Autor - Milan Predojevic | Pravnik odgovara
Pravo zaposlenih na naknadu svih troškova koji nastaju u vezi sa radom regulisano je članom 118. Zakona o radu.
Zakon o radu određuje da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, i to:
1) za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz (putni trošak);
2) za vreme provedeno na službenom putu u zemlji;
3) za vreme provedeno na službenom putu u inostranstvu;
4) smeštaja i ishrane za rad i boravak na terenu, ako poslodavac nije zaposlenom obezbedio smeštaj i ishranu bez naknade (naknada troškova nastalih u vezi sa terenskim radom);
5) za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način (topli obrok);
6) za regres za korišćenje godišnjeg odmora.
Ovom prilikom ćemo se baviti pravom na naknadu troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Regres za godišnji odmor je zakonsko pravo svakog zaposlenog da dobije naknadu za troškove koji nastaju korišćenjem godišnjeg odmora.
Kao što smo naveli, član 118. stav 1. tačka 6) Zakona o radu propisuje da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu.
Iz citiranih odredbi Zakona o radu možemo izvući osnovne zaključke o prirodi navedeniih prava.
Regres za korišćenje godišnjeg odmora plaća se u novcu u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu.
Prema tome, naknada troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora plaća se u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, to jest u iznosu koji poslodavac odredi shodno svojim finansijskim mogućnostima.
Taj iznos mora da bude izražen u novcu. Regres se isplaćuje uz zaradu. Ova naknada može da se isplaćuje (uz svaku zaradu), u nekoliko delova godišnje ili jednokratno – to poslodavac definiše internim aktom. Isplata regresa podleže plaćanju poreza i doprinosa.
Što se tiča lica koja rade van radnog odnosa, poslodavac nije obavezan da im obezbedi regres po zakonu, ali može ugovoriti ovo pravo sa izvršiocem posla. Dakle, samo oni koji su zaposleni imaju pravo na naknadu troškova o kojima pišemo u ovom tekstu.
Zakon o radu ne prepoznaje kao zaposlene radno angažovane na privremenim i povremenim poslovima i po ugovoru o delu, pa oni nemaju prava iz radnog odnosa.
Prema Zakonu o radu zaposleni je fizičko lice koje je u radnom odnosu kod poslodavca čiji se radni odnos zasniva ugovorom o radu. Poslodavci koji angažuju radnike preko ugovora van radnog odnosa nemaju zakonsku obavezu da tim licima isplaćuju naknadu troškova za regres za godišnji odmor. Tako da lica koja obavljaju poslove na osnovu ugovora van radnog odnosa nemaju zakonsko pravo na plaćeni godišnji odmor.
Zakonom o radu propisano je da se naknada troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora, smatra zaradom. Ovo znači da kad god zakonske odredbe pominju zaradu, one u taj iznos uključuju i naknadu za za regres. Tako i kod naknade zarade, gde se za osnovicu za obračun naknade zarade uzima prosečna zarada u periodu od prethodnih 12 meseci, tada u ovaj pojam zarade ulazi i naknada za regres.
Prema tome, kad god zakon obavezuje poslodavca da plati naknadu zarade – tokom godišnjeg odmora, plaćenog odsustva, bolovanja itd, on ga obavezuje da tu naknadu plati u procentu od prosečne zarade iz poslednjih 12 meseci. Ta zarada uključuje i regres. Ova naknada, kao sastavni deo zarade, podleže obavezi plaćanja poreza i doprinosa i mora biti iskazana u obračunskoj listi za sve zaposlene.
Zakonski i podzakonski propisi u Republici Srbiji ne uređuju pitanje visine naknade troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Utvrđena je obaveza poslodavca da obračuna i isplati navedene troškove zaposlenom. Međutim, bliže uređivanje ovog prava i koliki je iznos naknade troškova koji se plaća – uređivanje svih ovih pitanja praktično je u potpunosti prepušteno poslodavcu.
Prema tome, Zakon upućuje poslodavca da sve u vezi visine naknade za regres za godišnji odmor uredi opštim aktom ili ugovorom o radu.
Pritom, zakon ne propisuje, niti ograničava pravo na naknadu troškova na određeni minimium ili maksimum i poslodavci treba da utvrde uslove, način isplate i visinu regresa svojim opštim aktom (kolektivnim ugovorom ili pravilinikom o radu) ili ugovorom o radu sa svakim zaposlenim. To praktično znači da nema smetnji da poslodavac utvrdi visinu naknade za regres prema svojim finansijskim mogućnostima.
