Priča O SAGOREVANJU ili balansiranje posla i svega drugog

Autor: Branislava Gajić Stanojević | Želim da napredujem u karijeri

sep 14

Preuzeto sa bloga Brana.rs

Moje bivše cimerke su dobro upoznate sa „Braninim kulinarskim sposobnostima“. U tom periodu života, nas tri smo se povremeno viđale kada promolim glavu iz svoje pećine sa računarom i ponudim se da stavim kafu pa da proćaskamo. Međutim, ja bih obično stavila vodu, vratila se za računar, zablentavila u posao i setila se kafe kada je voda već davno isparila… Ok, ajmo Jovo nanovo – jel’ neko za kafu? Vrhunac je bio kada me je do kuhinje namamilo – ne sećanje da sam stavila vodu za kafu – nego smrad izgorele plastike! Istopi se drška džezve od čekanja na ringli :/ Sagorevanje uživo 😀

Ipak, u početnim godinama razvoja Infostuda, ta vrsta posvećenosti i ovaj „task killer“, kako me je brat tada opisao, bio je jako važan za uspeh biznisa u nastajanju. Sve dok nije postao kontraproduktivan – za firmu i za mene.

Radomanija i ja

Kao i ostali osnivači Infostuda, jako sam se ložila na našu priču i radila sam šta god je trebalo – od deljenja letaka na ulici do pravljenja stranica u Dreamweaver-u. I odlučila sam da to postane moj posao sa punim radnim vremenom. Puno radno vreme je deminutiv 😀

Sećam se osećaja subotom ujutru, kada ustanem sa xyz ideja koje bih sve da sprovedem odmah. Što mogu sama, ja uradim preko vikenda, ali za neke stvari mi je trebao ostatak ljudi i frustriralo me je čekanje ponedeljka da se to završi. I kako sam sve više radila kući i popodne i noću i vikendom, sve manje sam izdavajala vreme za prijatelje, za sebe, za nešto drugo što nije posao…

Osim toga, zbog posla sam počela da živim na relaciji Beograd – Subotica, tako što sam svakih nedelju ili dve dana putovala tamo vamo. Prestala sam da se raspakujem, samo sam neke stvari vadila iz kofera, a neke dodavala. Posledično sam počela da gubim kontakt sa prijateljima koji nisu više imali pojma ni gde sam niti kad ću imati vremena za njih. I kako to ide… neki ljudi polako prestanu da zovu…

Došlo je do toga da dođem kući i zablenem se samo u TV jer sam umorna za bilo šta drugo, a nekada nisam ni znala šta da radim vikendom, ako ne radim… Imala sam 20 i nešto godina.

Ipak, sve je to imalo rezultata: biznis je rastao, prihodi se povećavali, počeli smo da zapošljavamo… Povremeno bih bila nezadovoljna što mi se život manje više sveo na posao, nedostajali su mi prijatelji, zezanje… Ali osećaj da firma raste i da kreiramo nešto super sjajno je kompenzovao tu prazninu i vreme je brzo prolazilo.

Trebalo je da udarim o dno, da bih nešto promenila

Moje dno je došlo u vidu otpora ljudi ka mom načinu vođenja tima. Naime, iako sam radila generalno dobre stvari za firmu, bila sam previše orijentisana na rezultate, a malo na ljude. Nisam imala dovoljno iskustva da znam da promene ne možeš sprovoditi naprasno i direktivama. Nedostajalo mi je mekoće u komunikaciji, otvorenosti, nedostajalo je da više uključujem ljude u odlučivanje, da novine uvodim postepeno… Ljudi su počeli da se bune i da mi prebacuju. I odjednom je nestala naša opuštena, „porodična atmosfera“, a ušli smo u fazu rasprava, neproduktivnih svađa putem mejla, ličnih kritika…

Bila sam povređena. Osećala sam se loše. Nije više ni na poslu bilo toliko prijatelja… A nije bilo ni nekog sjajnog života posle posla koji bi mi bio izduvni ventil i utočište. Odjednom nije bilo puno tla na kom sam bila svoja i stabilna, osim kući i kod mame i tate 😀 Čak je i tadašnji dečko živeo preko grane, što nije pomagalo.

Jedan dan sam imala razlog da odem ranije sa posla. Wooohooo! Išla sam kod zubara. Odjednom, to je bilo lepše nego posao.

