Muke savremenog posla: Izgaram, a ne znam da gasim tu vatru!

Sve više ljudi izgara na poslu i ne zna kako da tu vatru ugasi! Sindrom “sagorevanja” ili izgaranja na random mestu, predstavlja psihičku i emocionalnu iscrpljenost na poslu i nije ga jednostavno prepoznati, ali ni priznati sebi ili kolegi da bi ovim problemom trebalo da se pozabavi. Interesantno je da je „sveprisutniji širom sveta, čak i u zemljama gde se to ne bi očekivalo, poput Švedske.

Liči na depresiju

 Senior consultant HR agencije Tim centar dr Boris Popov kaže da istraživanja i iskustva kliničara ukazuju na tri glavna simptoma, ili bolje rečeno - pokazatelja izgaranja.

- Prvi znaci su obično emocionalna iscrpljenost i umor. Zaposleni saopštava da je jako premoren i da se ne može odmoriti ni nakon dobro prospavane noći. Iscrpljenost se zna javiti i pri samoj pomisli na sve ono što asocira na posao: jutarnji alarm za buđenje, zvono telefona, zvuk da je stigao novi e-mail i sl. Važno je naglasiti da ovaj pokazatelj sindroma izgaranja dosta liči na depresiju, i da zapravo nije uvek u praksi lako razdvojiti ova dva stanja. Izgaranje najčešće prati neki duži izuzetno stresan period na poslu, koji se možda preklopio i sa stresnim aspektima u drugim sferama života i tako još intenzivirao. Osim toga, depresija nije nužno vezana za poslovni domen i okidači ne moraju imati veze sa poslom. Drugi tipični pokazatelj izgaranja je ciničan, negativan, nihilistički stav i distanciranje od posla, kao i doživljaj kako je posao beznačajan i nesvrsishodan.  Treći simptom se odnosi na sumnju zaposlenog u svoj doprinos, kao i pad samopouzdanja, te doživljaj lične uspešnosti na poslovnom planu. Ova tri pokazatelja često idu upravo tim redosledom.

Kako komentarišete sve učestaliji sindrom pregorevanja, sagorevanja ili izgaranje na poslu?

- Činjenica da je Međunarodna zdravstvena organizacija po prvi put u svojoj klasifikaciji bolesti i poremećaja (ICD-11)  uvrstila izgaranje kao fenomen vredan pažnje i daljeg proučavanja govori o tome da je “Burnout” u porastu. To govore i brojke u mnogim državama, čak i tamo gde se to ne očekuje usled visokog nivooa brige o zaposlenima, kao na primer u Švedskoj. Kao najčešći razlozi za takve rezultate navode se visoki radni zahtevi i očekivanja od zaposlenih, nepravedan tretman od strane menadžera, pritisak na zaposlene da budu dostupni 24h uz pomoć računara, telefona i drugih uređaja.. Iz toga se može zaključiti da promene na planu psihologije rada ne idu u prilog zaposlenima i da se fenomenu izgaranja i njegovoj prevenciji mora posvetiti ozbiljnija pažnja.

Postoji li neki način ili metod da se „sagorevanje” prepozna na vreme?

- Iskustva govore da to nije uvek lako, pogotovo što ljudski organizam kroz stresan period prolazi sa visokim nivoom „borbene gotovosti”, što je u biološkom smislu adaptivno. Kada stresan period prođe, onda dolazi do prepoznavanja da smo potrošili više resursa nego što smo imali, i postajemo svesni umora, isrcpljenosti i apatije. Tu je važno da ne negiramo postojanje problema - na primer „Nisam ja slabić, „burnout” ne postoji za mene”, “To je samo umor, proći će samo od sebe” ili „Nemam prava na odmor i oporavak, suviše ljudi zavisi od mene”. Ukoliko ne prepoznamo da smo “sagoreli”, mogu nastati štetne posledice kako po nas same, kao što su pad imuniteta i pogoršanje psiho-fizičkog zdravlja, tako i po kompaniju i onda se prave greške u radu, tu je pad produktivnosti, češći konflikti i dr.

Fitilj je skraćen

Pojedina iskustva pokazuju da, iako mnogi zamišljaju osobu koja je izložena sagorevanju na poslu, kao frustriranu i besnu, ona to zapravo nije, nego je karakterišu cinizam i apatija. Da li se slažete sa tim ocenama i šta pokazuju vaša iskustva?

- Uglavnom da. Ključni pokazatelj izgaranja jeste emocionalna iscrpljenost i apatija. Neretko se javlja i cinizam, kao i pad samopouzdanja i vere u sopstvene mogućnosti. Kao posledica negiranja problema, može doći do eskalacije konflikata - ukoliko nam drugi ukazuju na to negiranje, a mi to ne prepoznajemo. Dakle, bes u izgaranju nije dominantan simptom, ali u izgaranju nam je “fitilj skraćen”, tako da lakše planemo i dovodimo sebe u konfliktne situacije.

