Šapatom protiv glumačke blokade

(Preuzeto sa sajta Pravda - 23. 02. 2011.)

Zo­vu ih „lju­di iz sen­ke", ali bez nji­ho­ve in­ter­ven­ci­je mno­gi glum­ci bi cr­ve­ne­li pred pu­bli­kom ka­da za­bo­ra­ve tekst, a lju­bi­te­lji mu­ze Ta­li­je na­pu­šta­li bi te­a­tar ne­za­do­volj­ni. Ne­ka­da su se na­la­zi­li u ču­ve­noj školj­ci na sre­di­ni bi­ne, a da­nas su na ula­zu na sce­nu, iza por­ta­la, za­klo­nje­ni od oči­ju gle­da­la­ca. Pro­fe­si­ja po­zo­ri­šnog su­fle­ra, po­ma­lo ne­pra­ved­no za­po­sta­vlje­na u jav­no­sti, ve­o­ma je va­žna za po­zo­ri­šni ži­vot, a glum­ci ih sma­tra­ju po­dr­škom u sva­kom tre­nut­ku.

Te­a­tro­log Slo­bo­dan Ško­ro sma­tra da je po­sao su­fle­ra iz­u­zet­no va­žan za nor­ma­lan tok po­zo­ri­šne pred­sta­ve i da su neo­prav­da­no u sen­ci lju­di ko­ji se ba­ve tim po­zi­vom.

– Nji­hov po­ziv po pri­ro­di stva­ri se od­vi­ja da­le­ko od oči­ju gle­da­la­ca, ali je či­nje­ni­ca da sa­mim svo­jim pri­su­stvom po­ma­žu da glum­ci pre­bro­de kri­zu ko­ja na­sta­je ako se za­bo­ra­vi tekst, i da da­ju iz­ve­snu do­zu si­gur­no­sti svim ak­te­ri­ma na sce­ni. Kao što glum­ci na­pa­met zna­ju go­di­na­ma igran tekst, ta­ko i su­fle­ri zna­ju do tan­či­na tek­sto­ve i če­sto, ma­lo u ša­li a ma­lo u zbi­lji, ka­žem da bi i mno­gi su­fle­ri ume­li da usko­če u pred­sta­ve kao al­ter­na­ci­ja glum­ci­ma, ako bi to bi­lo po­treb­no – ka­že Ško­ro.

Du­go­go­di­šnji su­fler Na­rod­nog po­zo­ri­šta Gor­da­na Pe­rov­ski ka­že da je za ovaj po­ziv, po­red ve­li­kog ra­da, neo­p­ho­dan i ta­le­nat, kao i dik­ci­ja i pra­vi­lan go­vor.

– Za zva­nje su­fle­ra ne po­sto­je ško­le, ali se pod­ra­zu­me­va da onaj ko se ba­vi ovim po­slom ipak po­zna­je umet­nost, knji­žev­nost, je­zik i ele­men­te glu­me. Naš po­sao po­či­nje još na či­ta­ćim pro­ba­ma ka­da se glum­ci za sto­lom za­jed­no sa re­di­te­ljem do­go­va­ra­ju oko po­de­le ulo­ga. Ka­da se pro­be pre­se­le na sce­nu, tu je i su­fler, da glum­ci ne bi no­si­li tekst sa so­bom, i mo­že se re­ći da za­pra­vo glum­ci­ma po­ma­že­mo da na­u­če tekst – ka­že na­ša sa­go­vor­ni­ca i do­da­je da pra­vi po­sao za­pra­vo po­či­nje sa pre­mi­je­rom.

– Na pre­mi­je­ri, kao i na osta­lim iz­vo­đe­nji­ma, mo­ra­mo bi­ti mak­si­mal­no kon­cen­tri­sa­ni i sprem­ni da u sva­kom mo­men­tu ostva­ri­mo psi­ho­lo­ško-vi­zu­el­nu sa­rad­nju sa glum­ci­ma. I naj­i­sku­sni­jim glum­ci­ma se de­si ta­ko­zva­na blo­ka­da, ka­da ne mo­gu da se se­te de­la tek­sta, a on­da im mi do­šap­ne­mo. Pu­bli­ka to sko­ro ni­kad ne pri­me­ti. Naj­če­šće je do­volj­na sa­mo jed­na reč da se glu­mac pri­se­ti ostat­ka tek­sta. Ve­li­ki broj glu­ma­ca ima ne­ko­li­ko pred­sta­va ne­delj­no na re­per­to­a­ru i pot­pu­no je nor­mal­no da se po­ne­kad za­bo­ra­vi tekst ili da se po­me­ša­ju ulo­ge. Naj­ve­ći pro­fe­si­o­nal­ni iza­zov mi je ka­da se de­si da ne­ki glu­mac mo­ra hit­no da usko­či u pred­sta­vu i on­da se tru­dim da mu mak­si­mal­no po­mog­nem i olak­šam – is­ti­če Pe­rov­ski.

