo do okruženja, mi ne samo što možemo već moramo da sednemo na mesto vozača svoje karijere, i posledično, svog života. I to počinje realnim pogledom u ogledalo.

Sagledaj širu sliku – kako izgleda tvoj život van posla?

Iako nam je često teško to sebi da priznamo, ono što se dešava van kancelarije utiče na naš učinak na poslu – na našu prisutnost, našu koncentraciju i našu volju. Stoga, ukoliko postoji nešto u našem privatnom životu, što se preliva u naš profesionalni život, vreme je da počnemo da radimo dve stvari. Jedan je da se potrudimo da rešimo šta god nas sputava, a druga je da, dok razrešenje traje, taj izazov ostavimo ispred vrata. Ovako nešto nije jednostavno, ali jeste neophodno za bilo kakav boljitak. 

Šta ako radimo u neadekvatnom okruženju?

Ukoliko nisu problem vaše kompetence, već neodgovarajuće okruženje, pre promene posla, pokušajte da napravite promenu. Pronađite osobu od poverenja, koja može da bude vaš saveznik u unošenju pozitivnih promena u radno okruženje. Fokusirajte se na postavljanje realnih rokova, povećanje treninga i načina delegiranja zadataka, i smanjivanja neproduktivnih promena. Ukoliko i vaši najbolji napori nailaze na otpor, vreme je za promenu okruženja.

Ako je do nas – vreme je za konkretne korake! 

Kakve god izazove imamo , ukoliko imamo podržavajuće okruženje, znači da imamo i sredstva i stav neophodan da ih prevaziđemo. Za početak, počnite od postavljanje jasnih očekivanja – šta je ono što nedostaje a neophodno je. Da li su u pitanju znanja, veštine, ponašanje ili nešto drugo? Kada imate jasan spisak, napravite konkretne korake za prevazilaženje, kao i rok i očekivani ishod.

Onda kada imate ispred sebe plan razvoja, čak i u najboljem mogućem okruženju, setite se da ste vi odgovorni. Bez obzira na to koliko ono što je pred vama deluje nesavladivo, nekad je samo neophodno početi, i znati da dajete sve od sebe. 

Autor: Danica Ristić