Kako sat otkucava, sve ih je manje: Časovničari zarade oko 60.000 dinara mesečno

Svaka časovničarska radnja u koju smo ušli sa idejom da proverimo zašto je ovaj zanat deficitaran više od decenije, imala je svoju posebnu priču. Neke su bile velike, neke u centru grada, druge na periferiji, ali  smo uspeli da pronađemo unutar svake radnje dve identične stvari.

Prva je sasvim očigledna i potpuno očekivana, a odnosi se na satove koji nadglasavaju muziku sa tranzistora ili kompjutera, a druga je drveni pult. Nailazili smo na razne ambijente, moderne, stare, autentične, ali svi, baš svi, imaju isključivo drveni pult na kojem se radi.

– Ne mogu to nikako da dokažem, ali tvrdim da je lokal u kojem se sada nalazite najmanja zanatska radnja koja postoji u Srbiji. Ovde ima tri i po kvadrata. Tu je moj otac otvorio radnju, ja sam desetak godina bio uz njega, a 1974. sam potpuno preuzeo posao. I oduvek je ovde bio drveni pult. Ne bih mogao da radim da je ambijent drugačiji – kaže nam Zoran Savić, čija se radnja nalazi u centru Beograda, na uglu Bulevara  Despota Stefana i Cvijićeve.

Od malena uz stare budilnike

Ovaj sedamdesetčetvorogodišnji majstor kaže za Infostud da su ga dok je još bio dete opčinili časovnici i mogućnost da se poprave, i otkriva da se vremenom mnogo toga promenilo.

– Pre svega se promenio odnos ljudi prema satovima, zatim vrste časovnika koje su popularne i na kraju njihov kvalitet – dodaje Savić.

A ono što se zadržalo i nije podložno bilo kakvim izmenama, jeste njegova ljubav prema sajdžijskom poslu.

– Svaki zanat, pa tako i ovaj naš časovničarski, uči se prvo gledanjem, a onda potom i konkretnim radom. Tako sam i ja učio od oca i igrao se rastavljajući stare budilnike. Završio sam mašinsku školu, potom prešao i na fakultet, ali kad sam definitivno odlučio da se bavim ovim poslom mora sam da polažem određenu razliku ispita. To sam uradio bez problema i lepo sam živeo od zanata koji volim. Imam dvoje dece, školovao sam ih, završili su fakultete, sin čak dva, osnovali porodice i to sam sve uradio iz ova tri i po kvadrata. Posla ima i sada, ali sigurno to sve ne bih mogao da postignem u današnje vreme – smatra Savić.

„Ubiše“ nas mobilni telefoni

Mnoge časovničarske radnje su se zatvorile, neke zbog toga što mlađe generacije nisu želele da se bave ovim poslom, ali pre iz nekih drugih razloga. Na prvom mestu to je, prema rečima Dušana Nikolića, još jednog iskusnog prestoničkog zanatlije, zbog pojave mobilnih telefona.

– Uf, to je nešto što nas najviše „ubija“. To, pa onda jeftini kineski satovi. Mnogi ljudi sve to kupuju  i onda mi nemamo toliko posla. Istina, s vremena na vreme  dođe neko sa starijim satom koji je nasledio i koji za njega ima sentimentalnu vrednost, dok se sve ostalo svodi na promenu baterije ili zamenu kaiša. A što se primanja tiče ona su relativna stvar. Konkretno, ja zaradim oko 50.000 ili 60.000 dinara mesečno. Da sam malo mlađi možda bih mogao i više, jer recimo, nekada sam za osam sati mogao da popravim pet ili šest mehaničkih satova, a danas ne mogu više od tri. Uz to, imam i penziju, tako da se ne žalim, ali da je ranije bilo bolje, bilo je. Pa, ako ćemo iskreno, i nas je bilo više, sada nas je sve manje – kaže nam Dušan.

Ne mora baš sve da se naplati

Činjenica je, kažu nam svi naši sagovornici, da je platežna moć klijenata sve slabija, zbog toga se i cene usluga ne podižu previše, ali postoji neki minimum ispod kojeg se ne ide.

– Ne isplati mi se da radim bilo šta za manje od 300 dinara, to je donja granica i ona se obično odnosi na skraćivanje kaiša. Ali, primera radi, ušao mi je pre nekoliko meseci u radnju jedan moj vršnjak, tu negde oko 60 godina, i pitao me da li mogu da probušim rupu na kaišu njegovog unuka koji nosi smartfon, onaj dečiji. Naravno da sam to učinio, a kada  je upitao koliko je dužan rekao sam mu: Ništa, pozdravite unuka i neka nauči da gleda i na analogni sat, ne samo na ovaj digitalni. Obojica smo se nasmejali i on je otišao. Jednostavno, ne možete baš sve da naplaćujete – kroz smeh poručuje sajdžija Marko iz Novog Sada.

I da, za kraj, možda nas je utisak, ipak, malo prevario. Postoji još jedna zajednička stavka kod svakog od sajdžija sa kojima smo razgovarali. Iako svi oni sa kojima smo pričali imaju decu, nijedno od njih nije odlučilo da krene očevim stopama, čak ni neko iz šire porodice, što naše sagovornike posebno pogađa, jer se čini da uskoro neće imati ko da se bavi ovim zanatom.