Menu
Od bušilice do vereničkog prstena: Zanat koji je sve traženiji, početna plata 100.000
Autor - Redakcija Poslovi Infostud | Tražim posao
Autor - Redakcija Poslovi Infostud | Tražim posao
Zvuk bušilica, škripa valjaka za obradu metala, varnice lasera, prašina i garež – na prvi pogled atmosfera više podseća na bravarsku ili mašinsku radionicu, nego na mesto na kojem nastaju burme, minđuše i luksuzni komadi nakita. Iza sjaja izloga i pažljivo osvetljenih vitrina krije se, kako sami zlatari kažu, gotovo „rudarski posao”. Osim preciznosti, strpljenja i zanatske veštine, za ovaj posao jednako su važni i kreativnost i osećaj za estetiku.
Iako su do zanata stigli različitim putevima – kroz umetničke škole ili porodične radionice, sagovornici Infostuda, juvelir Milovan Varagić i zlatar Miloš Milješić kažu da je reč je o profesiji za kojom tržište sve više pokazuje potrebu. Uprkos modernim tehnologijama, CNC mašinama, laserima i 3D štampačima, veruju da zlatarski i juvelirski zanat i dalje počiva na veštini ruku, iskustvu i stalnom usvršavanju.
Formalno obrazovanje za juvelire u Srbiji danas se stiče u Školi primenjenih umetnosti u Šapcu i Školi za mašinstvo i umetničke zanate Tehnoart u Beogradu. Politehnika – škola za nove tehnologije ima trogodišnji obrazovni profil za zlatare, trenutno samo kroz vanredno školovanje i više zanatski pristup poslu. Godišnje srednjoškolsku diplomu za ovaj zanat stekne oko 20 učenika, od kojih deo odmah odlazi na tržište rada, dok drugi nastavljaju školovanje, na umetničkim, ali i drugim fakultetima.
Značajan broj ovih majstora, zanat i dalje uči kroz praksu u radionicama uz iskusne majstore.
– Interesovanje za obrazovni profil juvelir godinama je stabilno. Upisujemo sedam učenika, jer je to broj prilagođen specifičnom načinu rada koji ovaj umetnički zanat zahteva. Nastava podrazumeva individualan pristup i posvećenost svakom učeniku, kaže za Infostud Nevenka Đokić, direktorka Škole primenjenih umetnosti u Šapcu i dodaje da da se, pored primene savremenih tehnologija, ključni akcenat stavlja na ručnu izradu nakita i razvoj kreativnosti.
Ona nagla[ava da je ovo sjajan umetnički zanat.
– Cilj nam je da učenik, nakon četvorogodišnjeg školovanja, bude kompletan autor – da od početne ideje i dizajna, preko skica i tehničkog crteža, realizuje izradu nakita u materijalu. Naši nekadašnji učenici sa ovog profila, danas su nastavnici stručnih predmeta, navodi Đokić.
Jedan od njih je Todor Pavlović, nastavnik slikanja u školi Tehnoart. Posle završene srednje škole za juvelira, nastavio je školovanje i karijeru nastavio u prosveti.
– Kod nas učenici pre svega uče kako da nakit izrađuju tradicionalnim tehnikama i da kroz zanat razviju sopstveni izraz. Oko pet odsto đaka ostane u samom zanatu i relativno lako pronađe posao u kome se dobro snađe i uspešne o radi. Mnogi naši učenici danas izrađuju nakit u najpoznatijim zlatarama i ima ih praktično svuda, navodi Pavlović.
Da su se na tržištu rada dobro snašli i učenici zlatarskog smera u Politehnici kaže direktorka ove škole Dušica Jovanović.
Do tajni ovog zanata može da se stigne i drugačijim putem. Primer je Miloš Milješić, koji se gotovo 20 godina bavi zlatarstvom, iako je po struci elektrotehničar računara.
Do obrade plemenitih metala kao životnog poziva došao je kada se oženio suprugom Vanjom čija je porodica decenijama u zlatarstvu. Gotovo dve godine obučavao ga je majstor iz Prizrena, grada poznatog po vrhunskim juvelirima i filigranskom radu, a zatim je zanat pekao u porodičnoj radionici i zlatari „Bošković“ u čuvenoj zemunskoj zanatskoj četvrti. U istoj ulici – Bežanijskoj i on danas sa suprugom vodi radionicu i zlataru „Opal“.
– Proces izrade nakita počinje topljenjem starog zlata koje otkupljujemo i razvrstavamo po finoći. Otopljeno zlato se izliva u pločice i šine, iz kojih se kasnije izvlače žice i prave različiti oblici i komadi nakita – prstenje, burme, minđuše, ogrlice, privesci. Osim uobičajenih simbola, poput srca, deteline, imena, nekada mušterije žele zlatni ili srebrni nakit u obliku životinja, crtanih junaka, a nedavno je devojka poželela minđušu u obliku kalašnjikova, kaže naš sagovornik.
U radu svakodnevno koristi brusilice, bušilice, glodalice, šila, polirke, turpije, šmirgle i gumice različite finoće. Osim sitnog alata, savremeno zlatarstvo nije moguće bez različitih mašina, peći za topljenje, lasera za varenje, graviranje i sečenje metala.
