Izazov palmi – priča o kancelariji #CS digitalnog nomada

Moja priča počinje kada sam odlučio da tradicionalni karijerni put zamenim radom u customer service-u. Radio sam oko 5 godina u Ujedinjenim Nacijama, te sam išao korak po korak tim putem i zaključio sam da taj put jeste zanimljiv, međutim da mi ne pruža dovoljno onoga što trenutno imam, odnosno ravnotežu između privatnog života i posla. Primetio sam da dosta ljudi nije zadovoljno na osnovu blistave karijere, s obzirom da kada puno rade, ne preostaje im dovoljno slobodnog vremena. Čak i ako imaš dobru platu, na kraju dana nemaš ni na šta da trošiš, jer si „non-stop“ u poslu. Stoga sam promenio svoj poslovni put i zaposlio se u kol-centru velike avio kompanije što mi je omogućilo popuste na avio karte. Zahvaljujući tom benefitu sam počeo da putujem po svetu, a istovremeno i upoznao ljude koji rade kao digitalni nomadi. Tada mi je prvi put sinula ideja: „Zašto ne bih našao posao koji će mi omogućiti da putujem i da radim u isto vreme“.

Poslovna avantura u digitec Galaxusu počela je pre 2020. godine kada sam vrlo rado fizički išao na posao u naš stari kanc u Strahinjića Bana. Nisam se zaposlio da bih ispunio taj svoj cilj putovanja i rada, ali mi je tada to bila neka ideja u podsvesti. Verovao sam da ću kad-tad moći da organizujem život koji podrazumeva i putovanje i rad. Paradoksalno, pri nastupanju lokdauna sam odlučio da iskoristim situaciju, s obzirom da više nisam bio vezan za kancelariju. Put u Tanzaniju planirao sam kao odmor, međutim zbog novonastale situacije moja liderka mi je savetovala da ne napuštam Beograd bez laptopa. Odmor na početku globalne pandemije? Dosta letova je bilo otkazivano, stoga i moj ondašnji let za povratak. Moj odmor se ubrzo pretvorio u trodnevni „workaction“ – laptop je zapravo bio najvredniji prtljag. Liderka je uvidela da sam odlično radio tokom tri produžena dana „rada od kuće“ (što je postala nova normalnost naše i drugih kompanija) i složila se da ostanem duže. Ostao sam još par nedelja, a prilikom sletanja u Beograd sam rekao sebi: „Zašto ovo ne bih produbio i duže ostao?“. Potom sam se nakon nekoliko meseci vratio u Tanzaniju i bio podjednako produktivan na poslu, ali i znatno srećniji nego u Beogradu. Stoga je pandemija u mom slučaju bila pokretač, to jest kap koja je prelila čašu...

Tehnički, bitna mi je internet konekcija i moj kutak u kom mi niko ne smeta – za pozive i protezanje nogu.

U Tanzaniji se neretko dešavaju restrikcije struje, a samim tim nestaje i internet konekcija. Baterija mog laptopa, srećom, može dugo da izdrži, a pomoću mobilnog interneta, koji čak bolje funkcioniše nego u Srbiji, kreirao bih „hotspot“ i rešio problem. Radni prostor, gde god se nalazio, organizujem tako što postavim laptop i miša na udobno mesto i obavezno priključim slušalice kako bih slušao omiljenu muziku. Nije mi važan enterijer, već stolica, sto i moja muzika. Kada sam bio na Kipru jedan nemački digitalni nomad mi je otkrio super ergonomski trik, tj. otkrio mi je da postolje za laptop znatno utiče na komfor, a dugoročno na pravilno držanje tela. Moj savet ljudima koji žele da putuju i rade bi definitivno bio da investiraju u eksterne baterije. 😊

Kada smo već kod investicija – putovanja jesu vid investicije što često obeshrabri ljude koji bi želeli da vode život putovanja i rada.

Upravljanje novcem ne mora da bude teško, već kao i sve vezano za ovaj način života, dobra organizacija. Menadžment finansijskih sredstava znači da kada se odlučite za neki put prvo možete da rezervišete let, a potom od nekog sledećeg „obračunskog perioda“ smeštaj i obrnuto. Istakao bih da kao digitalni nomad živim relativno skromno, na budžetu, međutim da ostavljam prostor i za čašćavanje. Bitno je da čovek ne štedi previše, već da sebi da oduška za stvari koje ga ispunjuju, poput avanturističkih vikend tura ili večere na obali mora. Svakako, kao i kod kuće, morate biti spremni da sami sebi skuvate ručak.

Mora se postaviti i pitanje „Šta ako?“ i biti spreman na brzinske „plan B“ odluke.

Priprema svakog digitalnog nomada podrazumeva istraživanje mesta gde će da stanuje, da boravi i gde će imati pristup internetu u blizini. Važno je da i pre nego što otputujem prethodno analiziram gde su mogući kafići ili mesta na kojima bih mogao da se ušuškam i nesmetano radim. Uvek imam i plan B – npr. da odem u hostel koji ima agregat i samim tim i stabilnu konekciju, što mi omogućava da bez brige radim i celu radnu nedelju. Napomenuo bih važnost što mi fleksibilno radno vreme omogućava da ukoliko mi „pukne internet“ mogu da se na kratko izlogujem iz našeg programa, promenim lokaciju i nastavim da radim. Svakako gde god sam putovao najvažnije mi je bilo da nabavim SIM karticu dobrog operatera koji pruža pouzdan internet. Mobilni telefon je svakako najkorisniji alat kako turistima tako i nomadima, s obzirom da nam aplikacije „u džepu“ znače da se orijentišemo, organizujemo i saznamo sve što nas interesuje. Alternativno – nasuprot tehnologije, savetujem ljudima da se ne ustručavaju da pitaju lokalce za insajderske savete kojih nema na Google-u. Kada bismo sve saznavali guglovanjem, onda putovanja i istraživanja novih sredina ne bi imala tu čar zbog koje menjamo sredinu...

