Milena i Milica osnivačice Centra „Zlatno doba“: Rad na sebi i učenje ne prestaje ni u poznim godinama

U Beogradu postoji mesto koje menja način na koji gledamo na treće doba, ne kao na period odlaska u penziju i povlačenja, već kao na novu fazu rasta, učenja i povezivanja.

Centar Zlatno doba, koji su pokrenule Milena Jovanović Deljanin i Milica Prodanović nastao je kao prirodan nastavak njihove dugogodišnje posvećenosti ideji celoživotnog učenja, ali i kao odgovor na vrlo konkretnu potrebu starijih sugrađana da ovakav kutak za njih postoji.

Kako za Infostud kaže naša sagovornica Milena, u Centar Zlatno doba dolaze penzioneri ali i oni koji se za penziju tek pripremaju. Ono što im je svima zajedničko je jedna važna osobina – navika da rade na sebi.

– Kod nas dolaze ljudi koji su celog života imali veoma svestan pristup svom ličnom razvoju, oni koji nisu odustali od sebe samo zato što su “došli u neke godine” i otišli u penziju. Uglavnom su to penzioneri ili osobe pred penzijom, koje na vreme žele da osiguraju da će, prema njihovim rečima “imati čime da se bave kada to vreme dođe”. Može se zaključiti da je reč o ljudima koji vode aktivan život i imaju proaktivan pristup. Budu oduševljeni kada saznaju za koncept Centra, priča nam Milena. Ona dodaje  da svi oni imaju naviku da uče nove stvari i da se nadograđuju, svesni da je jedna od glavnih svrha života neprekidna promena na bolje. Sličnog su senzibiliteta, sličnih interesovanja i neretko, naročito u grupama za engleski – deca im žive u inostranstvu, pa imaju dodatnu potrebu za učenjem jezika.

– Međutim, još jedna stvar je vrlo zanimljiva i to se pre svega odnosi na one koji dolaze na slikanje, dekupaž, da uče kako da srede stari nameštaj, da prave nakit ili na neki drugi umetnički program. Oni ponavljaju kao mantru “konačno imam dovoljno vremena da se posvetim sebi”. I to što čujemo od njih bude i nama životna lekcija, podsećanje da za ono što volimo ne treba čekati neko drugo vreme, već pronalaziti način kako da svoju, autentičnu suštinu živimo svakog dana – kaže naša sagovornica.

Iako danas Milenin i Miličin rad ima sve jači odjek, početak je bio skroman. U prvi mah nisu imale dovoljno prostora i samo su se u jednoj učionici od jutra do mraka održavali časovi engleskog. Vrlo brzo, preselile su se u veći, a od avgusta 2025. godine, u dovoljno veliki prostor, koji zadovoljava njihovu misiju da stariji Beograđani dobiju to što im nedostaje.

Tajna dugovečnosti nije u godinama, već u aktivnom životu

Milena nam otkriva da motivacija polaznika nije samo u znanju  i potrebi za druženjem. Jednu od glavnih uloga igra i  “vežbanje moždanih vijuga”, jer kako ističe, sugrađani koji kod njih dolaze su svesni da je učenje veoma važno za sprečavanje i odlaganje demencije.

– Primećujem da su ljudi koji dolaze kod nas aktivniji, a verujem da to povratno utiče pozitivno i na njihovo fizičko i mentalno zdravlje. Dolazak na časove, obaveze koje s tim u vezi imaju kod kuće domaći zadaci, druženje koje se nastavlja nakon časa i dodatne aktivnosti, koje im organizujemo poput povremenih putovanja, besplatnih predavanja itd. doprinose njihovom zadovoljstvu i možda neskromno zvuči, ali i opštoj sreći i smislenosti.

Od njih se može čuti da su godine samo broj, za razliku od brojnih ljudi koji odlazak u penziju doživljavaju kao prestanak aktivne faze života, što je sasvim pogrešno, naročito ako znamo koliko socijalna povezanost produžava životni vek – ističe Milena.

Jedan od važnih segmenata edukacije odnosi se na digitalnu pismenost. U saradnji sa kompanijom Ananas, pokrenute su besplatne obuke za rad na računaru, od osnovnog korišćenja, preko plaćanja računa, do online kupovine.

 – Ove obuke direktno odgovaraju na problem sa kojim se suočava veliki broj starijih ljudi a to je osećaj isključenosti iz savremenog, digitalnog društva. Upravo zato ove obuke imaju širi značaj, one vraćaju osećaj samostalnosti i dostojanstva – smatra naša sagovornica.

Ljudi koji kod nas dolaze smo u stvari mi kad ostarimo

Za kraj, Milena ističe važnost neodustajanja od sebe. Za nju to pre svega znači biti odgovoran. I to ne samo prema sebi, već i prema svom bliskom okruženju, partneru, porodici, odgovoran prema svojoj deci i potomcima.

– Kada me pitaju ko su ljudi koji kod nas dolaze, volim da kažem: “to smo mi kada ostarimo”, jer zaista tako mislim. Svi mi koji smo spremni da se menjamo i radimo na sebi celog života. I po mom mišljenju, tu nema izgovora, osim ako se neko teško ne razboli. Ali i tada imamo dva tipa ljudi. Neki se bore i dolaze kod nas, bez obzira koliko im je teško, a možda baš i zato, jer znaju da od nas imaju veliko razumevanje i podršku – poručuje ona.