– Laser za varenje posebno je važan kada treba spojiti veoma sitne i delikatne delove nakita, gotovo bez vidljivog traga i bez rizika da metal pukne, kaže Miloš i dodaje da je bilo mnogo grešaka, dok nije stekao rutinu:
– Vremenom naučiš kako da proceniš materijal, koliko da zagreješ, gde može da pukne i kako da gotovo ništa ne ode u otpad, jer u zlatarstvu praktično nema viška.
Osim izrade nakita, Milješić radi i čišćenje, popravku i obradu starog nakita, proširivanje i sužavanje burmi, graviranje, zamenu baterija i mehanizama na satovima. Iako zna i osnove filigrana, veoma finog i zahtevnog zanata po kojem su prizrenski majstori poznati, kaže da se takav rad danas teško može naplatiti onoliko koliko vremena i preciznosti zahteva.
– Filigran traži mnogo rada i strpljenja. Kod nas ljudi uglavnom nisu spremni da plate toliko sati rada, ali to znanje mnogo znači jer nekad mogu da prilagodim ili popravim veoma komplikovane komade – kaže i dodaje da se iza sjaja izloga i luksuza nakita krije veoma težak i prljav posao.
Kako ističe, ljudi vide samo gotov nakit i sjaj, a radionica je kao svaka metaloprerađivačka proizvodnja, nimalo luksuzna.
– Ceo dan si među metalom i alatima, u prašini i gareži. Nije ovo posao koji može da se radi samo zbog zarade. Moraš da voliš to što praviš. Kada vidim da neko oduševljeno izađe iz radnje sa komadom koji sam osmislio i napravio – onda znam zašto sam ostao budan celu noć,,zaključuje naš sagovornik.
Nakon završene srednje škole u Šapcu, od 2004. godine, juvelirskim zanatom bavi se i Milovan Varagić. Praksu je sticao radeći u brojnim zlatarskim radionicama, gde je usavršavao zanat uz starije majstore, a danas ima sopstvenu radnju i tim ljudi sa kojim radi.
Za razliku od klasičnog zlatara, koji se pre svega bavi obradom i popravkom nakita od plemenitih metala, juvelir u svoj posao unosi i izraženiji dizajnerski i umetnički deo – osmišljavanje modela, oblikovanje unikatnih komada i rad sa dragim i poludragim kamenjem. Ipak, u praksi se ta dva zanata danas često prepliću.
– Put do sopstvene radnje bio je dug i zahtevan, jer privatni posao podrazumeva mnogo više od samog rada za radnim stolom. Kada imate svoju radionicu, nije dovoljno samo da budete dobar juvelir. Uz zanatski i umetnički deo, tu su i nabavka, knjigovodstvo, komunikacija sa mušterijama, promocija, organizacija posla,, objašnjava Varagić.
Osim izrade unikatnih komada, radi i reparacije starog nakita koji za mušterije često ima posebnu emotivnu vrednost. Kako kaže, dragocenosti se danas izrađuje kombinacijom tradicionalnih tehnika i savremene tehnologije.
– Nakit se pravi valjanjem, livenjem, oblikovanjem žice i pločica, ali danas mnogo pomažu i 3D štampači. Uz pomoć njih pravimo kalupe za različite modele koji se kasnije liju u zlatu. Nekada mušterija dođe samo sa idejom ili crtežom, pa je moj posao prvo da zamislim kako će taj komad izgledati, da ideju prilagodim tako da na kraju izgleda dobro i udobno za nošenje i da se svidi mušteriji, kaže Milovan i dodaje da su među najzahtevnijim komadima šuplji predmeti, složeni lančići i minđuše sastavljene iz više delova i koji zahtevaju mnogo preciznog ručnog rada.
On dodaje da je poslednjih godina postao trend da roditelji, na osnovu prvih crteža svog deteta, požele da se izradi privezak ili komad nakita od zlata.
– Dešava se i da mladić priprema prosidbu, pa zajedno pokušavamo da ostvarimo njegovu zamisao i napravimo unikatan verenički prsten. Oduševljenje devojke koja dobije takav komad nakita, najveća mi je satisfakcija. Najlepši deo ovog posla jeste to što učestvujemo u sreći porodica i njihovim najvažnijim trenucima – venčanjima, rođenjima, krštenjima, jubilejima i lepim iznenađenjima, kaže Varagić.
Varagić navodi da je za osnovni zanatski posao danas potrebno najmanje oko 20.000 evra ulaganja.
– A tehnologija stalno napreduje. Od toga šta želite da radite zavisi i koliko ćete ulagati u CNC mašine, lasere i drugu opremu, objašnjava Varagić.
Milješić dodaje da samo laser za varenje košta oko 5.000 evra, dvostruko više za graviranje i sečenje. Mašine za obradu, CNC mašine u Italiji dostižu i 50.000 evra, a za pravljenje burmi idu i do 250.000 evra.
Kako naši sagovornici kažu, tehnologija se menja velikom brzinom i stalno pristižu novi uređaji.
– Dobar majstor danas mnogo vredi jer gotovo svaka radionica traži kvalitetne ljude. Smatram da su zlatari i juveliri danas veoma traženi, a početne plate majstora uglavnom nisu manje od oko 100.000 dinara, kaže Varagić.