Međutim, veći izazov od tehničko-tehnološkog na ovakvim destinacijama rekao bih da je „izazov palmi“. Najbitnije je da čovek bude odgovoran i dobro upravlja svojim vremenom – da dobro raspodeli poslovno vreme, koje (svesni smo svi) može biti stresno, te da po „zatvaranju radnje“ bude svestan da ga „čekaju palme“, tj. nove avanture i iskoristi slobodno vreme na najbolji mogući način. Dok radim od kuće ili iz kanca uvek mi je potrebno da dremnem barem sat vremena nakon završenog posla, dok na putovanjima odmah nastavim sa danom. Upravo taj adrenalin koji sledi nakon završetka radnog dana u inostranstvu, kao i te avanture koje čekaju, zapravo utiču na poslovnu produktivnost.

Zona komfora: planiraj i da odmoriš!

Osim navedenih prednosti digitalnog nomadstva koje su brojne, istakao bih i da ovakav vid života ima svoje mane. Prva stvar koja mi pada na pamet je transport. Kada se putuje iz jednog u drugo mesto čovek mora dobro da organizuje vreme, te da relokaciju vrši vikendima ili da uzima dane odmora. Meni se desilo da sam putovao iz Najrobija u Mombasu subotom uveče, te kada sam stigao na destinaciju sam bio neispavan i umoran, uprkos spavanju u autobusu. Čak i od putovanja je neophodno odmoriti i napuniti baterije... Relokacije nisu tako česte, jer gledam da ne ostanem kraće od mesec dana u jednom mestu. Spavanje u „tuđim krevetima“ nekada me zapita i gde se nalazim, a boravak u hostelima me osvesti o ličnom, tj. privatnom prostoru. Međutim posle probijanja prvog, drugog i trećeg leda, ovakav život postane normalan. Svaka zemlja u kojoj sam bio ima svoje specifičnosti, te čovek kada se navikne na te specifičnosti i činjenicu da mu se svaki dan zbilja dešava nešto novo, on sam kreira svoju zonu komfora – ja ne prilagođavam okolinu sebi, već se prilagođavam njoj.

Putovanje je investicija koju platimo, a koja nas učini bogatijim.

To sam naučio i pre kombinovanja putovanja sa poslom, jer sam uvideo da putovanja mogu samo da obogate čoveka iznutra. Naučio sam na mnogo jezika da kažem barem ponešto. Upoznao sam nove ljude. Upoznao sam strane običaje. Naučio sam da se tolerancija uvek mora pisati velikim slovom „T“. Navikao sam se da nešto neobično bude moja svakodnevnica. Navikao sam da mi nove situacije postanu rutina. Putovanja nas uzdižu i ona se ogledaju na naš lični razvoj. Putopisne emisije sada su i moje iskustvo – imam vizuelnu mapu u glavi Rija, Lisabona, Delija, Singapura, Stokholma i sve priče koje su me razvile u osobu koju sam danas. Najveća blagodet putovanja je upravo razvoj mog razumevanja jezika, kultura, običaja, a ponajviše sticanje prijatelja koje sam stekao na svim meridijanima i koji su moje najveće blago. Ovaj neobičan poslovno-životni put mi omogućava da imam mnogo više vremena za sebe – za umno vreme i za ono što me ispunjuje, što je neuporedivo naspram alternativnog karijernog puta penjanja uz neke imaginarne stepenice. Iako sam putnik i ja uživam da budem turista. Volim da uzmem odmor, da ne gledam laptop, već prosto uživam u suncu, istraživanju i trošenju. 😊

Za sebe mogu da kažem da sam običnima neobičan, a neobičnima običan.

Voleo bih da ohrabrim ljude da slede svoje strasti, jer im savremeni poslovi, poput mog u CS-u, definitivno to omogućuju. Moja strast su putovanja, što mi opis posla, radna fleksibilnost i ostali benifiti pružaju da sledim, ali isto tako i drugi ljudi mogu da uklope ovakav posao i ono što ih čini srećnim. Ne samo kroz moj, već i kroz primere koleginica i kolega je dokazano da „work-life-balance“ ne mora da bude floskula!

Nastavljam da sledim svoju sreću, a jednog dana, kada, da kucnem o drvo, budem osnovao porodicu znam da će biti izazovnije raditi i putovati, te mi tada ne bi palo teško da „ugasim motore“. Ali za sada... Zašto bih menjao nešto kada sam srećan? Zašto bih menjao pobednički tim?

Hej, ovo je bila Ivanova priča! Ukoliko te zanima više o našim timovima, vrednostima i jedinstvenosti našeg radnog okruženja, onda slobodno klikni ovde.

Postani deo ekipe.

Ostani ono što jesi!