Radno vreme i prekovremeni rad II deo

Autor: Milan Predojević | Pravnik odgovara

jun 19

U prethodnom postu  bilo je reči o tome šta se smatra punim, a šta nepunim radnim vremenom, na osnovu čega se utvrrđuje skraćeno radno vreme i kako se vrši raspodela radnog vremena.

Preraspodela radnog vremena

Poslodavac može da izvrši preraspodelu radnog vremena kada to zahteva priroda delatnosti, organizacija rada, bolje korišćenje sredstava rada, racionalnije korišćenje radnog vremena i izvršenje određenog posla u utvrđenim rokovima. Preraspodela radnog vremena vrši se tako da ukupno radno vreme zaposlenog u periodu od šest meseci u toku kalendarske godine u proseku ne bude duže od ugovorenog radnog vremena zaposlenog.

Kolektivnim ugovorom može da se utvrdi da se preraspodela radnog vremena ne vezuje za kalendarsku godinu, odnosno da može trajati i duže od šest meseci, a najduže devet meseci.U slučaju preraspodele radnog vremena, radno vreme ne može da traje duže od 60 časova nedeljno. Na primer, ako je zbog prirode delatnosti mnogo veći obim posla u letnjim mesecima, moguće je da se odredi da je period od juna do novembra period preraspodele radnog vremena u kojem u  junu, julu i avgustu radna nedelja ima značajno više sati od redovnih 40, ali najviše 60 časova. U tom slučaju, u periodu septembar-novembar zaposleni radi manje za tačno onoliko koliko mu je radno vreme bilo uvećano u letnjem periodu. Ukoliko mu je ugovoreno radno vreme 40 časova nedeljno, a radna nedelja je u prva tri meseca perioda preraspodele radnog vremna iznosila 60 radnih časova, znači da je za 20 časova bila veća od ugovorenog. Shodno tome, u periodu setpembar-novembar (druga tri meseca perioda preraspodele koji traje ukupno 6 meseci) radna nedelja zaposlenog iznosi 20 časova nedeljno. Na taj način se postiže da u ukupnom periodu od 6 meseci zaposleni ima u proseku radnu nedelju koja traje 40 časova.

Zaposlenom koji se saglasio da u preraspodeli radnog vremena radi u proseku duže od šest meseci u okviru kalendarske godine, odnosno duže od maksimalnog perioda koji je određen kolektivnim ugovorom, časovi rada duži od prosečnog radnog vremena obračunavaju se i isplaćuju kao prekovremeni rad. To znači da poslodavac ne može unedogled da vrši prerapodelu radnog vremena, to jest kada prođu maksimalni periodi preraspodele utvrđeni zakonom ili kolektivnim ugovorom, svaki čas rada duži od prosečnog radnog vremena se smatra prekovremenim radom i mora kao takav biti isplaćen.

Zakonom je jasno precizirano da se preraspodela radnog vremena ne smatra prekovremenim radom i zaposleni nema pravo na uvećanu zaradu za sate rada duže od punog radnog  vremena u toku preraspodele, jer je kao kompenzaciju za to dobio slobodne dane (u gore navedenom primeru radni sati koji prelaze 40 časova nedeljno u prva tri meseca kada je zaposleni radio duže od ugovorenog, ne smatraju se prekovremenim radom, jer je kao kompenzacija u naredna tri meseca za isto toliko radio kraće od 40 časova nedeljno). Međutim, ako zaposleni ostvari radno vreme u dužem trajanju od punog radnog vremena i u tom periodu preraspodele ne koristi slobodne dane, onda se ne radi o preraspodeli radnog vremena, već o prekovremenom radu, za koji zaposlenom sleduje uvećana zarada. Navedeno znači da kada se zaposlenom odredi da u određenom periodu radi po principu preraspodele radnog vremena, a na isteku tog perioda on nije iskoristio sve slobodne dane koji mu pripadaju, svi časovi rada ostvareni u trajanju dužem od punog radnog vremena tokom preraspodele priznaju mu se  kao prekovremeni rad, za koji mu se obračunava uvećana zarada. Slično tome, zaposleni kome je radni odnos prestao pre isteka vremena za koje se vrši preraspodela radnog vremena, ima pravo da mu se časovi rada duži od ugovorenog radnog vremena ostvareni u preraspodeli radnog vremena obračunaju i isplate kao časove prekovremenog rada. U ovom slučaju moguće je i da mu se ti sati uračunaju u njegovo radno vreme (radni staž) i da ga poslodavac odjavi sa obaveznog socijalnog osiguranja po isteku tog vremena. Na primer, ukoliko je zaposlenom određeno da do kraja avgusta meseca radi po principu preraspodele radnog vremena, a radni odnos mu prestane recimo u julu, svi časovi rada koji je ostvario duže od ugovorenog radnog vremena moraju mu se priznati ili kao radni staž, ili kao prekovremeni rad.

 Noćni rad i smenski rad

Noćni rad je zakonom određen kao rad koji se obavlja u vremenskom periodu od 22,00 časa do 6,00 časova narednog dana.

