Od tavana do aukcije: Kako izgleda posao procenitelja umetnina i antikviteta

Jednog dana ulje na platnu, već sledećeg – džepni sat, porcelanska figura, stara knjiga ili nesvakidašnji komad nameštaja. U poslu procenitelja umetnina i antikviteta ne postoji tipičan radni dan, ni predmet, koji ga čeka na stolu.

Procena uvek počinje istraživanjem, a iza svakog komada krije se drugačija priča. Zbog toga se posao retko odvija u kancelariji, a mnogo češće na sajmovima antikviteta, aukcijama, ili galerijama, privatnima kolekcijama, ali i na tavanima, podrumima, buvljacima, gde se među zaboravljenim predmetima, pronađu i dragocenosti.

Kako izgleda posao u kojem se istorija, umetnost, trgovina i detektivski instinkt svakodnevno prepliću, za Infostud otkrivaju su Jovan Mandić, iskusni procenitelj koji je javnosti postao poznat zbog učešća u emisiji „Keš ili treš“ i Dragan Munćan, predsednik Društva antikvara Srbije.

Kako kažu, dok većina ljudi vidi tek stari predmet, procenitelj pokušava da utvrdi poreklo, autentičnost i stvarnu vrednost. Posmatra tragove vremena, način izrade, potpise, žigove, ali jednako pažljivo sluša i priče ljudi koji ih donose. Nekada se iza stare slike krije vredna umetnina ili predmet koji postane pravo malo otkriće.

Teren je najbolja učionica

Kako Mandić kaže, najveći deo njegovog posla odvija se na terenu – u razgovorima sa kolekcionarima, trgovcima, kustosima, restauratorima, a znanje se za ovaj posao stiče mnogo više iskustvom, nego iz knjiga.

„Ljudi najčešće vide samo trenutak kada se pojavi zanimljiv predmet. Ne vide sate provedene u vožnji, prašnjave tavane i podrume, razgovore sa ljudima, istraživanje i sav trud koji prethodi tom trenutku. A upravo je to najveći deo mog posla. Oduvek sam voleo avanture, omiljeni junak u detinjstvu bio mi je Indijana Džons. Danas, na neki način, imam sreću da gotovo svakog dana doživim neku svoju malu avanturu”, kaže Jovan Mandić.

Ljubav prema otkrivanju i sakupljanju starih predmeta javila se još u detinjstvu, kada je počeo da pravi svoje prve kolekcije novčića, starih video-igara i drugih zanimljivih predmeta. Upravo ga je taj hobi, kako kaže, postepeno doveo do profesije kojom se danas bavi.

„Kada počnete da ulazite u tu priču, vrlo brzo shvatite da nije dovoljno samo pronaći predmet koji vas zanima. Morate da naučite kako da procenite njegovu vrednost, da pregovarate i da prepoznate šta je zaista kvalitetno. Tako sam, gotovo neprimetno, kroz kolekcionarstvo ušao u svet procene umetnina i antikviteta. Trgovina jeste važan deo tog posla, ali mene je oduvek najviše privlačio osećaj da otkrijem nešto što drugi možda nisu prepoznali.“

Mandić ističe da se ovaj posao ne može naučiti preko noći. Formalno obrazovanje jeste dobra osnova, ali, kako kaže, presudno je iskustvo stečeno na terenu.

„U Srbiji ne postoji škola koja obučava buduće procenitelje. Istorija umetnosti ili srodni fakulteti predstavljaju odličan temelj, ali je praksa presudna. Potrebno je videti hiljade predmeta, razgovarati sa ljudima, pratiti tržište i svakodnevno donositi odluke. Tek tada počinjete da razvijate ono što je u ovom poslu možda i najvažnije – sposobnost procene“, ističe naš sagovornik i dodaje da je veliku „školu“ učio od galerista, kustosa, restauratora i kolekcionara.

„Imao sam priliku da učestvujem u formiranju više ozbiljnih privatnih kolekcija. Kada iz prve ruke posmatrate kako kolekcionar razmišlja, bira i gradi svoju kolekciju, počinjete da razumete šta zaista predstavlja vrednost. Učim i danas. Tržište se menja, pojavljuju se novi trendovi, nove tehnologije i nova interesovanja kolekcionara.“

Radni dan procenitelja

Iako nijedan radni dan stručnjaka za preocenu vrednosti predmeta nije isti, uglavnom počinje telefoniranjem i porukama, a nastavi se analiziranjem pristiglih ponuda, razgovorom sa ljudima i planiranju terena. Tu su i obilasci antikvarnica,  dobavljača, restauratora…

„Kada nisam na terenu, istražujem nove akvizicije, pretražujem stručnu literaturu, pratim aukcije, sajmove antikviteta i oglase. U ovom poslu ponekad je dovoljno da zakasnite nekoliko minuta i propustite predmet koji ste dugo čekali, zbog čega je važno stalno pratiti šta se dešava na tržištu.“

Kada predmet stigne na procenu, treba da se otkrije poreklo predmeta, postoji li dokumentacija ili priča vlasnika. Sledi detaljan pregled stanja predmeta, oštećenja, tragova restauracije, pečata, potpisa, oznaka, načina izrade i svih detalja koji mogu da pomognu da se utvrde period nastanka, poreklo i autentičnost.