Kako rešavati problem ovog sindroma?

- Hvatanje u koštac sa problemom izgaranja u kompaniji nije lako. Pre svega je neophodno shvatiti ozbiljnost situacije i uvideti da je izgaranje problem koji narušava kako mentalno zdravlje zaposlenih, tako i održivost kompanije na duže staze. Potrebno je preduzeti sistemski pristup i problem rešavati na strateškom nivou. Na planu prevencije, potrebno je pre svega kreirati kulturu u kojoj je otvoreno komunicirati stres i burn out OK, a ne da to budu tabu teme. Jako je važno s vremena na vreme sprovoditi procene nivoa izgaranja, kao i procenu radnog opterećenja zaposlenih. Kako je liderstvo jedan od stubova svake organizacije, neophodno je da menadžeri budu dobro obučeni i da svoje timove vode na jasan, transparentan i fer način, kao i da zaposlenima dodeljuju smislene zadatke, na koje oni mogu imati uticaja. Osim toga, potrebno je posebno voditi računa o tzv. overachievers-ima, za koje treba pripremati jasne planove napredovanja, kao i prepoznavanja njihovog rezultata. Kada već primetimo znake izgaranja kod nekih zaposlenih, tu je važno da pozovemo u pomoć stručne programe, poput Programa psihološke podrške, putem kojih će oni dobiti neophodnu stručnu, psihološku pomoć u prevladavanju svojih tegoba. U tom kontekstu, psihološko savetovanje je najbolji vid pomoći.

Na udaru lekari, nastavnici i perfekcionisti

Koje profesije su najugroženije ovim sindromom i zašto?

- Tradicionalno rečeno, izgaranjem su pogođene najviše one profesije koje imaju najviše direktnog kontakta su klijentima, a to znači zdravstveni radnici, nastavnici i sl, kao i oni sa najviše odgovornosti, na primer, menadžeri koji su odgovorni za veliki novac ili poslovni rezultat. No, kako se sami poslovi menjaju, tako u prvi plan dolaze neke osobine ličnosti koje predisponiraju zaposlenog da brže “sagori”. Tako na primer identifikovano je da su perfekcionisti i radoholičari glavni kandidati za „sagorevanje”, iz razloga što od sebe očekuju mnogo, ne odmaraju se dovoljno i nikada nisu zadovoljni postignutim. Osim toga, zaposlenima koji imaju izraženije ove crte je lakše manipulisati od strane poslodavaca, jer će obično preuzeti više posla na sebe i truditi se da ga obave i preko granica svojih mogućnosti. To na duže staze definitivno vodi u iscrpljenost i „burnout”.

Šta bi bile prednosti, a šta mane radnog dana u prošlosti i ovoga što imamo na delu danas?

- Percepciju šta su prednosti, a šta mane u velikoj meri određuju individualne razlike. Na primer, to što kompanije obezbeđuju puno benefita u smislu društvenih igara koji se mogu igrati na radnom mestu poput stoni fudbala ili tenisa možda neće odgovarati onima koji imaju bogat socijalni život izvan posla i koji žele što ranije otići sa posla, a ne tamo provoditi i svoje slobodno vreme. Takođe, jedna od značajnih promena u savremenom poslovnom svetu je i ta što se organizacijske kulture menjaju i postaju „ležernije” i tolerantnije na različitosti nego ranije. Više je „neobičnih frizura”, pirsinga-a i tattoo-a, a manje formalnog oblačenja nego što je to bilo ranije. Da li će to nekome prijati ili ne, zavisi od svojih ličnih afiniteta i vrednosti. Ključ zadovoljstva i ispunjenosti poslom leži u uklopljenosti pojedinca u oragnizacijsku kulturu i njene vrednosti. Naravno, neke promene su gotovo po pravilu nepovoljne, kao što je sve više stresa i izgaranja kod zaposlenih.

Današnji poslovi, daleko više nego ranije, „upadaju” i menjaju privatan život. Kako se sa time boriti?

- Sve većim razvojem savremenih tehnologija, ali i transformacijom samih poslova, granice između privatnog života i rada nestaju i balans je teže uspostaviti. Ekstreman primer toga je trenutno aktuelna pandemija koja je katalizirala promene koje se naziru već odavno i koje otežavaju održavanje tog balansa. Na primer, rad od kuće, koliko god može imati prednosti, ima i brojne nedostatke. Na primer, radno vreme postaje suviše fleksibilan pojam, da ne kažem da je teško uskladiti roditeljsku ulogu i posao koji se obavlja od kuće. Osim toga, koji deo stambenog prostora treba „proglasiti” za radni? Zanimljiva činjenica je da je u Švajcarskoj sud presudio da tokom pandemije COVID-19 poslodavac mora da isplati naknadu zaposlenom za korišćenje privatnog, stambenog prostora u poslovne svrhe.