Alek­san­dar Vu­ko­vić, ko­ji ra­di kao su­fler u Kru­še­vač­kom po­zo­ri­štu, ka­že da ni­ka­da ni­je sa­njao da će ra­di­ti u te­a­tru.

– Po­sle za­vr­še­ne ško­le oti­šao sam u voj­sku, čak sam pla­ni­rao da po­sle upi­šem voj­nu ško­lu, ali sam, eto, na kra­ju za­vr­šio u po­zo­ri­štu. Ov­de sam sko­ro 14 go­di­na. Ra­dim pre­vas­hod­no kao su­fler, ali mi ni­je stran ni in­spi­ci­jent­ski po­sao – ka­že Vu­ko­vić.

Pre­ma nje­go­vim re­či­ma, po­sao su­fle­ra po­či­nje onog tre­nut­ka ka­da poč­nu či­ta­će pro­be ne­ke pred­sta­ve.

– Za­jed­no sa glum­ci­ma i re­di­te­ljem se­dim za sto­lom i svi za­jed­no pro­la­zi­mo tekst. Moj za­da­tak je da tač­no za­be­le­žim sve pro­me­ne tek­sta do ko­jih do­la­zi u to­ku či­ta­ćih pro­ba. Ka­da se taj pro­ces za­vr­ši, a on okvir­no tra­je 10 do 15 da­na, on­da se se­li­mo na sce­nu, gde se ra­di mi­zan­scen. Tu sam ka­ko bih po­mo­gao glum­ci­ma da što br­že i lak­še sa­vla­da­ju tekst. Ve­ći­na glu­ma­ca tekst uči ra­de­ći na mi­zan­sce­nu – is­ti­če Vu­ko­vić.

On ka­že da im u to­ku ra­da po­ma­že i do­ba­cu­je tekst. I ta­ko iz pro­be u pro­bu. Uglav­nom, ka­ko is­ti­če, ni­je imao ve­ćih pro­ble­ma, iako se tu i ta­mo do­go­di da ne­ko za­bo­ra­vi tekst. Vu­ko­vić ka­že da je za do­brog su­fle­ra naj­bit­ni­je da ga pu­bli­ka ne ču­je, a da ga ču­ju glum­ci na sce­ni.

– Vr­lo je bit­no da su­fler ume da pre­po­zna ka­da glu­mac na­pra­vi ne­ku pa­u­zu, da li je to pa­u­za jer je za­bo­ra­vio tekst ili ta pa­u­za tre­ba da po­sto­ji. Ka­da glu­mac za­bo­ra­vi tekst, on sa­mo po­gle­da u me­ne, i po­što se već svi vr­lo do­bro po­zna­je­mo, tač­no znam da bi tre­ba­lo da mu do­šap­nem tekst. Ne­ma una­pred do­go­vo­re­nih sig­na­la. Ka­da se pred­sta­va ne igra du­go, pred nje­no iz­vo­đe­nje po­je­di­ni glum­ci do­đu pa ka­žu: „E, pri­pa­zi na me­ne ve­če­ras. Po­gle­da­ću te ako za­bo­ra­vim tekst". Ma­da ja već sve glum­ce znam, jer sam ih pra­tio u to­ku ra­da na pred­sta­vi, i tač­no znam ka­ko ko re­a­gu­je kad za­bo­ra­vi tekst – ot­kri­va Vu­ko­vić.

Ipak, bez ob­zi­ra bi­li u sen­ci ili ne, su­fle­ri sva­ka­ko za­slu­žu­ju deo apla­u­za na kra­ju pred­sta­ve.

Glu­mac ni­je čuo su­fle­ra

Su­fler Alek­san­dar Vu­ko­vić se­ća se si­tu­a­ci­je ka­da je glu­mac Sa­ša Pe­tro­ni­je­vić za­bo­ra­vio tekst.

– Ja sam mu „do­ba­cio" tekst, ali me on ni­je čuo. Mi­slim da ga je uhva­ti­la ma­la pa­ni­ka, jer je iza­šao sa sce­ne i do­šao do me­sta gde sam se­deo da bi me pi­tao za tekst. Ima ra­znih si­tu­a­ci­ja, ali ni­kad ni­je bi­lo ne­kih ve­li­kih pro­ble­ma, da, na pri­mer, sta­ne pred­sta­va ili ne­što slič­no. Uosta­lom, ako me ne ču­je glu­mac ko­ji je za­bo­ra­vio tekst, on­da nje­gov part­ner na sce­ni iz­va­di si­tu­a­ci­ju, ta­ko da se sna­la­zi­mo u sva­koj pri­li­ci – za­klju­čio je Vu­ko­vić.

S. Mi­lo­va­no­vić – P. La­ti­no­vić