Pravnik odgovara

Poštovani, 

Prema  Zakonu o radu, vreme u kome je zaposleni pripravan da se odazove na poziv poslodavca da obavlja poslove ako se ukaže takva potreba, pri čemu se zaposleni ne nalazi na mestu gde se njegovi poslovi obavljaju, ne smatra se radnim vremenom. To je stanje tzv. „pasivne pripravnosti“ koje služi da poslodavac obezbedi brz i efikasan odgovor u kriznoj situaciji koja je nastala izvan konvencionalnog radnog vremena kompanije (najčešće noću i vikendom). Za dostupnost na poziv poslodavca zaposlenom pripada pravo na naknadu čija se visina određuje, opštim aktom ili ugovorom o radu. Pomenuta naknada se najčešće određuje u fiksnim iznosima, a s obzirom da je reč o primanju iz radnog odnosa koje se smatra zaradom, isplaćuje se uz zaradu, najmanje jedanput mesečno, a najkasnije do kraja tekućeg meseca za prethodni mesec. Časovi pripravnosti su jedan od obaveznih elemenata obračuna zarade. S druge strane, vreme koje zaposleni u toku pripravnosti provede u obavljanju poslova po pozivu poslodavca se, za razliku od gore pomenute „pasivne“ pripravnosti, smatra radnim vremenom. Dakle, Zakon o radu prepoznaje stanje pripravnosti kao oblik organizovanja rada, ali ga ne uređuje detaljno nego se reguliše  opštim aktom poslodavca ili ugovorom o radu. 

Poštovani,

Ukoliko je u ugovoru o radu određen tačan datum prestanka radnog odnosa, kada nastupi taj datum radni odnos prestaje i bez donošenja rešenja poslodavca o otkazu ugovora o radu. Poslodavci takva rešenja najčešće u praksi donose da ne bi bilo zabune o tome da li radni odnos i dalje traje, ali u suštini je dovoljno da nakon isteka ugovora o radu na određeno vreme poslodavac izvrši odjavu sa socijalnog osiguranja i dostavi zaposlenom dokaz o tome.

Poštovani, 

Osnovicu naknade zarade za vreme porodiljskog odsustva činiće prosečno primanje koje ste ostvarili u 18 meseci koji prethode mesecu otvaranja trudničkog bolovanja. Sav prihod ostvaren u tih 18 meseci deli se sa 18 i dobijeni iznos predstavlja mečenu osnovicu za naknadu zarade koja se plaća u visini od 100%.  Tokom porodiljskog odsustva koje traje do 3 meseca nakon porođaja naknada zarade ne može da bude niža od minimalne zarade bez obzira na prosek od 18 meseci. Posle 3 meseca, za ostatak odsustva sa rada za negu deteta plaća se prosečna zarada ostvarena u poslednjih 18 meseci bez obzira da li je niža od minimalne zarade.

Poštovani, 

Zakonom o radu propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova, za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobracaju, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Prema tome, opštim aktom (kolektivnim ugovorom ili pravilnikom o radu) ili ugovorom o radu utvrđuju se kriterijumi i merila za isplatu ovih troškova, odnosno pod kojim uslovima i na koji način se zaposlenima obezbeđuje naknada ovih troškova. Poslodavac može zaposlenima da kupi mesečnu pretplatnu kartu, da obezbedi sopstveni prevoz, isplati naknadu prevoza u novcu u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju ili na drugi način obezbedi prevoz za dolazak i odlazak sa rada. U  svakom slučaju imate pravo na naknadu troškova prevoza, s tim da o konkretnim modalitetima naknade odlučuje poslodavac, pri čemu je zakonom određen minimalni iznos naknade a to je cena prevozne karte u javnom saobraćaju.   

Poštovani, 

Prema Zakonu o radu, zaposleni može da bude premešten u drugo mesto rada: 1) ako je delatnost poslodavca takve prirode da se rad obavlja u mestima van sedišta poslodavca, odnosno njegovog organizacionog dela; 2) ako je udaljenost od mesta u kome zaposleni radi do mesta u koje se premešta na rad manja od 50 km i ako je organizovan redovan prevoz koji omogućava blagovremeni dolazak na rad i povratak sa rada i obezbeđena naknada troškova prevoza u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju.  Zaposleni može da bude premešten u drugo mesto rada van navedenih slučajeva samo uz svoj pristanak. Ovu promenu poslodavac ne može da izvrši usmenim putem i bez obaveštenja.  Dakle, potrebno je da Vam poslodavac ponudi aneks ugovora o radu koji možete odbiti. 

Poštovani, 

Prema Zakonu o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, obaveza zapošljavanja, u smislu ovog zakona, jeste obaveza svakog poslodavca koji ima najmanje 20 zaposlenih da ima u radnom odnosu određeni broj osoba sa invaliditetom. Poslodavac koji ima od 20 do 49 zaposlenih dužan je da ima u radnom odnosu jednu osobu sa invaliditetom. Poslodavac koji ima 50 i više zaposlenih dužan je da ima u radnom odnosu najmanje dve osobe sa invaliditetom, i na svakih narednih započetih 50 zaposlenih po jednu osobu sa invaliditetom. Ako smatrate da postoji diskriminacija možete se obratiti Povereniku za zaštitu ravnopravnosti ili Inspekciji rada.