Zaposlenom koji radi noću najmanje tri časa svakog radnog dana ili trećinu punog radnog vremena u toku jedne radne nedelje poslodavac je dužan da obezbedi obavljanje poslova u toku dana ako bi, po mišljenju nadležnog zdravstvenog organa, takav rad doveo do pogoršanja njegovog zdravstvenog stanja.

Poslodavac je dužan da pre uvođenja noćnog rada zatraži mišljenje sindikata o merama bezbednosti i zaštite života i zdravlja na radu zaposlenih koji rad obavljaju noću.

Smenski rad je organizacija rada kod poslodavca prema kojoj se zaposleni na istim poslovima smenjuju prema utvrđenom rasporedu, pri čemu izmena smena može da bude kontinuirana ili sa prekidima tokom određenog perioda dana ili nedelja. Zaposleni koji radi u smenama je zaposleni koji kod poslodavca kod koga je rad organizovan u smenama u toku meseca posao obavlja u različitim smenama najmanje trećinu svog radnog vremena. Ako je rad organizovan u smenama koje uključuju noćni rad, poslodavac je dužan da obezbedi izmenu smena, tako da zaposleni ne radi neprekidno više od jedne radne nedelje noću. Zaposleni može da radi noću duže od jedne radne nedelje, samo uz njegovu pisanu saglasnost.

Prekovremeni rad

U slučaju više sile, iznenadnog povećanja obima posla i u drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran a na zahtev poslodavca, zaposleni je dužan da radi duže od punog radnog vremena. Što se tiče dužine trajanja prekovremenog rada Zakon određuje da prekovremeni rad ne može da traje duže od osam časova nedeljno, odnosno da zaposleni ne može da radi duže od 12 časova dnevno, uključujući i prekovremeni rad. Prema tome, zakon propisuje ograničenje prekovremenog rada na dnevnom i nedeljnom nivou. Konkretno, ukoliko je ugovoreno redovno puno radno vreme od 40 časova nedeljno u 5 osmočasovnih radnih dana, poslodavac ne može da naloži zaposlenom da u jednom danu radi duže od 12 sati ukupno, odnosno duže od 48 časova tokom cele nedelje .

Prekovremeni rad predstavlja izuzetak u opravdanim zakonom propisanim situacijama, dakle može da se uvede samo u izuzetnim slučajevima, za posao koji nije mogao unapred da bude predviđen.Zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu za prekovremeni rad i to uvećanje mora da bude minimum 26% od osnovice, to jest zarade koju ostvaruje za ugovoreno radno vreme. Zakon je posebno naveo da kada su u pitanju zdravstvene ustanove dežurstvo i prekovremeni rad uređuju se posebnim zakonom.

Ustavne garancije i posebna zaštita

U cilju zaštite osnovnih prava radnika i njihovog dostojanstva svako zaposleno lice ima pravo na ograničenje maksimalnih radnih sati. Međunarodnim konvencijama koje  je naša zemlja ratifikovala i time unela u domaći pravni poredak, ustanovljen je i princip četrdesetočasovne radne nedelje.

Ustav Republike Srbije navodi da između ostalih prava i sloboda i pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, kao i pravo na ograničeno radno vreme, predstavljaju neotuđiva prava svih radno angažovanih lica. Niko se tih prava ne može odreći.

Zakonom je predviđen niz zabrana noćnog i prekovremenog rada zaposlenih. Pored ograničenja koja smo već naveli u dosadašnjem delu teksta postoje i sledeća:

  • zaposleni ne može da radi prekovremeno ako bi, po nalazu nadležnog zdravstvenog organa, takav rad mogao da pogorša njegovo zdravstveno stanje.
  • zaposlena za vreme trudnoće i zaposlena koja doji dete ne može da radi prekovremeno i noću, ako bi takav rad bio štetan za njeno zdravlje i zdravlje deteta, na osnovu nalaza nadležnog zdravstvenog organa.
  • jedan od roditelja sa detetom do tri godine života može da radi prekovremeno, odnosno noću, samo uz svoju pisanu saglasnost. Samohrani roditelj koji ima dete do sedam godina života ili dete koje je težak invalid može da radi prekovremeno, odnosno noću, samo uz svoju pisanu saglasnost.

Prema svemu citiranom, važeći pravni propisi u našoj zemlji prate međunarodne standarde u pogledu određivanja radnog vremena i ograničenja koje polodavac ima u određivanju istog, a sve u ciilju postizanja ravnoteže između zadovoljavanju potreba posla i zaštite prava zaposlenih, odnosno integriteta i dostojanstva radno angažovanih lica. Preostaje da se propisi dosledno primenjuju u praksi, a mehanizme da to učini ima država kroz pravosudni sistem i inspekcijske organe.

 

 

 

O autoru: Milan Predojević

Diplomirao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Ima dugogodišnje radno iskustvo u oblasti radnog prava i socijalnog osiguranja. Svakodnevni kontakt sa građanima koji su u potrazi za poslom ili menjaju radno mesto pružio mu je uvid u probleme sa kojima se uglavnom susreću. Siguran je da njegovo lično profesionalno iskustvo može da pomogne u pronalaženju odgovora na pitanja koja kandidati na sajtu najčešće postavljaju