Pravnik odgovara

Zakonom je propisano da i svakoj kalendarskoj godini zaposleni ima pravo na godišnji odmor u trajanju utvrđenom opštim aktom i ugovorom o radu, a najmanje 20 radnih dana. Dužina godišnjeg odmora utvrđuje se tako što se zakonski minimum od 20 radnih dana uvećava po osnovu doprinosa na radu, uslova rada, radnog iskustva, stručne spreme zaposlenog i drugih kriterijuma utvrđenih opštim aktom ili ugovorom o radu. Dakle, poslodavac je dužan da opštim aktom ili ugovorom o radu utvrdi kriterijume za uvećanje godišnjego odmora po osnovu radnog iskustva.

Zaposleni za vreme neplaćenog odsustva nema svojstvo osiguranika u smislu propisa koji uređuju penzijsko i invalidsko osiguranje i propisa koji uređuju doprinose za obavezno socijalno osiguranje, pošto je reč o odsustvu sa rada bez naknade zarade. Poslodavac bi trebao da izvrši odjavu zaposlenog sa penzijskog i invalidskog osiguranja za period za koji je odobreno neplaćeno odsustvo,  kao i da, po isteku neplaćenog odsustva, izvrši prijavu na osiguranje.

Zakonom je propisano da zaposleni koji je ispunio uslov za sticanje prava na korišćenje godišnjeg odmora  a nije u celini ili delimično iskoristio godišnji odmor u kalendarskoj godini zbog odsutnosti sa rada radi korišćenja porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i posebne nege deteta - ima pravo da taj odmor iskoristi do 30. juna naredne godine. Ako krivicom poslodavca zaposleni ne koristi godišnji odmor, ima pravo na naknadu štete u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca.

Zakonom o radu nije predviđeno u kojim slučajevima poslodavac može zaposlenom da odobri neplaćeno odsustvo. Članom 78 Zakona o radu propisano je samo da poslodavac može zaposlenom da odobri odsustvo bez naknade zarade (neplaćeno odsustvo). Za vreme neplaćenog odsustva zaposlenom miruju prava i obaveze iz radnog odnosa, ako za pojedina prava i obaveze zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu nije drukčije određeno. Dakle, poslodavac i zaposleni mogu se dogovoriti o neplaćenom odsustvu bez obzira na razloge zbog kojih zaposleni želi da uzme neplaćeno odsustvo.

Zakonom je propisano da ako krivicom poslodavca zaposleni ne koristi godišnji odmor, ima pravo na naknadu štete u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca, utvrđene opštim aktom i ugovorom o radu.  Ako zaposleni krivicom poslodavca delimično ne iskoristi godišnji odmor ima pravo na naknadu štete srazmerno neiskorišćenim danima godišnjeg odmora. U tom slučaju ste dužni da zaposelnom isplatite polovinu prosečne zarade u prethodna tri meseca. Opasnost može predstavljati pokretanje prekršajnog postupka, jer je predviđena kazna za pravno lice u slučaju da zaposelnom uskrati pravo na godišnji odmor od 400.000,00 dinara do 600.000,00 dinara.

U svakoj kalendarskoj godini zaposleni ima pravo na godišnji odmor u trajanju utvrđenom opštim aktom i ugovorom o radu, a najmanje 20 radnih dana. Dužina godišnjeg odmora utvrđuje se tako što se zakonski minimum od 20 radnih dana uvećava po osnovu doprinosa na radu, uslova rada, radnog iskustva, stručne spreme zaposlenog i drugih kriterijuma utvrđenih opštim aktom ili ugovorom o radu. Dakle, u zavisnosti od kriterijuma predviđenih opštima aktima poslodavca i ugovorom o radu određuje se dužina godišnjeg odmora. U obrazloženju rešenja o godišnjem odmoru moralo bi da stoji na koji način je utvrđeno vaše pravo na 23 dana odmora.