Nema, dakle, minimalnog iznosa koji mora da isplati. Ipak, regulišući isplatu ovih troškova, poslodavac mora da ispoštuje važan uslov: da ta regulativa bude jedinstvena za sve zaposlene i iskazana u nominalnom iznosu u obračunskim listama.
Dakle, za razliku od naknade nekih drugih troškova, kao što su na primer troškovi prevoza (zakon određuje da mora biti u visnini cene karte u javnom saobraćaju), Zakon o radu ne sadrži niti jednu smernicu o visini same naknade za regres. Opšim aktom i ugovorom o radu poslodavci regulišu visinu ove naknade, koji ume da bude i simboličan iznos koji je tu samo da ispunjava zakonsku formu. Ovu praksu zaista treba izbegavati i plaćati naknadu u iznosu koji je “pristojan”. Mizerni iznosi vređaju dostojanstvo zaposlenih lica i zapravo predstavljaju izrugivanje zakonskim odredbama o pravu na naknadu troškova za regres.
Za potpuno neisplaćivanje troškova regresa zaposlenima poslodavac se može teretiti prekršajno, a zaprećena kazna iznosi od 400.000 do 1.000.000 dinara.
Regres se isplaćuje svim zaposlenima koji su iskoristili svoj godišnji odmor u celosti ili su iskoristili samo njegov srazmerni deo. Pravo na regres ostvaruju i oni zaposleni kojima u toku te kalendarske godine prestaje radni odnos, ili ga tokom nje tek započinju.
Ukoliko zaposleni iz nekog razloga ne iskoristi pravo godišnjeg odmora, tada neće imati ni pravo na regres. Ovo sledi iz osnovnog principa kod naknade troškova – ukoliko isti nisu nastupili, ne može biti ni njihove naknade. Prema tome, ako nema korišćenja godišnjeg odmora, ne može biti ni isplate naknade troškova za korišćenje godišnjeg odmora, pa poslodavac nije u obavezi da isplati regres.
Postavlja se pitanje da li zaposleni koji primaju minimalnu zaradu, imaju pravo na isplatu naknade za regres. S obzirom da su zakonske odredbe po ovom pitanju veoma jasne, potrebno je zauzeti stav po ovo pitanju.
Da bismo se osvrnuli na ovu temu, najpre treba precizirati pojmove zarade, pa potom minimalne zarade. Prvo, kada je reč o samoj zaradi, zakon precizira da se ista sastoji od:
Zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i vreme provedeno na radu.
Kada je reč o minimalnoj zaradi, ona po Zakonu o radu predstavalja izuzetak i nikako ne može biti pravilo. Minimalna zarada za standardni radni učinak i puno radno vreme izuzetak je čije je uvođenje dozvoljeno pod propisanim uslovima i koje je ograničenog trajanja. Minimalna zarada određuje se na osnovu minimalne cene rada utvrđene u skladu sa ovim zakonom, vremena provedenog na radu i poreza i doprinosa koji se plaćaju iz zarade. Potom slede veoma važne zakonske odredbe, koje jasno daju odgovor na pitanje da li regres uopšte može da bude uključen u minimalnu zaradu. Naime, zakon dalje propisuje sedeeće:
Zaposleni koji prima minimalnu zaradu, ima pravo na uvećanu zaradu iz člana 108. ovog zakona (radi se o uvećanju za rad na dan praznika koji je neradni dan, za rad noću, za prekovremeni rad),pravo na na naknadu troškova i druga primanja koja se smatraju zaradom u skladu sa zakonom. Osnovica za obračun ovako određene uvećane zarade je minimalna zarada zaposlenog.
Shodno gore navedenom, jasno je da regres ne može biti ukalkulisan u minimalnu zaradu, odnosno zaposleni koji prima minimalnu zaradu ima pravo i na isplatu regresa pored iznosa koji pokriva minimalac.
Ovaj zaključak se sam nameće: zakon decidno propisuje da zaposleni koji prima minmalnu zaradu ima pravo i na naknadu troškova, gde po zakonu spadaju i naknada troškova regresa za godišnji odmor. To znači da se ti troškovi dodaju na iznos minimalne zarade, koji je utvrđen u skladu sa zakonom.
Diplomirao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Ima dugogodišnje radno iskustvo u oblasti radnog prava i socijalnog osiguranja. Svakodnevni kontakt sa građanima koji su u potrazi za poslom ili menjaju radno mesto pružio mu je uvid u probleme sa kojima se uglavnom susreću. Siguran je da njegovo lično profesionalno iskustvo može da pomogne u pronalaženju odgovora na pitanja koja kandidati na sajtu najčešće postavljaju
Povreda radne discipline: Šta je osnov za davanje otkaza zaposlenom
Trudničko bolovanje za preduzetnice