JORGANDŽIJSKI POSAO – jorgan se šije tri dana, a traje 50 godina

Nekada je u Srbiji bilo na desetine jorgandžija, a gotovo da nije bilo kuće u kojoj nije bilo njihovih pokrivača. Danas se na prste mogu prebrojati zanatlije koje ih još šiju od vune, a sve manje ima i mušterija koje su zainteresovane za njihove proizvode.

Pravi jorgani izašli su iz mode, zbog novih načina grejanja, jer su u stanovima ovi pokrivači postali pretopli i nepotrebni. Predstojeća zima, mogla bi promeniti ovaj trend koji traje godinama unazad. Skup ogrev i neizvesnost oko snabdevanja gasom mogli bi mnoge da podstaknu da se prisete bakinih dunja, koje greju i na debelom minusu.

Sa kolena na koleno

Jorgandžije svakako ne očekuju preveliko interesovanje za njihove proizvode, a i oni retki koji se ovim poslom još bave, više rade na prepravkama starih jorgana, nego što šiju nove. Kažu da su njihovi klijenti ljudi koji znaju šta je kvalitet, cene prirodne materijale i ručni rad.

Predrag Janković se ovim poslom bavi već 15 godina, a radnju u Venizelosovoj ulici u samom centru Beograda, nasledio je od svog dede.

– Posla ima slabo, kao i kod svih zanatlija. Kod nas je to baš sezonski i sa jeseni se više ljudi javi. Mahom radim preradu starih jorgana, jer nove više niko i ne kupuje. Ne sećam se kada sam prodao novi, možda pre nekoliko godina. Retko se dešava da neko poruči, možda jedan ili dva godišnje. Sintetički može da se kupi za 1.000 dinara, pa niko neće da plati za ovaj pravi jer on mora da košta oko 15.000 dinara. Ali, on mora i da traje i 50 godina – tvrdi Janković.

Ona kaže da i danas dolaze ljudi koji donose svoje stare pokrivače koje je pravio još njegov deda, a kojima Predrag „produžava život“ i za koje garantuje da posle restauracije mogu da se koriste još pola veka.

– Kada se prepravi, to je stvarno kao novi proizvod. Veliki je to posao, a prepravka jorgana za jednu osobu košta 5.000 dinara. Poskupeo je i materijal, računica je takva da se sve manje isplati, a kvalitet se dovoljno ne ceni. Ipak, čovek mora nešto da radi. Nije ovo posao od kojeg može da se živi, naročito u poslednje tri do četiri godine, ali i supruga je zaposlena, pa se nekako snalazimo – objašnjava Janković.

Ručna izrada naspram hiperprodukcije

Kaže da se od mladih retko ko pokriva jorganima i da mnogi ni ne znaju šta je to i od čega se zapravo prave. U stanovima je toplo i kada je dobro grejanje jorgani im nisu potrebni. Ova zima mogla bi biti hladna, pitanje je koliko će biti struje i koliko će koštati, skup je ogrev, pa će možda ljudi izvući svoje stare jorgane.

– Za sada nema još neke velike razlike, niti pojačane potražnje ni za novim jorganima, ni za sređivanjem starih – kaže Janković.

Budućnost starih zanata mogao bi biti u prilagođavanju novim potrebama kupaca, ali on smatra da ručna izrada ne može da prati hiperprodukciju.

– Da bih imao neku zaradu, ja treba da sašijem 50 jorgana, a to fizički ne može da se stigne i uradi – u tome je razlika – napominje beogradski jorgandžija.

Dobijao se uz miraz

U Vojvodini je u prošlom veku gotovo u svakom selu postojala bar jedna osoba koja se bavila ovim zanatom, a ramovi za pravljenje jorgana bili su razvučeni i po sobama. Žene su se udruživale, pa bi neka bila zadužena za čišćenje vune, druga za šivenje. Tako su nastavljale porodičnu tradiciju i pripremale poklone za buduće mladence, jer je novi jorgan bio jedan od simbola osnivanja novog doma.

Te tradicije već dugo nema, a Mara Berić koja se sa suprugom Savom ovim zanatom bavi već godinama, kaže da su ostale samo uspomene na to lepo vreme. Nekada je, kako kaže, svaka devojka dobijala u miraz kada se uda i jorgan, a sada mnogima ostanu u nasledstvo, ali mladi uglavnom ne cene njihovu vrednost, niti su svesni praktične upotrebe.

– Ljudi prerađuju svoje stare jorgane, jer vuna nikada ne ostari, nego se samo pohabaju platna. Kada se vuna preradi, opere i izglača, ona je opet kao nova. Šije se kao što se nakad radilo, a spolja je pamučno platno i svila, da bude zdravo za spavanje. Onaj ko se navikao da se pokriva vunenim jorganom, nikada neće kupiti u radnji sintetički jorgan, jer zna koja je razlika – priča Mara Berić.

Ona navodi da se dešava da neko dođe da kupi jorgan, ali da je to veoma retka prilika i da je poslednji novi jorgan iz njihove radionice „Štafir“ u Sremskoj Kamenici prodat pre oko mesec dana, ali da nekad mesecima nema nijedne porudžbine.

– Ne može samo od toga da se živi, ali sve je stvar kakvi su vaši prohtevi. Ako ste skroman čovek, možete živeti od bilo kojeg posla. Treba jedno 20 do 25 sati rada, odnosno tri radna dana, za izradu jednog jorgana i taj trud teško da može da se naplati. To je radila moja svekrva i njena mati, a ko je još ranije, ja to ni ne znam. U porodici je to otprilike sto godina, ali teško da će neko naslediti kada ja ne budem mogla da radim. Imam i dosta godina i mnogo drugih obaveza – kaže Mara Berić.