„Najveća odgovornost procenitelja nije da odredi cenu, već da utvrdi autentičnost predmeta i stane iza svog mišljenja. Konačna cena, međutim, zavisi od trenutne potražnje, broja zainteresovanih kupaca, atmosfere na aukciji i brojnih drugih faktora. Zato procena nije pogađanje buduće prodajne cene, već stručno određivanje realne tržišne vrednosti u datom trenutku. Znanje i iskustvo su neophodni, ali dobar procenitelj mora da ima i osećaj“.

Osim slikarstva, često procenjuje skulpture, umetničku keramiku, porcelan, satove, nameštaj i druge antikvarne predmete. Kada su u pitanju filatelija ili numizmatika, traži savet eksperata koji se time bave. Mandić kaže da se ukusi menjaju i da su danas recimo dizajnerske lampe i lusteri iz osamdesetih godina od običnih kućnih predmeta postali traženi kolekcionarski komadi.

„Plastični lusteri i podne lampe u koje smo osamdesetih udarali glavom mogu da vrede nekoliko stotina evra”, dodaje naš sagovornik. Među neobičnim predmetima koji zarađuju više nego što je moglo da se predvidi su i emajlirane reklamne table.

„Imao sam priliku da kupim emajliranu reklamu iz auto-industrije koja je vlasniku godinama služila kao krov na poljskom toaletu. Propustio sam tu priliku, a kasnije je završila na aukciji i prodata kolekcionaru iz Švajcarske za nekoliko hiljada evra“, kaže Mandić i ističe primer mađarske Žolnaj keramike, čiji su se pojedini predmeti pre desetak godina kod nas mogli kupiti za nekoliko stotina evra, dok danas na aukcijama dostižu desetine hiljada evra.

Četiri decenije uz antikvitete

Dragan Munćan, predsednik Društva antikvara u posao sa starim predemetima i procenom ušao je pre više od četiri decenije. Ovo udruženje broji oko 100 članova i njihov izložbeni prostor u beogradskoj Ulici kralja Petra, jedna je od najživopisnijih trgovina, gde može da se pronađe gotovo sve od igle do lokomotive. Stari nameštaj od punog drveta iz 19 veka, komode, lusteri, posrebreni escajg, ali i nakit, igračke, skulpture, slike.

“Put antikvarstva počeo je slučajno kada sam bio baš mlad, na pijaci i po sajmovima antikviteta. Tek kada sam počeo da radim, poželeo sam više da učim, pa sam krenuo da čitam stručnu literaturu, da proučavam istorijske periode. Danas, sa toliko godina iskustva, već na prvi pogled mogu da utvrdim epohu i verodostojnost“, kaže Munćan za Infostud. On podvlači da su za posao kojim se bavi važni iskustvo i praksa, druženje sa drugim antikvarima, starijim i iskusnijim od kojih je i sam „krao zanat“.

“Svakodnevno dobijem poziv da procenim neki stari predmet za koji naslednici veruju da će im promeniti život, ili barem omogućiti pristojnu zaradu da ostvare neke planove. Dešava se da stvarna vrednost bude veća od tržišne i tada prodavca posavetujem da sačeka bolji trenutak.“

Da bi došao do nekih predmeta, kolekcionar je uvek spreman na put. Trenutno u kolekciji naš sagovornik ima bidermajer orman, komodu sa furnirom od ptičjeg javora po koje je išao u Francusku.

„Jednom prilikom sam kupio sve stvari iz stana, neznajući šta ću sve da pronađem. Bio sam prijatno iznenađen kada je među 20 slika koje su se tu našle, bilo i tri vrlo vredne, ruskog slikara Kolesnikova“, kaže naš sagovornik. i dodaje da se i dalje prodaje porcelan, poneki komad restauriranog antikvarnog nameštaja, kao i figure od bronze, posrebreni escajg, ali da je poslednjih godina potražnja za ovakvim komadima mnogo manja nego pre decenije.

Autentičnost, falsifikati i realna vrednost

Poseban izazov za svakog procenitelja predstavljaju kopije i falsifikati. Kako sagovornici Infostuda kažu, pogrešno je mišljenje da se falsifikuju samo najskuplji predmeti.

„Danas se sve češće falsifikuju i radovi autora čije slike vrede svega nekoliko stotina evra. Isto važi za satove, srebro, porcelan, dizajnerske predmete i mnoge druge oblasti kolekcionarstva. Sve na čemu može da se zaradi može biti predmet falsifikovanja. Upravo u takvim situacijama dolaze do izražaja znanje, iskustvo i prirodan osećaj. Zato se kaže da je procenitelj istovremeno istraživač, analitičar i čovek koji svakoga dana uči nešto novo. Upravo zato iskustvo nema zamenu. Ono se ne stiče iz knjiga, već godinama provedenim na terenu“, objašnjava Mandić.

Međutim, mnogo češće od falsifikata procenitelji se susreću sa vlasnicima koji veruju da njihov predmet vredi znatno više nego što tržište pokazuje.

„Tražena cena nije isto što i postignuta cena. Dešava se i da donesu predmet uvereni da nema gotovo nikakvu vrednost, a ispostavi se da u rukama imaju veoma kvalitetan i tražen kolekcionarski komad. Upravo su takva otkrića jedan od razloga zbog kojih ovaj posao nikada ne prestaje da bude zanimljiv“, zaključuje Mandić.