Rokovnik moj nasušni

Kad šavovi pucaju, moraš da krpiš. Ja sam krpila obe rupe…

Sa poslovne strane, počela sam dodatno da učim o stilovima menadžmenta, o komunikaciji, izgradnji ljudi, upravljanju promenama. Ali to je zasebna priča i hvala Bogu, sve je izašlo na dobro 😊 (inače, koga zanima, na temu upravljanja promenama preporučujem knjigu „Ledeni breg nam se topi“, Džon Koter).

A rešenje za privatni život sam našla kroz dobru organizaciju i onda je zezanje i uživanje došlo kao posledica 😊 Zvuči šašavo, ali…

Ja volim rokovnik. Doduše, tada Google Docs-a nije ni bilo 😊. Prva stvar koju sam uzela da radim jeste da, osim poslovnih planova, upišem u rokovnik i zanimljive stvari za privatno vreme i postavim ih sebi kao „zadatak“. Logika je sledeća – ako sam spremna da dobro isplaniram poslovne aktivnosti i ciljeve i prihvatim da je bitno da ih realizujem, zašto ne bih isplanirala i lepe privatne stvari i isto tako ozbiljno shvatila „zadatak“ da to ostvarim? Zašto se ne bih potrudila oko privatnog života isto kao i oko posla?

I tako su u moj rokovnik počele da ulaze vrlo konkretne stavke tipa:

U sredu u 20h pivo sa Petrom

Subota u 17h gledaš svetsko prvenstvo u kafiću na Adi

Kuglanje sa Vladom, Majom i Markom, četvrtak u 21h

Odlazak za Beograd sledeće nedelje – zvati na kafu Irenu, Mitu i Nevenu

U petak frizer…

I nema: joj, mrzi me, umorna sam od posla… joj, nisam oprala kosu… joj, sledeće nedelje ću… joj, ne znam sa kim da izađem u grad… joj, baš je dosadno u ovom gradu. Mrdni guzu i uradi nešto da ne bude dosadno.

I tako… polako pređe u naviku pa više ne deluje tako „iskalkulisano“. A kad se potrudiš oko njih, počnu i ljudi opet da zovu 😊 (a oni koji više ne zovu su jednostavno otišli svojim putem, ja drugim putem i to je ok…). Osim toga, kada postaviš sebi za bitno da imaš neke privatne aktivnosti i uživaš u njima, onda i poslovno vreme organizuješ tako da stigneš da uživaš posle posla. Naučila sam bolje da prioritetizujem stvari pa se prvo posvetim onim bitnima, a manje bitne mogu da ostavim za kasnije, delegiram ili čak preskočim. To ne znači da sam potpuno prestala da radim prekovremeno, daleko od toga, ali napravio se balans. U nekim periodima bih imala veći fokus na posao, u nekim periodima veći fokus na privatni život, smenjuju se periodično i to je ok.

Bitno je samo da nijedna stvar ne prevagne suviše dugo i tako počne da guši druge aspekte života. Jer kako život ide, možda napredujete u poslu pa i posao postaje zahtevniji, možda upoznate ozbiljnog partnera, možda oformite porodicu, možda dođete u neke životne izazove, možda ste osoba sa više različitih interesovanja koja sva traže vreme… Postaje sve bitnije umeti žonglirati između svih tih uloga koje imamo kao osobe i pritom – uvek i uvek – pa makar malo – odvojiti i vreme za sebe. Postaviti svoju sreću i svoje zadovoljstvo sebi kao prioritet.

Možda postoje i drugi recepti… no, kad hoću da postignem puno, meni dobra organizacija pomaže.

 

 

O autoru: Branislava Gajić Stanojević

Jedan sam od osnivača i direktora Infostud grupe. Posao me je naučio mnogo praktičnih veština, posebno organizaciji i tome kako da rešavam probleme. Nekada bih se opisala kao zvrk koji voli komplikovano filozofiranje, a sa iskustvom je došlo shvatanje da je život jednostavan i da mnoge stvari koje naučiš u privatnom životu, možeš da primeniš na poslu – i obrnuto. Naravno, prilagodiš stvari situaciji i ljudima koji su upleteni, a pogotovo deci. Dani su mi solidno isplanirani, ali trudim se da me ne pojede mašina obaveza, nego da ostanem vilenjak, barem u svojoj zamišljenoj šumi.