Ko radi najduže na svetu
(Preuzeto sa sajta Politika - 28. 05. 2012.)
Hladni vetrovi koji duvaju u svetskoj ekonomiji ostavili su mnoge bez posla, a od onih koji rade traži se da privređuju duže za istu platu. Gde se najduže ostaje na poslu?
Ako se pogleda prosečan broj radnih sati godišnje, na prvom mestu među odabranim zemljama je Južna Koreja sa 2.193 sata, a sledi Čile sa 2.068, izveštava Rojters. Britanci ostaju na poslu 1.647 sati, a Nemci 1.408 sati godišnje, po čemu su pri samom dnu tabele (ispod je samo Holandija).
O grčkim radnicima se u poslednje vreme loše pisalo, ali ispostavilo se da rade duže nego bilo ko u Evropi. Sa prosekom od 2.017 sati godišnje na trećem su mestu u svetu na osnovu podataka Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD).
Treba napomenuti da ova organizacija ima samo 34 članice – većinom razvijene zemlje – i da neke vrlo važne države kao što su Indija, Kina i Brazil, nisu među njima.
Pomenuti brojevi odnose se na puno i nepuno radno vreme radnika i privatnih preduzetnika, uključujući i prekovremeni rad.
Ako istovremeno pogledamo podatke OECD-a i Međunarodne organizacije rada (ILO) možemo da uočimo neke opšte i zanimljive trendove.
„U azijskim zemljama se najduže radi i kod njih je najveći procenat radnika koji rade duže od 48 sati nedeljno", kaže Džon Mesindžer, stručnjak ILO za radno vreme.
„Koreja se izdvaja po tome što je to razvijena zemlja u kojoj se dugo radi. Obično su zemlje u razvoju poput Bangladeša, Malezije, Tajlanda i Šri Lanke one u kojima se najviše sati provodi na poslu."
Ali više sati na poslu ne znači nužno i bolje obavljen posao. „Dugo radno vreme je obično povezano sa nižom produktivnošću po satu", dodaje Mesindžer. Slika je sasvim drugačija u razvijenom svetu, gde broj radnih sati opada. U prošlom veku se smanjio sa 3.000 godišnje početkom 20. veka na manje od 1.800 na početku 21. veka, a u najproduktivnijim zemljama još manje od toga.
Kraće radno vreme delimično je odraz većeg broja ljudi koji nemaju puno radno vreme. U Japanu je na primer veliki broj radnika s nepunim radnim vremenom snizio prosek zemlje na 1.700 radnih sati godišnje, po čemu je na sredini tabele OECD.
U razvijenim zemljama, posebno u Evropi, pooštreni zakoni o radu takođe su smanjili radne sate. Razlika između najrazvijenijih zemalja je mala, ali je velika kad je u pitanju plaćeno odsustvo.
Mesindžer kaže da prosečan Britanac radi 150 sati manje nego Amerikanac. Ta razlika je zapravo posledica činjenice da je SAD jedina razvijena zemlja koja nema zakonski niti ugovorni minimum plaćenog odsustva. Britanija podleže zakonima EU koji nalažu najmanje četiri sedmice plaćenog odsustva za svakog radnika. Tome treba dodati državne praznike, kojih je u EU 2010. godine bilo devet ili deset dana.
„Ukupan broj dana odmora i državnih praznika u EU varira od 40 u Nemačkoj i Danskoj do 27 u Rumuniji, što je razlika od oko 48 odsto ili dve i po radne nedelje", kaže se u izveštaju EIRO iz 2011.
Kada se porede radni sati treba ipak priznati da svaka zemlja prikuplja podatke za sebe i da metod nije uvek takav da se podaci mogu dobro porediti.
Godišnji odmor u svetu
- Radnici svuda imaju plaćen godišnji odmor i državne praznike
- U mnogim zemljama, ali ne i u SAD, minimalno trajanje plaćenog odsustva je garantovano zakonom
- U zemljama EU ovaj minimum se kreće od 20 do 25 dana, ali u praksi je to često više – u Nemačkoj i Danskoj je 2010. prosek bio 30 dana
- Državni praznici u EU obuhvataju od pet neradnih dana u Holandiji do 14 u Španiji (podaci iz 2010). U Engleskoj i Velsu ih je osam, u Škotskoj devet, a u Severnoj Irskoj 10
- Radnici u SAD u proseku imaju devet dana plaćenog odmora i šest dana plaćenih državnih praznika (podaci iz 2006)
- Ne iskoriste svi zaposleni plaćeno odsustvo na koje imaju pravo– japanski radnici imali su u proseku 18 dana 2010, ali su iskoristili manje od pola
Izvor: Evropska opservatorija za odnose u privredi (EIRO), Centar za ekonomska i politička istraživanja, Japanski institut za radnu politiku i obuku
