Rad u toksičnom okruženju? Evo šta možeš da uradiš

Toksično okruženje, kreirano toksičnim ponašanjem sve više je deo diskursa o radnom mestu, i njegovoj ulozi u našem mentalnom blagostanju. Ali, koliko to zapravo pogađa zaposlene? Po istraživanju urađenom prošle godine kaže da čak 94% zaposlenih u Srbiji tvrdi da se suočava sa nekim od problema iz ovog domena. Štaviše, više od polovine njih smatra da to direktno utiče na njihov učinak. 

Atmosfera na radu nije samo nešto na šta se žalimo bliskim prijateljima kada nam se završi smena. Sve ono što spada u toksično okruženje – psihološki pritisak, neadekvatna očekivanja od strane poslodavca ili starijih kolega, nedostatak podrške – direktno utiču na kvalitet života zaposlenih.  

Prosto rečeno – nema tih uslova, nema tih para, niti razloga zbog kojih bi bilo ko ostao u okruženju koje će nas, ako ne uspemo da izađemo iz njega, mnogo skuplje koštati.  

Psihološki pritisak, stres, nedostatak podrške i nerealna očekivanja poslodavaca mogu dugoročno ostaviti ozbiljne posledice i na pojedinca i na tim. Istraživanja sprovedena u Srbiji pokazuju da se zaposleni u velikoj meri već suočavaju sa ovim izazovima – i da ih poslodavci često nedovoljno prepoznaju. 

I zato, hajde da krenemo od prepoznavanja toksičnog okruženja.  

Kako da prepoznaš da je okruženje toksično? 

Iako ne postoji striktni spisak šta je ono što može da doprinese tome da okruženje bude nezdravo, postoje jasni pokazatelji da se kreće u tom pravcu. 

Jedan od najvećih faktora su menadžeri. Menadžer ima direktni uticaj na svakodnevnicu zaposlenog, na njegovo raspoloženje, učinak, psihološku bezbednost, a samim tim i mentalno zdravlje. Ukoliko je menadžer taj čije ponašanje nije adekvatno – vika, uvrede, pretnje, pritisci, zanemarivanje, ignorisanje, zatrpavanje, nepoštovanje dogovora – može se sa sigurnošću reći da je to okruženje toksično. 

Drugi faktor, sličan menadžeru, mogu biti starije kolege, koje i bez titule imaju autoritet. Odnos koji uspostave sa novim ili mlađim kolegama mogu učiniti nebezbednim radno okruženje, a da menadžer toga nije ni svestan. Oni će ispoljiti ista ponašanja kakav bi menadžer trebao da ima, i uživati isti autoritet, bez da zapravo imaju ulogu koja to opravdava. 

Treći faktor jesu ponašanja koja su usvojena na nivou kompanije. To može da se odnosi na raspodelu posla, ali i na nepisana pravila, takozvani psihološki ugovor, za koji očekujemo da će svi poštovati, ili trpeti posledice.  

Evo nekoliko primera: 

• Očekivanje da se ostaje preko radnog vremena, rada za vikende i praznike bez nadoknade 

• Favorizovanje određenih kolega i zanemarivanje drugih članova tima 

• Kultura nepružanja povratne informacije  

• Preveliko opterećenje poslom, nerazumevanje privatnih obaveza i zanemarivanje mentalnog zdravlja. 

• Stalni strah od grešaka i kritika, bez prostora za psihološku sigurnost 

• Netransparentno donošenje odluka, pogotovo u domenu zapošljavanja i otpuštanja ljudi

Šta je ono što možeš da uradiš? 

Neretko, ove situacije zaposlenima deluju bezizlazno. Realnost je da u nekim kompanijama i jesu – ako je direktor, osnivač, ili šef taj koji postavlja toksične obrasce i standardne ponašanja promeniti ga je gotovo nemoguće. Ali to nije uvek slučaj. Zašto? 

Firme postoje da bi bile profitabilne, a toksično okruženje nikada nije dugoročno profitabilno. I zbog toga, ako vam je važno da ostanete na radnom mestu na kome ste – pokušajte naredne korake. 

Počni od sebe 

Da li ste nekada preispitali da li ste i vi toksični faktor vašeg radnog okruženja? Neretko, kada verujemo da nas okruženje ne poštuje, mi promenimo ponašanje. Kada smatramo da nismo cenjeni, krenemo da zabušavamo. Kada znamo koje su posledice priznavanja greške, mi je prećutimo. Ovo se često ne desi preko noći, ali dan po dan, i mi postajemo faktor pogoršanja, nasuprot boljitka. 

Tako da je prvi korak da zategnemo sopstveno ponašanje, a zatim da krenemo da komuniciramo naša očekivanja i standarde. Ovo je možda prvi korak, ali ume da bude izuzetno težak. Težak je jer se bojimo odmazde i težak je jer nismo navikli da se bunimo. 

Ipak, neophodno je makar probati, jer trpeti nas košta mnogo više.  

Dokumentuj svako kršenje – kulture, pravila, zakona 

Ukoliko se nalaziš u situaciji da aktivno trpiš mobing, ili si žrtva bilo koje vrste kršenja zakona, pravila ili, u krajnju ruku, dogovora – dokumentuj sve. 

Neka svaka prepiska i svaki dogovor bude pismen. Toksično okruženje nije lako dokazati, ali kada su informacije prikazane crno na belo nije ih tako lako ignorisati.  

Ovo se odnosi i na dogovore oko smena, obima posla, slobodnih dana između tebe i kolega. Najlakši način da se dokaže obrazac neadekvatnog ponašanja nije kroz rekla-kazala, već kroz screenshot.  

Potraži podršku – i unutar i van kompanije  

Bez obzira na to šta se dešava, tvoja prva stanica uvek je prvi nadređeni, pa onda HR odeljenje ako ga firma ipa. Ipak, nekad nije najjasnije na šta se žališ i kako to da predstaviš. Zato je najbolje krenuti od podrške koja je usmerena ka tebi – psihološko ili karijerno savetovanje, mentor ili podrška zajednica, možda čak i pravno savetovanje. Ovo ti može pomoći da razlučiš koja je visina prekršaja, koliko je neuobičajeno to što doživljavaš i kako sa time da se izboriš. 

Onda je naredni korak razgovor sa nadređenim, a zatim i HR sektorom. Ukoliko to ne uspe, zavisno od veličine prekršaja, postoji pravna služba, kao i top menadžment.  

Poslednji korak je uvek odlazak – i on treba da bude poslednje rešenje 

Ukoliko su svi prethodni koraci primenjeni, i nema nikakvog napretka, vreme je za promenu posla. Zavisno od visine prekršaja i toksičnosti okruženja, sam odlučuješ da li će to biti sporazumno, ili će se završiti pred sudom. Ipak, mnogo je važnije šta će biti tvoj naredni korak, kada završiš priču sa toksičnim poslodavcem. 

Kada provedemo dovoljno vremena u atmosferi koja nas sputava neretko ne znamo da izaberemo šta i kako dalje, a ni kako da se tamo ponašamo. Ukoliko samo želimo da pobegnemo od toksičnosti, možemo završiti u firmi u kojoj nismo dovoljno plaćeni, nemamo mogućnost rasta, i radimo dosadan posao. Ali, barem niko ne viče na nas! 

Zato je, nakon promene posla, neophodna refleksija – šta je ono što mogu da doprinesem, kako želim to da radim, i kako izgleda mesto na kome želim da se zadržim. Tek kada posložimo sve te kockice možemo da očekujemo da ćemo proći adekvatno radno mesto, na kome ćemo moći da se zadržimo!